LEKAR HLADNOKRVNO UBIO RODITELJE U VIKENDICI 

30.05.2020

***

Kad empatija lekara teži nuli

Uhapšen  je "ugledan" lekar pošto je ubio roditelje... A otojuč mlađi "ugledni" (naš) lekar koji radi u Beču pokušao da tortom otruje svojih 10 kolega sa posla... U "bolnici se potukli hirurzi".... "Pretučen dekan Madicinskog fakulteta u Novom Sadu"... Profesor "medicinske etike" na Medicinskom fakultetu u Beogradu  se "potukao" u lekarskom društvu  u otimanju oko "pečata"!  Kasnije je "etičar-pesnice - pošto je "naš" - postao "ugledan" ambasador....

Ali kada je počelo to URUŠAVANJE? 

Kada su  komunistički aparačici  1950-tih  sa Medicinskog fakulteta u Beogradu otpustili najuglednije profesore dr Aleksandra Kostića, prof dr Smilju Kostić i druge .... Aleksandar Kostić (1893-1983) je bio jedan od osnivača, prvih profesora i dekan (1936-1939) Medicinskog fakulteta u Beogradu i osnivač Instituta za histologiju i embriologiju. Osim Medicinskog, bio je osnivač i Veterinarskog (1938) i Farmaceutskog fakulteta (1939). Bio je i dekan tog fakulteta u 3 mandata...

Ta "imitacija normalnosti", nečinjenje i non stop prolasci kroz "crveno svetlo" na društvenim semaforima sve nas skupo koštaju. Toj inerciji i ravnodušnosti su bitno doprineli mediji kao i intelektualci iz svih institucija bitnih za društvo. Umesto da na svakom mestu i svakom trenutku  ukazuju na - važnost - etike građanskog društva, autonomije struka, vrline, empatije, znanja, rada za opšte dobro,.., oni su se uglavnom bavili poricanjem (da nešto nije uredu sa našom  primarnom kulturnom  matricom) kao i širenjem teorija zavere.  Uzroke maligne agresije u poslednje tri decenije treba potražiti i u onim našim mislima, opažanjima i iskustvima koji proističu iz iracionalne kulture teorije zavere, koja nam je kao svoj glavni proizvod dala ratnu ideologiju (a kasnije i ratnu traumu, poricanje...), kao i tabue skrivene iza uzvišenih reči kao što su “čast”, “odbrana”, “rodoljublje”.  Ako se želimo socijalizovati moraćemo promeniti neke temeljne pretpostavke koje čine srž našeg načina mišljenja i ponašanja – naše čulne „setove“, kao i samu kulturnu paradigmu.

Naše društvo, koje je nekritički shvatilo ideje prosvetitelja i pozitivista, nalazi se na kulminacionoj tački jedne retrogradne oscilacije. Težište je stavljeno na znanje, na nektitičko „bubanje“ savremenih naučnih teorija (na gradivo koje nije u skladu sa prihologijom dece u tom uzrastu), a nauštrb socijalizacije i pedagogije. Primarno u našim školama i institucijama kulture mora biti razvoj i nega socijalnog i kulturnog zdravlja, razvoj sinergije i empatije, primarno mora biti podsticanje humanističkog obrazovanja te razvoja slobodnih, kritički nastojenih budućih građana duštva. A sve to kroz učenje elemenata naučnog metoda ne sa ciljem bavljenja naukom, nego sa ciljem stvaranja građanske svesti i uvećanja empatije kod đaka i građana, jer bez empatije rizikujemo da veze raskinemo, da povređujemo druge, da izazivamo konflikte. Sa empatijom, pak, imamo resurse da rešavamo konflikte, povećamo kohezivnost zajednice i rastvorimo bol i patnje drugih osoba...

***

Ps. sažetak ovog teksta sam poslao kao "komentar" na tu vest o ubistvu: "Politici", ""N1", "Danas", "B92"

i nisu objavljeni što je samo svakodnevna ilustracija despotske države u nezaustavljivom propadanju! Državni aparat živi u svom lažnom virtuelnom svetu, apsolutno nesposoban da sagleda posledice svojih akcija, kao i nenameravane posledice svojih akcija (koje traju decenijama). Ne postoji nijedan događaj koji bi njih "probudio" iz dogmatskog dremeža.

Zoran Stokić

30. 05. 2020.