Biserka Cvejić 

primadona koja je volela da je zovu profesorka

Povodom odlaska jednog od najvećih jugoslovenskih i srpskih mecosoprana Biserke Cvejić (1923-2021)

Prvog dana Božića 7. januara sa ovozemaljske scene povukla se jedna od najvećih jugoslovenskih i srpski operskih pevačica 20. veka, primadona i čuveni verdijanski mecosopran Biserka Cvejić.

 

"Danas" Piše: Jelena Tasić 09. januara 2021. 09.09 

 

Preminula u Beogradu u 97. godini i biće upamćena po tri decenija dugoj briljantnoj internacionalnoj pevačkoj karijeri i isto toliko godina plodnog vokalnog pedagoškog rada. Svojoj umetničkoj deci bila je neka vrsta drugog roditelja zbog čega je umesto operskih titula više volela da je svi, uključujući i novinare, zovu jednostavno profesorka.

– Draže mi je da čujem kada kažu da sam među retkima u našoj zemlji koja je pravila svetsku karijeru… Stidim se kad uz moje ime izgovaraju te titule. Više volim da me oslovljavaju sa ‘profesorka’. Neprijatno mi je, ma kakva primadona… Pre svega su to soprani. Marija Kalas je primadona. Ne može se tek tako olako davati ta titula. Jeste da sam imala divnu karijeru i ime, poštovana svugde i pune dvorane gdegod da pevam, ali ne volim da me oslovljavaju primadonom – govorila je profesorka Cvejić. Kad je 2014. dobila Nagradu „Dositej Obradović“ za životno delo, izjavila je da to „doživljava kao vredno priznanje svojoj tridesetogodišnjoj blistavoj pevačkoj karijeri i tridesetogodišnjoj posvećenosti odgovornom i teškom poslu vokalnog pedagoga, ali i mnogobrojnim uspesima koje su njeni studenti postigli nastupima na najvećim operskim scenama i koncertnim dvoranama kod nas i u svetu“.

Iz njene pevačke škole izašli su: jedan do vodećih svetskih baritona Željko Lučić, za čiji je glas profesorka Cvejić tvrdila da znala da „božji dar“ čim ga je prvi put čula 1991, tenor Nikola Kitanovski, mecosoprani Milena Kitić i Irena Zarić, sopran Snežana Stamenković…

– Neopisive su tuga i žal koje osećam zbog odlaska moje Profesorke, gospođe Biserke Cvejić. Ona nije bila samo moj profesor, već i osoba koja me je prihvatila kao rođeno dete, kojeg je gajila, vaspitavala i profesionalno osposobljavala tokom trideset i pet godina našeg poznanstva i komunikacije. Njen fizički nestanak jeste bolan i nedostajaće mi zauvek, ali znam da će njene reči, saveti, osmeh, glas i ljubav koju mi je neizmerno darovala, večno živeti u mom srcu i duši. Veliko HVALA mojoj profesorki Biserki Cvejić – kaže za Danas Nikola Kitanovski, redovni profesor i šef Katedre za solo pevanje Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Isti osećaj deli i Željko Lučić. On ističe da je odlaskom profesorke Cvejić „izgubio roditelja, drugu majku, koja se o njemu brinula kao o najrođenijem detetu“.

– Otišla je zauvek žena bez koje ni mene ovakvog, kakvog me napravi, ne bi bilo. Možda smo ovo i očekivali zbog njenih godina, ali nikada zbog njenog duha. Osećam se neutešno – rekao je Lučić za beogradske medije. Profesorka Cvejić 5. novembra proslavila je 97. rođendan. Rodom je bila iz srednje Dalmacije, iz porodice Katušića. Imala je dve godine kad se njena porodica preselila u Belgiju, gde je rano ostala bez oca koji stradao radeći u rudniku. Da bi se porodica prehranila ona je, poput čuvene francuske pevačice Edit Pjaf, pevala po ulicama sa lončetom u ruci, a odluku da se posveti pevanju donela je na nastupima u crkvi, gde su se savetovali da školuje glas. Za njen povratak u tadašnju SFR Jugoslaviju, i to kao „slepog putnika“, bilo je presudno gostovanje ansambla „Ivo Lola Ribar“ u Belgiji pre 75 godina.

