Vera i crkva nisu sinonimi

 

Milan St. Protić

12.04.2025. 07:00

 61 komentara

Foto: Danas/Aleksandar Roknić

 

E, moj prepodobni Porfirije! Ništa ti ne vrede ni čin, ni titula, ni svečana odora. Ne vrede ni tebi, ni tvom pokrovitelju. Nisi zaslužio tu osmovekovnu stolicu na koju si zaseo, nesvesan njenog značaja i zahtevnosti.

 

A ne vrede ti zato što si veru u Hrista izgubio. I ti, i mnogi oko tebe. Nije slučajno što njegovo ime u usta ne uzimaš. Što ti je jezik profan, prizeman, trivijalan. Što govoriš o stvarima prolaznim, površnim i bezbožničkim. Što ti je politička pripadnost zamenila veru Hristovu.

 

Tvoja je crkva postala mesto okupljanja svakojakih ljudi, uglavnom sumnjivaca sa epitrahiljem, u obredima novokomponovanim i neopaganskim; mesto gde se čuje sve drugo, ovozemaljsko i netrpeljivo, samo ne poruka Hristova.

Ne postoje dva univerzuma, prepodobni Porfirije. Ne postoje, niti mogu postojati, za jednog istinskog hrišćanina. Postoji samo jedan univerzum, jedan svet, jedna realnost, i to ona Isusa Hrista. I jedan Bog. Jedan jedini, u svetom trojstvu Oca Sina i Svetog Duha.

 

Jel ja, običan rab Božiji, tebe, tamo na vrhu episkopske jerarhije, treba na ovo da podsećam? Treba li ja da te podučavam? Ili bi trebalo obratno da bude?

 

Izabrao si da staneš uz vlast što uporno i bestidno gazi zakone i božanske, i ljudske. Što krši svaku Božiju zapovest i svaki moralni imperativ. Vlast što laže, krade, proganja, vređa, svakog svog neistomišljenika. Vlast što se bahati, vlast samohvalisavu, egoističnu i besprizornu. Ne smeta ti da se s njom pojavljuješ, s njom razgovaraš i nju slušaš. Od nje primaš pare i iskazuješ zahvalnost.

 

Pretvorio si se u poniznog poslušnika vlastodržaca. Aminuješ, nekad rečito, nekad prećutno, svaku njihovu nečasnost. Svako ogrešenje i svako nedelo.

 

Uličari su ti ušli u crkvu. Preplavili je, preobratili, izvitoperili. U ruglo pretvorili. Vidiš li ti to, prepodobni Porfitije? Vidiš, jašta da vidiš. Svi vide. I ne smeta ti? Ne uznemirava te? Ne budi ti savest? Možda ti odgovara? Možda ti to ohrabruješ i u tome učestvuješ? Možda ti misliš kako su takvi korisni za crkvu i njenu hrišćansku misiju?

 

E, moj prepodobni Porfirije! Nekad smo se u crkvu uzdali. NJoj verovali i u njoj nalazili zaklon i utehu. Prepoznavali svoju narodnu vertikalu. Svoju pravoslavnu suštinu i svest. U njoj dobijali nadu u spasenje, opomenu o dobroti, opraštanju i ispaštanju.

A sad? Muk. Ćutanje. Mrtva tišina. Hramovi ti odzvanjaju neiskrenošću, licemerstvom, farisejstvom. Ti i tvoje vladike (u ogromnoj većini) uživate u raskoši i luksuzu, skupim limuzinama i telohraniteljima. Mnogi su potonuli u svakovrsan porok, od bluda do zloupotrebe. Od zgrtanja bogatstva do pedofilije. Od idolatrije do progona.

Pogledaj dom svoj, anđele! Ako ne znaš za Vulfov roman, znaš za Borinu pesmu. Dođe li ti kad ova misao na um, u snovima ili na javi? Preispitaš li se kad u molitvama svojim? Moliš li se ti uopšte, prepodobni Porfitije? Ili se neprekidno baviš politkom? Prorežimskom politikom, dodao bih.

 

Kriv ti je prvovenčani koji se zapadnom, a ne istočnom, krunom krunisao. Kriv li ti je i Rastko, njegov mlađi brat, koji je srpsku crkvu od istočne crkve odvojio? Ruski ti je patrijarh najbliži ne zbog hrišćanskog pravoslavlja, već zbog divljenja Vladimiru Putinu, ateisti i kagebeovcu. Takvi ti i u Srbiji uz skute sede. Ili, preciznije, ti njima.

 

Na šta ti liče časovi veronauke? I čemu služe? Kakvi su im programi i sadržaji? Kakvi su ti veroučitelji, odakle su i šta uče našu decu? Koliko učenika pohađa veronauku, a koliko ono besmisleno „građansko vaspitanje“? Da li ti se omaklo obesmišljavanje nauke o veri ili je i to, kao i toliko drugog, namerno srozano do najnižih grana? Umesto slova o Hristu, našoj deci se propovedaju priče o nakaradnom nacionalizmu, veličaju se ratni zločinci, hulje i krvnici. Srpstvo se baca u kaljugu, prljavu i stidnu, grešnu i nedostojnu. Lažnu i pogrešnu.

