среда, 6. јануар 2021.

 

Prezir prema medicini

 

Povodom teksta prof. Dragutina Savića "Medicina nije nauka"

 

Profesoru Saviću je bilo potrebno 15 dana da „prouči“ literaturu i donese zaključak sadržan u naslovu svog članka.

 

"Danas"- Piše: Zoran Radovanović 06. januara 2021. 15.36 Izmenjeno: 15.37

  Istinomer 

 

Krunski dokaz mu je pre 40 godina objavljeni tekst „Zašto medicina ne može biti nauka“.

Ostaje mu da veruje kako je ovom „epohalnom“ mišlju raskrinkao poslenike naučne discipline razvijane milenijumima, od Hipokrata, Galena i Avicene do Koha, Fleminga i Sejbina.

Istini za volju, Savić u svom svetonazoru nije usamljen, kao što nisu ni pobornici ideje o ravnoj zemlji ili čipovima u vakcinama.

Međutim, svi ostali smatraju medicinu meganaukom, koja se sastoji iz tri glavne grane: bazične, kliničke i preventivne.

Primer prve su, recimo, biohemija ili medicinska genetika i teško im je osporiti fundamentalni karakter.

Drugu čine internisti, hirurzi, infektolozi (da ne nabrajam dalje), a moj oponent će se iznenaditi što ne samo da mnogi među njima imaju naučna zvanja, već predstavljaju većinu u najbrojnijem, medicinskom odeljenju SANU.

Čak je i predsednik te ustanove kliničar – neurolog!

Nepoznato mi je da je iko do sada osporio da je epidemiologija osnovna nauka preventivne medicine 

Ima čak autora koji tvrde da je ona više od drugih disciplina uticala na ponašanje savremenog čoveka.

Tako najviše saznanja o faktorima rizika za infarkt i šlog potiče iz rezultata kohortnih epidemioloških istraživanja (preko 1000 naučnih radova do 2000. godine samo iz čuvene framingemske studije).

I o činiocima odgovornim za nastanak raka saznavalo se epidemiološkim metodama, poređenjem izloženih i neizloženih osoba, na primer pušača i nepušača ili vitkih i gojaznih građana.

I zaista, teško je na drugi način, osim epidemiološkim istraživanjem, ustanoviti da li, recimo, rad u pilani povećava rizik od raka nosnog dela ždrela.

U svetu postoje brojni udžbenici i teoretske (theoretical) i praktične (field, practical) epidemiologije, kao i mnoge desetine naučnih časopisa u čijim naslovima se ova naučna disciplina pominje bilo u imeničkom, bilo u pridevskom obliku.

Savić prezrivo odbacuje činjenicu da je put pređen za nepunih godinu dana od otkrića nove bolesti do pronalaska vakcine „bez presedana u istoriji medicine“.

Retoričkim pitanjem „… kakvi dokazi, koja medicina?“ negira koncept medicine zasnovane na dokazima, koji je postao opšte mesto još pre 40 godina, kada su ga nametnuli kanadski klinički epidemiolozi.

Vredi li, onda, objašnjavati da je za tako brz prodor u nepoznato (on ismeva tu sintagmu) bilo potrebno da kliničari otkriju novu bolest, da virusolozi izoluju virus, da genetičari razjasne njegov kod, da epidemiolozi ustanove dužinu zaraznosti i puteve prenošenja uzročnika, da kliničari sagledaju terapijska rešenja itd.

Dođosmo do ličnih uvreda. Prof. Savić mi zamera da sam čestim prisustvom u medijima „prešao granicu dobrog ukusa“.

Time otkriva svoj problem, jer ga ništa ne tera da opsesivno prati moja pojavljivanja, komentariše ih po komšiluku i da se proletos bruka u „Politici“ pokazujući svojom kritikom mene elementarno nepoznavanje tematike koju je pokrenuo.

Možda će se zastideti kada sazna da je DanGraf, izdavač ovog lista, jesenas objavio zbirku mojih članaka, a da je „Politika“ insistirala da ponovo postanem njen kolumnista.

Uz to, NUNS me je pre nekoliko dana proglasio za počasnog člana na osnovu članaka objavljivanih o kovidu 19.

Mediji me često traže upravo da bih razjasnio zabune nastale istupanjem pojedinaca kakav je prof. Savić.

Ne zameram mu što svoj prezir prema medicini i epidemiologiji prenosi i na mene, kao njenog poslenika.

Ne vidim u tome malicioznost, već relativno čestu skučenost vidika, poznatu i kao fah ignoranciju.

Tunelsko viđenje svoje oblasti sprečava ga da uoči posebnosti ostalih disciplina, svake sa svojim sopstvenim paradigmama.

Zato bi njegovo samoljublje bez sumnje zaprepastila primedba da je ono čime se bavi nemaštovit i dosadan posao, nalik krojaču koji, umesto makazama, cezijumovim solima ili danas metodom CRISPERS po ustaljenom obrascu preseca neke aminokiselinske lance.

Naravno, za boljeg poznavaoca nauke i Savićeva pristrasnost i navedena „žaoka“ predstavljaju podjednako neprihvatljiva odstupanja od stvarnosti.

Mom kritičaru ostaje da više desetina uglednih naučnih časopisa, od Lanceta do publikacija iz njegovog domena (npr. Am J Hum Gen) obavesti kako mu se ne dopadaju radovi koje sam tamo objavljivao.

Ako je zadržao i malo kritičnosti, jasno mu je koliko je to nerazuman potez.


Autor je epidemiolog, profesor univerziteta u penziji

 

***

 

Komentar

***

Fundamentalna nauka i primenjena nauka

 

Nema tu nikakve zabune! U fundamentalnim (biologija, fizika, hemija) istraživanjima naučnik traga za ljudskim hipotetičkim znanjem, u smislu sve istinitijih teorija, za njega je znanje "doha" (mnjenje), uvek nešto nesavšeno i nezavršeno. Da bi u tom kritičkom traganju, nagađanju, mogao biti uspešan, on ne priznaje autoritet. U primenjenim naukama (a tu je i medicina, inžinjerstvo,....), pak, naučnik postojeća znanja tretira kao "episteme", za njega je to znanje savršeno i završeno, instrumentalizuje ga u praksi s ciljem stvaranja što većeg profita, efikasnosti; za njega knjiga prirode je otvorena i može da se čitati nepogrešivo, otuda je on sklon da tom konačnom, nepogrešivom znanju pripisuje nešto nadljudsko, pa je samim tim sklon da priznaje autoritet.

 

Između naučnika u baznim i primenjenim istraživanjima postoji suštinska razlika. "Metodologija potvrđivanja" kod naučnika u primenjenim naukama ide za tim da se traže i ističu samo oni primeri koji potvrđuju njihove teoriju, njihovo mišljenje; oni primeri koji bi potencijalno mogli opovrgnuti ta mišljenja se odbaciju, prigovori se ignorišu, zataškavaju, šta više, ide se za tim da se spreči svaka kritička rasprava. I kod nas i u svetu su epideomiolozi dva meseca iznosili flangrantne neistine o antitelima... "Metodologija opovrgavanja" baznih nauka može biti vodič u ovakvim kriznim situacijama na planeti Zemlji zato što ti naučnici smatraju da se napredak može postići samo tako što se njihove teorije, mišljenja, podvrgavaju najstrožim proverama; oni svoje teorije, svoje mišljenje, izlažu najoštrijim kritikama (čak do tačke opovrgavanja).

 

Zoran Stokić

6.01.2021.

Нема коментара:

Постави коментар