Rusija i književnost: Kako nas Anton Pavlovič Čehov tera da se preispitujemo

 

Majstor kratke priče i jedan od najigranijih dramaturga na svetu Anton Pavlovič Čehov rođen je na današnji dan pre 161 godine.

 

IZVOR: BBC PETAK, 29.01.2021. | 12:20 -> 14:31

 

Anton Pavlovič Čehov je pisao drame i priče o običnim ljudima i njihovim običnim sudbinama na tako poseban način da se i danas čitaju u celom svetu. Njegovi komadi su često na pozorišnim repertoarima širom sveta, a Srbija u tome nije izuzetak.

"Jedan je od najigranijih i najekranizovanijih autora na svetu posle Šekspira", kaže za BBC Ana Jakovljević-Radunović, docentkinja na Katedri za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Ulice u Novom Sadu, Kragujevcu, Smederevu i Kruševcu nose njegovo ime, a na internetu je jedan od najcitiranijih aforističara, mada mu se pojedini citati pogrešno pripisuju. U petak, 29. januara, navršava se 161 godina od rođenja ruskog dramaturga i pisca, uz čije ime često stoji epitet majstora kratke priče.

 

Crni, crni humor 

Čehov je poznat je po specifičnom, oporom smislu za humor. Jakovljević-Radunović objašnjava da je na takav stil uticalo što je pisao za novine. "Novine su zahtevale sažetost - minijature, skice, priče koje bi imale trenutan komični efekat", kaže. "Tako je Čehov u književnost ušao parodijama i šaljivim pričama - žanrovima koji su zabavni, ali ne obavezno i laki". Ona ističe da su Čehovljeve humoreske kao "skice iz života, snimane skrivenom kamerom".

"On opisuje svakodnevne stvari kojima inače ne pridajemo pažnju i izvrgava podsmehu određene ljudske osobine - ponekad do mere da kritika prerasta u gnev, do tačke da kod čitalaca izaziva gađenje". Time nas Čehov, ističe Jakovljević-Radunović, "tera da se preispitujemo". Ona podseća da je Čehov kasnije napisao i mnoge druge, "vrlo teške i nimalo smešne" pripovetke, kao što su Palata br. 6, Dama sa psetancetom i Crni monah. "Međutim, ono što je zajedničko za rano i zrelo stvaralaštvo je težnja ka sažetosti, ka nečemu što bismo savremenim jezikom mogli da nazovemo zipovanjem sadržaja".

 

Dečak koji je morao prerano da odraste 

Detinjstvo budućeg pisca nije bilo nimalo veselo. U pismima, dnevnicima i crticama koje je beležio kroz život, kod Čehova bi povremeno isplivao osećaj da je kao mali pretrpeo nepravdu. "U detinjstvu nisam imao detinjstvo", zapisao je Čehov, kako navodi autor jedne od brojnih piščevih biografija Georgi Petrovič Berdinkov. "A najgore je bilo to što uopšte nismo imali vremena da se igramo, šalimo, da budemo nestašni".

Rodio se u gradu Taganrog, na obali Azovskog mora, kao treće od šestoro dece. Roditelji, posebno otac - bili su strogi i religiozni. Ustajao je u pet da bi išao u školu, a popodne je sa braćom radio u očevoj prodavnici - tu su morali da pišu domaće zadatke, što je bilo, kako sam beleži, "veoma nezgodno". Na sve to je morao redovno da ide u crkvu i na probe crkvenog hora. Kada je budući pisac imao samo 16 godina, otac mu je upao u dugove i otišao u Moskvu, a srednjoškolac Čehov je ostao u Taganrogu da završava gimnaziju. "Ostao je sam da se bori sa očevim kreditima", ističe Jakovljević-Radunović. Izdržavao se držeći privatne časove iz raznih predmeta.

