Čiji je Mocartov Requiem (KV 626)?

V.A.Mozart/ Franz Xaver Süßmayr/ Joseph Leopold Eybler!

 

 

Requiem u d-molu (KV 626) iz 1791. godine poslednja je kompozicija V.A.Mocarta i jedno od njegovih najpopularnijih. Mozart je umro tokom komponovanja. Početkom 1791. Mocart je dobio posao da komponuje Requiem, preko posrednika, za ekscentričnog grofa Franca von Valsegga i za taj posao je unapred dobio polovinu predviđene sume novca. Grof je zahtevao da se pridržava uobičajene tekstualne forme Requiema, pa je Amadeus kao mustru odabrao Requiem u c-molu Mihajla Hajdna (1771.); kao petnestogodišnjak prisutvovao je premjerii i bio je oduševljen Mihajlovim Rekvijemom.

 

Ali pošto je to delo već bilo plaćeno 1/2, Joseph Eibler i Franz Ksaver Sußmair (Franz Jakob Freystädtler, Maximilian Stadler), Mocartovi učenici završili su Requiem u ime Konstance Mozart, kompozitorove udovice, koja je bila u finansiskim problemima, pa nije želela da vrati avans; već je pošto je 1792. završeno delo predala grofu, dobila i drugu polovinu ugovorene sume.  Na prvoj stranici Requiema koji je primio grof stoji potpis „di me V. A. Mozart mppr. 1792 “(di me =„ od mene “, mppr. = Manu propria, rukom napisano), koju je, prema analizama rukopisa, falsifikovao Süßmayr.

 

Tokom faze komponovanja, nekoliko puta se Amadeus, sastao sa Benediktom Schackom, Franz Ksaver Gerl-om – sa kojima je inače vežbao i premjeru svoje „Magične frule“,  njegovim zetom Franz de Paula Hofer-om, da upevavaju do tada napisane delove Requiema; Mocart je pevao deonice alta. Prema sećanjima Benedikta Schacka, poslednja od tih proba trebala je biti održana dan pre njegove smrti. Do svoje smrti 5. decembra 1791. napisao je samo uvodni pokret Introitus (Requiem aeternam) sa svim orkestralnim i vokalnim delovima. Kyrie (Mocart je bio napisao za druge potrebe 1781.), Dies irae sekvence (od Dies irae do Confutatis) završeni su samo u vokalnim delovima i figurisanom basu; bilo je i nekoliko važnih orkestralnih delova (npr. Trombon solo u tubu mirumu, često deo prve violine) ukratko ocrtane. Lacrymosa,  započeta sa osam taktova. Domine Jesu Christe i Hostias urađena su samo vokalno. Sanctus, Benedictus, Agnus Dei i Communio; nisu bili napisani. Süßmayr  je komponovao:  Sanctus, Benedictus, Agnus Dei, i dovršio ostale stavove; Joseph Leopold Eybler: "Domine Jesu Christe".  Da li su delovi trube i timpani u Kyrie takođe Süßmayr-ovi do danas je pitanje spora.

 

*

 

Richard Maunder je napravio radikalnu verziju „ Requiem “  (1983. snimio Christopher Hogvood sa Akademijom za drevnu muziku, a štampan je 1988.). Maunder je u potpunosti odbacio Süßmayr-ov Sanctus i Benedictus i isključio ih iz dela, jedino mu se Agnus Dei učinio prihvatljivim na osnovu detaljnih poređenja sa drugim Mocartovim crkvenim delima. Takođe je sastavio Amen fugu za zaključak Lacrymose, za koju je kao polaznu tačku upotrebio Mocartov list skica i fugu - Mocart (KV 608). Takođe je snažno intervenisao u Süßmayr-ov instrumentariji.

 

Franz Beier je 1971. predstavio potpuno novu verziju Requiem, koju je ponovo revidirao za drugo izdanje 1979. Iznad svega, intervenisao je u Süßmayr-ovim delovima instrumenata i eliminisao nespretnost u pokretu... snimili Nikolaus Harnoncourt, Leonard Bernstein i Neville Marriner.

Muzikolog i istraživač Mocarta Hans-Josef Irmen, s druge strane, pribegao je Keusslerovoj ideji da upotpuni Mocarta sa Mozartom. Između ostalog, zamenio je Sankt i Benedikt horom „Božanstvo iznad svega moćnog“ iz Mocartove Tamoske muzike, na koji je smestio liturgijski tekst Sanktusa. Da bi osvojio aminu fugu, dodao je horsku fugu „Laudate pueri“ iz Mocartove Vesperae solennes de Confessore. Irmenova verzija izvedena je 1978. godine u Dizeldorfu i Antverpenu, između ostalih, i štampana je iste godine kao partitura. Otkako je Prisca-Verlag (autorska izdavačka kuća) bankrotirala nakon Irmenove smrti 2007. godine, ova verzija više nije dostupna.

 

 

Zoran Stokić

21.02.2021.