Preminuo prvi urednik Danasa Grujica Spasović

Prvi glavni i odgovorni urednik i jedan od vlasnika i osnivača lista Danas Grujica Spasović preminuo je u 70. godini, posle duge i teške bolesti.

 

Piše: Redakcija Danasa 26. oktobra 2020. 10.21 Izmenjeno: 11.23

 

 

Spasović je bio glavni urednik Danasa od njegovog prvog broja 9. juna 1997. do 2006. godine.

 

Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Novinarstvom je počeo da se bavi u beogradskom listu mladih Susret, da bi karijeru nastavio u Večernjim novostima.

 

Od 1980. je glavni i odgovorni urednik Omladinskih novina. Pre odlaska u Borbu, 1989, bio je jedno vreme glavni urednik revije Duga. Nakon što je Miloševićev režim peuzeo Borbu, sa većinom kolega prelazi u Našu Borbu, a nekoliko godina kasnije učestvuje u osnivanju Danasa, u kojem je glavni urednik od prvog broja.

 

Prošao je s listom sve njegove najteže faze, pogotovo one pre demokratskih promena 2000, držeći se nepokolebljivo kursa otvorenog, profesionalnog i nezavisnog novinarstva.

 

“U toku noći, dakle 13. na 14. oktobar (1998), oni su nas jednostavno zabranili. Tada je u redakciju upala „kaznena ekspedicija – oko pet-šest policajaca u uniformi i veći broj kratko podšišanih civila u kožnim jaknama, predvođeni pomoćnikom ministra za informisanje Miljkanom Karličićem. Ko su ti ljudi u civilu, pitamo, a jedan muškarac u plavom mantilu kaže da su pripadnici MUP-a… Uglavnom, Karličić je doneo Rešenje sa Vučićevim potpisom po kom nam se privremeno zabranjuje rad. Traži od direktora Dušana Mitrovića da ga potpiše bez čitanja. On je to odbio i kad ga je pročitao”, objasnio je Spasović u jednom od intervjua.

 

Tokom tri meseca bombardovanja, svaki radni dan Grujica Spasović je završavao u Ministarstvu informisanja čekajući, kako je govorio, “zeleno svetlo od cenzora”.

 

– Najčešće sam bio kod Aleksandra Vučića i njegove zamenice Radmile Višić. Hoću da budem pošten do kraja, mnogo sam više problema imao sa tom Višićkom nego sa Vučićem. Njoj je sve smetalo, svega se plašila. To je išlo dotle da sam joj jednom prilikom rekao da list narednog dana neće izaći i da ne mogu više da trpim ovo mučenje i ponižavanje, rekao je Spasović u jednom od skorašnjih intervjua Danasu.

 

Nakon „urednikovanja“ u Danasu postaje ambasador Srbije u Bosni i Hercegovini, te se vraća u Danas u kojem se poslednjih godina bavio izdavačkom delatnošću.

 

Autor je knjige „Danas, uprkos njima“ (u izdanju Dan Grafa) u kojem je pisao o prvih 1.000 dana rada Danasa.

 

“Mislim da je danas mnogo lošija situacija na medijskoj sceni nego u doba Zakona o informisanju. Zašto? Zato što ima mnogo manje pluraliteta: izuzev par izuzetaka, sada se gotovo svi mediji nalaze pod direktnom kontrolom Aleksandra Vučića. I to ne njegove vlade ili stranke, nego baš pod njegovom ličnom kontrolom. Ovakva manipulacija sa medijima je nezabeležena u Evropi posle pada Berlinskog zida”, rekao je u intervjuu za nedeljnik Vreme pre dve godine.

 

Knjiga žalosti će od sutra (27. oktobra) biti otvorena u redakciji lista Danas, gde će moći da se upišu svi do petka 30. oktobra.

 

 

*

 

 

SEĆANJE

 

Hvala mu što je imao hrabrosti da uređuje "Našu borbu" i "Danas" u potpuno nenormalnim političkim i društvenim okolnostima. Kako je uređivao novine gos Spasović pokazuje i ovaj primer. U decembru 2003. su na tribini na Pravnom fakultetu u Beogradu linč doživele Biljana Kovačević Vučo,..., "Pet srpskih krava iz šiptarskih štala"...eto ni na fakultetu nije moguć dijalog...napišem u odbranu dijaloga tekst "Despotsko nasleđe" ("Samo pod uticajem tako duge despotske tradicije ljudi ovde mogu da misle da je Titova država, pošto je u nazivu imala reč "republika", zaista i bila republika a ne despotija......"pravni fakultet kao komunistička medresa...")  - Netaktično da takav tekst ponudiš urednicima koji su svi proizašli iz komunističke "Borbe") – pošaljem tekst, nije objavljen.  Odem u redakciju Danas, primi me urednik gos Spasović, ljubazno me sasluša, obeća da će objaviti, ne objavi...i tako još jednom...odem i po treći put, Grujica ljubazan (nema mnogo vremena) prozbori "ako bi ovo objavio odrekla bi me se polovima mojih prijatelja"; odem vidim nema šanse da tekst prođe. Kad sutra "Despotsko nasleđe" objavljeno!