 

Čehov o sebi

"Napišite, molim vas, priču o tome kako jedan se mladić - sin seljaka, bivši bakalničar, član hora, gimnazijalac i student, koji je vaspitavan da poštuje ljude prema njihovom činu, da celiva popove u ruku i da se divi njihovim razmišljanjima, da bude zahvalan za svako parče hleba; kog su mnogo tukli i koji je često išao u školu bez čizama, koji je i sam stalno upadao u tuče, mučio životinje i voleo da ide na ručak kod bogatih rođaka; napišite priču o tome kako taj mladić kap po kap iz sebe cedi roba i kako se jednog dana budi sa osećajem da njegovim žilama ne teče ropska krv, nego prava ljudska". Iz pisma poznatom piscu i izdavaču Alekseju Suvorinu, 7. januar 1889. godine (redakcijski prevod) Možda se, baš iz osećaja pretrpljene nepravde, u zrelom dobu trudio da pomogne onima koji su se našli u nevolji, ali i da delima učini čitaoce osetljivijim na tuđu patnju.

Rešio je da postane lekar. Sa devetnaest je upisao medicinu u Moskvi i pridružio se porodici. Kada je počeo da radi, često je lečio besplatno. "Za celo leto imao sam nekoliko stotina pacijenata, a zaradio sam samo jednu rublju", vajka se Čehov u pismu još jednom poznatom ruskom piscu Nikolaju Lejkinu 14. septembra 1885. godine.

 

Šta me je privuklo Čehovu

Jovana Georgievski

Čehova sam otkrila u čitanci za osnovnu školu - čitali smo pripovetku Tuga, a sećam se da sam se suzdržavala da se ne rasplačem na času. Iako, verovatno, Čehov nije tužan koliko se ja lako rasplačem, mislim da tačno znam šta me je njemu tako jako privuklo. Dok još nisam umela da čitam, pokojna baka mi je čitala priče i govorila mi da zatvorim oči i zamišljam.

Baka je govorila: "Pusti sebi film dok ti čitam", ali ja sam tekst u glavi prebacivala u fotografije koje se nisu pomerale. Iako je to, pošto mi je baka često čitala, kod mene prešlo u neku vrstu automatizma, ne ume svaki tekst u mojoj glavi da probudi slike, a da se ja svesno ne potrudim. Onda mi je u srednjoj školi u ruke pala Čehovljeva pripovetka Spava mi se, koja je tako dobro napisana da slike u mojoj glavi ne samo da su se pojavile, nego su se i prvi put pokrenule. I konačno sam "pustila sebi film". Pošto su moji roditelji bili kategorički protiv studija ruskog jezika, čak su uspešno ubedili moju nastavnicu da me ne sprema za takmičenje. Zato sam rešila to uradim sama tako što ću da na ruskom napišem maturski rad o komadu Galeb.

Tako smo Čehov i ja ostali sami protiv svih - nije bilo lako, ali uspeli smo na kraju. Sećam se da mi je Čehov pružio i jedan od važnijih trenutaka zbližavanja sa mojim urednikom Filipom Švarmom iz nedeljnika Vreme. Švarm me je pitao ko mi je omiljeni ruski pisac, ja sam odgovorila - Čehov. Potom me je upitao da li zbog opisa događaja ili zbog filmskih kadrova, a ja sam rekla - zbog kadrova. I ja sam razumela da on razume, a on je shvatio da ja shvatam. Ostalo je još da naučim da pravim filmove.

 

Jedno pozorište i jedna glumica - dve priče o ljubavi

 

Većinu pozorišnih komada Čehov je napisao za tada tek osnovano pozorište Moskovski umetnički teatar, poznatiji pod skraćenicom MHAT. Glumci i reditelji ovog pozorišta poveli su krajem 19. veka pravu umetničku revoluciju. Rešili su odbace dramske obrasce koji su do tada važili i počnu da glume tako da pozorište što bliže odražava stvarni život. Baš u MHAT-u je čuveni glumac i dramski pedagog Konstantin Stanislavski postavio "Sistem" glume - opisan u istoimenoj knjizi koja se danas nalazi na spisku obavezne literature za prijemni ispit na mnogim dramskim akademijama širom sveta, među kojima i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.