 

Nadali smo se da ćeš ti biti onaj što će nam crkvu očistiti, vratiti je Hristu i biti svetlost ovog naroda. Svetlost što obasjava pravi put jednog hrišćanina. Nadali smo se da ćeš ti biti upozorenje vlastima i vlastodršcima, da ćeš ih koriti, usmeravati, učiti. Da ćeš biti autoritet nad autoritetima, onaj koji svojoj pastvi otkriva i objašnjava poruku Hristovu. NJegovo stradanje i vaskrsenje. NJegove reči pomirenja i oprosta.

 

Od tebe o ovom ne čusmo ni slova. Čusmo puko praznoslovlje, izveštačeno i vlastougodno. Jedino o čemu brineš jeste da se nipošto vlastima ne zameriš. I da svojim velikodostojnicima i sebi obezbediš komfor i blagoutroblje.

 

Pišem ti ovo pred Vaskrs ovog leta Gospodnjeg 2025. Svesno sam izabrao trenutak. Srbija je u pobuni upravo u vreme konačne pobede Hristove revolucije. Jedine istinske revolucije u istoriji čovečanstva, Nikolajevim jezikom. Razmišljaš li ovih dana, i meseci, gde bi trebalo da budeš? S kim i na kojoj strani? Razmišljaš li, bar na tren, o idealima većim od svakodnevnih i sebičnih?

 

Nikako sebi ne smeš dozvoliti da se vlastima zameriš. Da te na zub uzme uzurpator sve vlasti u ovoj zemlji. Onaj što je u stvari srpski patrijarh, a ti njegov glasnogovornik. Tebi mitra – njemu odluka. Tebi zvanje – njemu moć. Tebi stolica – njemu neprikosnovenost. Lepo ste se uklopili. I dogovorili o podeli uloga. I kolača. Posnog, nadam se. Izvini, ne odoleh.

 

Hrišćanstvo podrazumeva odricanje. Nesalomivost. Kritiku. Miran protest. Trpljenje radi Hristove istine. Nepristajanje na nepravdu. Trpljenje zarad vere.

 

Veruješ li ti, prepodobni Porfirije, u Boga i našeg Gospoda Isusa Hrista? Veruješ li svim svojim bićem i dušom?

 

Ako veruješ, istinski i bespogovorno, oglasi se! Suprotstavi se! Pojavi se i stani na čelo! Ovo je borba za bolju, pošteniju, demokratsku Srbiju. Ovi mladi ljudi koračaju uzduž i popreko noseći ikone sa sobom. Tvoje je to stado, prepodobni Porfirije. Mlado stado. Čisto i neiskvareno.

 

Nema te, nigde te nema. Razočaravaš i narod i vernike. I studente i građane. Unižavaš crkvu koju predvodiš. Koju oličavaš. Koju predstavljaš. Položaj obavezuje, prepodobni Porfirije. Hteo si Patrijaršiju, sad se pokaži. Ako imaš srca i vere. Inače će te istorija pojesti. I zbrisati. Ona za slabost nema sluha. Ni razumevanja. Nemaju ni Srbi, ni Srpskinje.

Svi ćemo jednom Svetom Petru na istinu. Bojiš li se Božijeg suda, prepodobni Porfirije?

 

Jedna skromna preporuka, na posletku. Pročitaj „Zle duhe“ iz pera izvesnog Fjodora Mihailoviča Dostojevskog.

 

***

Komentar

***

 

///Neobjavljen komentar u "Danas"///

Protiću ni na kraj pameti nije pala naša vizantijsko-osmanska prošlost! A prošlost se, ako se ne „savlada“, uvek vraća. 

Već sa postankom prve civilizacije započeo je i proces „globalizacije“, pa drugačije nije moglo biti ni sa vizantijskom civilizacijom. Nas su (za razliku od naše slovenske braće Čeha, na primer) centrifuglane sile vizantijske globalizacije uvukle u svoj civilizacijski krug. Nemanjići su našu državu i crkvu ustrojili po vizantijskim kanonima. Koji su to kanoni bili? 

Vizantiju (slično je i u Osmanskom carstvu) je najlakše razumeti ako se pozovemo na pojmovni par „poredak - ekonomija“ („taxis-oikonomia“): oni su imali vrednost univerzalnih načela i na najbolji način objašnjavaju osnove na kojima je počivala ta država i njeno društvo. Vizantijski carevi, kao i, kasnije, osmanski sultani (sociološka mustra vladanja u ta dva carstva je ista), bili su apsolutni gospodari života i svih dobara svojih podanika, a carski poredak politički nije mogao biti oboren stoga što je „odraz nebeskog poretka“ i „izvire iz same božije volje“. Najveća vrlina koja se kod podanika u carstvu očekuje nije ništa drugo do „disciplina“ (peitharchia) - „poslušnost pred vlašću“! Zato je i crkva morala da vodi računa da tako „usmeri“ vernike da oni bespogovorno priznaju despotovu (sultanovu) apsolutnu vlast. Crkva je, znači, bila glavni oslonac despotskog poretka.

Nego zna li Milan Protić kako se iz predpolitičkog duštva može zakoračiti u političko društvo – kroz institucije despotskog sistema to nije moguće (to pokazuju primeri iz istorije).

Zoran Stokić

13.04.2025.