Studije pevanja završila je u Beogradu u klasi čuvenog tenora i pedagoga Josipa Rijaveca, a za prvi nastup na sceni 1950. u Beogradskoj operi i danas tvrdi da je bio najuzbudljiviji događaj u njenoj karijeri tokom koje je otpevala 77 mecosopranskih uloga u gotovo 1.800 predstava na najprestižnijim scenama širom sveta i u bivšoj SFRJ. Operski kritičari hvalili su njen „pravi verdijanski mecosopran“, kao i „prefinjen osjećaj i savršen francuski jezik, kojima je izvanredno tumačila i operske likove francuskih kompozitora“. Gostovanje Beogradske opere u Beču 1961. donelo joj je višedecenijski angažman u Bečkoj državnoj operi zahvaljujući legendarnom dirigentu Herbertu fon Karajanu. U ovoj svetski prestižnoj operskoj kući do 1979. tumačila je 25 uloga u 370 nastupa. Svih tih godina pevala je i njujorškom Metropolitenu, milanskoj Skali, Veroni, Napulju, Londonu, Moskvi, Minhenu, Berlinu, Barseloni, Tokiju, Buenos Ajresu… Nastupala je sa operskim zvezdama formata Birgit Nilson, Renate Tebaldi, Franka Korelija, Nikolaja Gede, Plasida Dominga, Tita Gobija, Marija del Monaka…

– Na sceni sam igrala sve ono što nisam smela u privatnom životu. Kao siromašno dete smatrala sam da moja lepota nije ništa posebno, već kao svake druge devojke, pa sam se tim kompleksima svetila upravo na sceni. Kad sam bila Karmen, trudila sam se da sam Karmen, ali najviše su mi ležale Verdijeve uloge. Tu sam uživala, jer sam tada bila ono što sam želela, a znala da nikada biti neću. Te uloge su ispunile deo mog života i donele su sreću mojoj lepoj karijeri. Imala sam i srećnu, a ne samo lepu karijeru – govorila je profesorka Cvejić, koja je bila poznata i kao izvođač oratorijuma i solo-pesama. Iz svog svetskog glamura koji je upoznala, uvek je izdvajala poznanstvo sa princezom Grejs Keli i princom Renijeom od Monaka, sa kojima se srela posle svog koncerta u Monte Karlu, mada je istovremeno isticala da je „uvek više pamtila drage prijatelje koji nisu iz sveta slavnih“.mSa operske scene povukla se 1980, na vrhuncu slave, zbog ljubavi prema suprugu otorinolaringologu i prvom fonijatru u Srbiji Dušanu Cvejiću. Upoznala ga je još u klasi profesora Rijaveca i zajedno sa njim posvetila se vokalno-pedagoškom radu čiji je jedan do plodova i knjiga „Umetnost pevanja“.

Dve decenije predavala je solo pevanje na FMU, potom i na Umetničkoj akademiji u Novom Sadu, od osnivanja vodila je Operski studio u Madlenianumu. Bila je dobitnik je velikog broja priznanja, uključujući i francusku Legiju časti, a od 2011. nosila je zvanje profesora emeritusa Univerziteta umetnosti u Beogradu. Kad joj je u Muzeju pozorišne umetnosti povodom 95. rođendana  priređena izložba „Biserka Cvejić – od svetske dive do vrhunskog pedagoga“, kratko je objasnila u čemu je njena tajna: „Pozitivan sam čovek i uvek se prisećam onog najlepšeg što sam doživela u dugoj karijeri, dok se ostalo jednostavno zaboravi.“

Datum i mesto sahrane profesorke Biserke Cvejić biće naknadno objavljeni.

Do kraja je slavila život

– Teško je opisati prazninu koju profesorka Biserka Cvejić ostavlja za sobom. To je toliko veličanstvena pevačka karijera koja se može posmatrati i analizirati iz različitih aspekata. Tu je njen višedecenijski intenzivan pedagoški rad koji je iznedrio pevačke stubove naših operskih kuća u Beogradu i Novom Sadu, kao i izvan Srbije, poput Željka Lučića. Ali, najzanimljivije je to što sve u njenoj  životnoj i umetničkoj priči sve bilo krajnje neobično, a iako je dostigla umetničke vrhunce ostala je jednostavna, dobra i draga žena. Pamtićemo je kao osobu koja je do kraja slavila život – kaže za Danas Dragan Stevović, direktor Muzeja Narodnog pozorišta u Beogradu. On ističe da je iako nije pevač, uvek bio deo lične i pevačke porodice profesorke Cvejić za koju ga vezuje 35 godina prijateljstva i profesionalnih uspeha – prva izložbu koju je radio u Muzeju NP bila je povodom njenog 90. rođendana.