"Svetsku slavu Čehovu su donele drame Ujka Vanja, Galeb, Tri sestre i Višnjik", govori Jakovljević-Radunović. Galeb je decembra 1898. godine postao prvi Čehovljev komad koji je odigran u MHAT-u, posle jednog neuspešnog izvođenja u drugom pozorištu gde je izviždan. Ovaj put je predstava postigla toliki uspeh, da je galeb postao simbol MHAT-a i nalazio se na grbu pozorišta sve dok nije zatvoreno 1987. godine. U MHAT-u je Čehov 1901. upoznao glumicu Olgu Kniper, kojom se oženio.

 

Poslednji gutljaj šampanjca

Međutim, sreća nije dugo potrajala. Smrt ih je razdvojila tri godine kasnije, u leto 1904. godine. Čehov je imao 44 godine. Zbog tuberkoloze koja ga je mučila, pisac je sa ženom boravio na lečenju u nemačkoj banji Badenvejler. Kada mu se stanje pogoršalo 15. jula, zatražio je da mu pozovu lekara.

Među nemačkim lekarima krajem 19. i početkom 20. veka postojalo je nepisano pravilo - ako vam je kolega bolestan i vidite da nema spasa, dajte mu da popije malo šampanjca, objašnjava u knjizi o Čehovu britanski profesor književnosti Donald Rejfild. Čehov je nekoliko godina pred smrt čak napisao priču Šampanjac, gde se glavni lik zbog flaše pića našao u svetu "sa one strane". "Lekar je rekao da donesu šampanjac. Anton Pavlovič je seo... Onda je uzeo čašu, okrenuo se licem ka meni, divno mi se osmehnuo i rekao kako dugo nije pio šampanjac.

"Polako je iskapio čašu, tiho se okrenuo na levi bok i utihnuo zauvek", opisala je Olga Kniper-Čehova poslednje minute supruga, navodi Rejfild. Čehov je sahranjen na Novodevičjem groblju u Moskvi. "Bila sam ti danas na grobu", kaže njegova udovica u dnevničkom zapisu od 27. avgusta 1904. "Sumrak, oko sedam sati. Tiho je, lepo, čuju se samo ptice".

 

 

***

Komentar 

 

***

 

 

Kad je svaka dinamika društva štetna, opasna, za očuvanje despotskog autoriteta, narodu za preživljavanje ostaje samo “trpljivost”. Lekar Čehov je zapažanja o "trpljivosti" pretočio u književnost. Umesto građanske kulturne matrice koje su potsticale učenje, znanja, sposobnosti, talente, konkurenciju, iskustvo, socijalizaciju, međusobno poverenja između građana ( "izbor po srodnosti" – od umetnika, zanatlije....do ganstera!) oko budućih poslova, umesto zajedničkih poduhvata koji vode nekom zacrtanom cilju, umesto kreiranja svoje budućnosti, Čehov je u provincijama Rusije zatekao sve suprotno od rečenog, zatekao je negativnim emocijama "uspavanu" intelektualnu elitu, samoparališuću, gde niko nikome ništa nije verovao, gde su se sve akcije ljudi završavale mirovanjem. Monolozi njegovih junaka ("Tri sestre", "Višljik"...) otkrivaju nam saznanja tih ljudi o "nemogućnosti da se u budućnosti dogodi bilo šta dobro" tj. na "osuđenost na besmislen način života", kao i "nemogućnost da se bilo šta promeni". Njegov je “Paviljon br:6” podstakao Lenjina da “nešto preduzme” da proba da “nešto promeni na bolje”; učinak revolucije bio je samo još jedna metamorfoza despotije.

 

 

Zoran Stokić

29.01.2021.