Na ovom mestu dogodio se najsmrtonosniji događaj u istoriji

 

 

Sredinom 1980-ih, grupa američkih arheologa proučavala je satelitske snimke na poluostrvu Jukatan u Meksiku i primetila gotovo savršen prsten prečnika većeg od 200 kilometara.

 

Izvor: Punkufer.hr

Na ovom mestu dogodio se najsmrtonosniji događaj u istoriji

Shutterstock/solarseven

 

Karakteristične vrtače ispunjene bistrom plavom vodom tipičan su motiv turističkih brošura, koje u pejzažu deluju nasumično razbacane po poluostrvu, ali kada se posmatraju iz svemira stvaraju šaru u vidu polukruga.

 

Danas se zna da je ova linija, koja izgleda kao da ju je povukao džinovski kompas, zapravo ožiljak koji je ostavio asteroid širok oko 12 kilometara koji je udario u Jukatan i eksplodirao nezamislivom snagom. Tako je nastao krater Čiksulub, koji svoje ime duguje istoimenom gradu. Sa prečnikom većim od 180 km, smatra se jednim od najvećih sudara nebeskih tela u istoriji Zemlje.

Krater dubok 30 kilometara

Jedna od najsmrtonosnijih katastrofa na planeti povezana je sa masovnim izumiranjem dinosaurusa, a naučni rad koji to potvrđuje objavljen je u časopisu Science Journal. Naučnici su odbacili druge teorije, poput masivne vulkanske erupcije i drugih mogućih scenarija. Veruju da je udar asteroida momentalno napravio krater dubok 30 kilometara i izazvao sličnu reakciju tla kao što bi se jezero ponašalo kada bi se u njega izlila gomila šljunka, piše punkufer.

 

U godinama koje su usledile, svet se promenio do neprepoznatljivosti. Oblak pepela zaklonio je nebo i nastupila je jednogodišnja noć. Temperature su pale ispod nule, a skoro 75 odsto svih živih bića na Zemlji je uginulo.

 

Danas je ta centralna tačka zamišljenog kruga oko kilometar ispod malog grada Čiksulub Puerto. U gradu od nekoliko hiljada ljudi, niske kuće obojene u žuto, belo i narandžasto okružuju skromni gradski trg.

 

Ljubitelji dinosaurusa koji posete ovo mesto da osete duh prošlosti često se izgube na zaraslim i krivudavim putevima i završe u obližnjem Čiksulub Pueblu. Ali kada dođu na pravu lokaciju, naići će na nekoliko podsetnika na katastrofu svih katastrofa - crteže dinosaurusa koje su slikala lokalna deca.

 

U blizini se nalazi i igralište sa sauropodima, kao i betonska kost oko koje posetioci mogu da steknu uvid u različite vrste izumrlih stanovnika iz daleke prošlosti. Oko 45 kilometara južnije nalazi se Muzej nauke o krateru Čiksulub, koji je otvoren krajem prošle godine, a gde posetioci mogu da saznaju više o događajima koji su promenili lice Zemlje.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Izumiranje je posledica pitanja – kako geni predviđaju budućnost? Homo sapijens koristi i lokalno i globano; lokalno - u svakodnevnom životu od naše "brzine" reagovanja (često u deliću sekunde) zavisi naš opstanak (to nas nauče naše "kulturne matrice" metodom "pokušaja i pogreške"). Ali geni nemaju tu našu "lokalnu" brzinu reagovanja, oni deluju na duge staze, deluju veoma usporeno. Geni deluju "globalno", kodiranim uputstvima – pomoću tih uputstava upravljaju sintezom proteina, tako oni grade embrion, zub, mozak, bilo šta - neku novu vrstu. Potrebno je da više meseci, desetine godina, kodiraja proteinskim lancima da bi nastao, na primer, embrion. Kad geni izgrade neku živu mašinu za preživljavanje, učinak izgradnje uvek leži u budućnosti; opasnosti i teškoće vrebaju u budućnosti. Geni - "kao da" -  se bave simulacijom budućih stanja događanja - međutim ni jedna simulacija ne može predvideti ono što će se stvarno dogoditi. Kad bi se arktička klima promenila takvom brzinom (odjednom) da se beli  medvedić odjednom rodi  u tropskom ambijentu, predviđanja  gena (život u hladnom okolišu, krzno i tsl) pokazalo  bi se pogrešno  i beli medvedi bi izumrli.  To se desilo tim 75% vrsta koje su tada zbog udara asetorida izumrle. Slučajnosti mogu da vam podare ali i da unište život . 75% vrsta je tada nestalo ali su "sisari" dobili šansu - za svoj razvoj – uspeli su otuda i Homo sapijens.

 

Zoran Stokić

31.07.2024.