 

***

Komentar

***

 

Vest o smrti Biserke Cvejić kao i njena sahrana samo je ponovo pokazala da u Srbiji - oni koji se - u nas bave kulturom i naukom - za tzv (samo proklamovane) patriote su ljudi "drugog" reda. To se  zove "seći granu na kojoj sediš"- Zašto? Za lažne patriote biti vrhinski umetnik ili naučnik nije patriotizam, jel su umenost i nauka shvaćene kao "širenje zapadnog imperijalizma". "Nece biti nikakvo cudo", kaze vladika Nikolaj, "ako crkva propise molitvu protiv kulture kao zbira svih zala. Jer kad ima molitvu protiv gordosti i protiv mrznje i divljastva i bezbostva i krivoverstva i nasilja i grabezi i svakoga bogohulstva i svakoga necovestva, zasto ne bi imala molitvu protiv kulture kao zbira svih tih zala? Ne samo da bi takva molitva bila i opravdana i potrebna, nego mislimo da bi trebalo odrediti jedan drzavni molitveni dan u godini, kad ce se sav narod sa svojim staresinama moliti Bogu i Gospodu da ga spase od kulture. Evropa se hvali kulturom; Srbi nikad u istoriji svojoj nisu se hvalili kulturom", podseca nas vladika Nikolaj, jer "kultura je neznabostvo, novo idolopoklonstvo. Kad se zamadjijani od djavola narodi spasu od te najnovije idolatrije, onda ce tek poceti skruseno i uzdisajno moliti se jedinome zivome Bogu u Trojici, Ocu i Sinu i Svetome Duhu." I zato je za vladiku pitanje od zivotne vaznosti oduvek bilo: "hocemo li i dalje sa Vavilonom ili sa Hristom? Hocemo li sa kulturom ili sa Bogom i dusom?"

"Proleće naroda" u Evropi događalo se u 19. veku, u isto vreme kada su popustile i stege osmanskog carstva. Nacija kao ideologija novog zajedništva (pojava potpuno nepoznata u Antici i na Istoku) još nisu imale svoju istoriju. Romantičari, književnici, istoričari, lingvisti, slikari, kompozitori... dali su se na veliki posao kreiranja zajedniče prošlosti, kreiranja jezika, mitova, folklora. Zašto Srbija toliko kasni u organizaciji društva i države, i u kvalitetu života, kakvi postoje u jednoj Švedskoj, Danskoj, Švajcarskoj, Češkoj, na primer? Zato što pre stvaranja nacionalne države nije imala građansko društvo. Francuskom revolucijom građanstvo te zemlje je osvojilo javnu vlast u njoj i svoje vrline prenelo na nacionalnu državu, u despotskim kulturama straha od drugog i drugačijeg straha od novog to se nije dogodilo.

Nama su danas u Srbiji kultura i nauka potrebnija nego u zemljama Zapada, jer, pored svoje osnovne funkcije, oni imaju još jednu ulogu - pedagošku - i zapravo je ona, smatramo, za nas daleko najvažnija. Kultura i nauka mogu i treba da nam pomognu da izgradimo građansku moral. Već 30 godina stanje u našim školama, fakultetima, medijima, institucijama kulture, parlamentu i t. sl. progresivno se udaljava od temeljnih postavki te kulture i morala. Nivo znanja i metode zaključivanja svakim danom u Srbiji nezadrživo regrediraju. To se vidi na svakom koraku. Koliko još katastrofa treba da zadesi naše društvo da bi naši političari zaključili da se ni naša kuća ne može graditi bez temelja? Ti temelji u 21. veku ne mogu biti ništa drugo do proces - građanskog zaključivanja - koji je jednak načinu - naučnog zaključivanja. Građanska=Naučna metodologija za svakoga od nas mora postati "bukvar", koji smo usvojili ne da bismo bili naučnici nego da bismo civilizovano preživeli! Ko želi da donosi sudove mora najpre da prihvati empirijske uslove i pretpostavke procesa donošenja sudova.

***

 

Primer je to pravog patriotizma – iza kojeg ostaju trajna dela – a ne prazno “busanje u junačke grudi”, zvona i praporci. Bisa je sprovela u nas tradiciju Napuljske škole, iz 18 veka, na čelu sa Duranteom, A.Skarlatijem gde se učilo pevanje, violina, čembalo, kompozicija itd. a studenti su bili oni koji nisu mogli plaćati školarinu. Tako su stvoreni: Porpora, Vinči, Pergolesi, Jommelli, Traeta, Pičini, Paisjelo... Učeći direkno od muzičkih ikona đaci su ubrzano stekli majstorska umeća koja su dalje prenosila u svet.

 

***

 

Pevače pamtimo po njihovim plodovima - ulogama  - Bisa je bila veličanstvena: Amneris (Aida), Princess di Bouillon (Adriana Lecouvr), Karmen, Didona, Polina... ostvarila je svoje snove i ideale, uvećala svoj etos pomoću strpljivog i upornog rada, tolerancije, učeći od uspešnih, na primer od Brigit Nelson (na premjeri u Metropolitenu 1961.) "opera Aida će biti uspešna samo ako svi pevači i orkestar budu u harmoniji" samo ako ansabl bude "celina", "tim", "pojedinac nije opera"!

 

 

Zoran Stokić

15.01.2021.