 

 

 

***

 

Despotsko nasleđe

Na našim komunističkim fakultetima kritičko mišljenje je temeljno uništavano

Ono što se dogodilo g-đi Biljani Vučo na tribini o Kosovu i Metohiji, na Pravnom fakultetu u Beogradu, samo je još jedan od brojnih primera koji nedvosmisleno pokazuju da nije moguće razumeti našu sadašnjost samo iz neposredne - miloševićevske despotske - prošlosti. Onaj ko ne uviđa uzročno-posledičnu vezu između sadašnjeg stanja u Srbiji i naše sedamstogodišnje despotske tradicije (vizantijske, otomanske i komunističke faze), taj mi neodoljivo liči na Don Kihota. I rezultati poslednjih predsedničkih izbora mogu takođe biti posmatrani iz te vizure. Umesto nekorisne borbe sa "površinskim vetrenjačama", mi se moramo na svim nivoima razračunati sa našim ispotpovršinskim slojevitim (individualnim i kolektivnim) despotskim nasleđem. Drugog načina za evropeizaciju Srbije nema.

Samo pod uticajem tako duge despotske tradicije ljudi ovde mogu da misle da je Titova država, pošto je u nazivu imala reč "republika", zaista i bila republika a ne despotija; isto tako, samo ovde ima onih koji misle da je posle Drugog svetskog rata Pravni fakultet, pošto je u nazivu imao reč "fakultet", to zaista i bio, a ne da je bio svojevrsna verska škola (svakako nove vere - komunističke).

Da bi despotije bile moguće, potreban je i brojni činovnički kadar. Obrazovanje činovnika za potrebe komunističke despotske administracije bilo je u nadležnosti pre svega pravnog i ekonomskog fakulteta i drugih iz sfera društvenih nauka. Dovoljno je pregledati skripte i udžbenike pomenutih fakulteta od Drugog svetskog rata do danas pa zaključiti da se tu nisu izučavale pravne i ekonomske nauke, kao na zapadnim fakultetima, nego da je tu stvaran kadar poslušnih despotskih činovnika. Da bi se taj kadar stvorio trebalo je studentima temeljno uništiti svako kritičko mišljenje. Umesto naučnih metoda i teorija saznanja, tu je korišćena Marksova i Hegelova dijalektika, na isti način na koji je u otomanskim medresama, koje su bile u nadležnosti ulema, bio korišćen Kuran. Sažeto rečeno, Hegelova kao i marksistička dijalektika predstavljaju svojevrsnu duhovnu samokastraciju. Ona je tipičan primer prednaučnog, čak i predlogičnog, načina mišljenja.

Znači, za razliku od zapadnih fakulteta, gde je razvijeno kritičko mišljenje, na našim je komunističkim fakultetima društvenih nauka ono temeljno uništavano. Zato uopšte nije za čuđenje naša jalova politička, duhovna i kulturna klima, budući da okosnicu naše političke i kulturne elite čine ljudi koji su školovani u komunističkim medresama (čast izuzecima, poput g-đe Vučo na primer). G-đa Vučo, glavu gore (!), jer jedini način da se Srbija politički i duhovno približi Evropi vodi preko žena koje su nalik vama. Zašto tako mislim? Zato što jedan od socioloških zakona svake despotije jeste onaj koji kaže da su svi muškarci unutar takvih država "kastrirani" (uključujući tu i samog despota - a to je samo još jedan od brojnih prividnih paradoksa svake despotije).

I na kraju, prisetimo se zapažanja Karla Popera da u politici "marksističko krajnje levo krilo, i konzervativni centar, i fašistička krajnja desnica zasnivaju svoju političku filozofiju na Hegelu". A što se gospode poput Čavoškog i Rakića tiče, očito je da su mnogo čitali Hegela, i da Srbija nije u ovako sudbonosnim vremenima, bili bi samo za žaljenje, a ovako njihovi nastupi uvek iznova i iznova treba da budu podvrgavani javnoj kritici.

Zoran Stokić,
Beograd 15. 12. 2003.

26.10. 2020.