Šta nismo naučili od Džozefa Pristlija

(Joseph Priestley: Bristol, 13.03. 1733 - Nortamberland, 6.02. 1804)

 

U našim školama – pošto je pristup "pozitivistički" – kada se govori o Pristliju, težište je samo na tome da je bio britanski hemičar, pisac, učitelj i političar; da je otkrio je kiseonik 1774; da je identifikovao mnoge druge gasove kao što su: amonijak, ugljen-monoksid, azot-oksid i sumpor-dioksid; da je pronalazač soda-vode; da je otkrio da zelene biljke otpuštaju kiseonik, za šta im je potrebna Sunčeva svetlost.

Ono što je za nerazvijeno srpsko društvo neuporevio važnije je izostavljeno. Pristli je bio utilitarista koji je smatrao da i “najbolji ili najčistiji motivi mogu da dovedu do loših posledica”, pa je učio da je suština “vednosti moralnog ponašanja  – u posledicama. Ako su posledice dobre, čin je moralno opravdan.” Neko naše delovanje je, kaže Pristli, ispravno, ako je "za opšte dobro" - “ako služi dostizanju sreće, a pogrešno, ako izazove suprotan efekat od sreće, ali ne samo sreće onoga ko izvodi akciju, nego i svih onih koje na bilo koji način ta akcija dotiče.”

Njegov utilitarizam je u suprotnosti sa egoizmom, po kojem pojedinac treba da stavlja svoj interes na prvo mesto. Iako je bio ulitarista, stalno je isticao da je ljudska sloboda vrednost koju moramo da sačuvamo, čak i ako stane na put našoj sreći! Jer bez slobode nema napretka, pošto tada ne bi bilo otvorenih razmena naših ideja, ne bi bilo tolerancije i jednakih prava za sve – pa čak i za verske neistomišljenike; to ga je i navelo da pomogne u osnivanju unitarizma u Engleskoj, što ga je moglo koštati glave; zamalo je izbegao sudbinu svremenika, osnivača hemije kao nauke, Lavoazjea, koga je revolucionarni sud osudio na smrt. Lavoazje je bio jedan od 27 privrednika na čiju je imovinu bacila oko nova vlast: optuženi su za finasijske malverzacije, po kratkom postupku poslati na giljotinju, a imovina im je zaplenjena. Tom nerazumnom činu je 8. maja 1794. prisustvovao Lagranž, koji je rekao: “Trebao im je samo trenutak da odseku ovu glavu, a trebaće nam sto godina da možda stvorimo takvu istu” („Il ne leur a fallu qu'un moment pour faire tomber cette tete, et cent annees peut-etre ne suffiront pas pour en reproduire une semblable“). Slučajnost je htela da Pristli sačuva makar glavu na ramenu. Pristli, koji je bio Lavoazije pre Lavoazjea, već je u akademskoj sredini “izgubio glavu”  zbog njegove odlučnost da odbrani teoriju flogistona i odbaci ono što će postati hemijska revolucija, te je na kraju ostao izolovan u naučnoj zajednici.

 

*

 

Unitaristi svoju istoriju prate od apostolskog doba – pre  Prvog nikejskog sabora 325. g.n.e  i dogme o Trojstvu – verujte da njihovo razumevanje Isusa Hrista najviše odražava „prvobitno hrišćanstvo“. Klasičan period unitarista započinje kada su se poljski kaluđeri, grupa Arijanaca, unitarista, odvojili od Poljske kalvinističke crkve 1565. i po Evropi se raširili u 23 episkopije. U Holandiji, Švedskoj, na primer, su bili tolerantni na arijansko, unitarističko, crkveno učenje, dok su u Španiji istrebljeni.

 

Najstarija nekonformistička crkva u Londonu – Nevington Green Unitary Church 1708. U Engleskoj je unitarizam bio protestantska sekta koja je svoje korene imala u anabaptističkim radikalima engleskog građanskog rata. Usvojili su krštenje za odrasle i bogobojazni republikanizam; bili su egalitarci koji su nastojali da promovišu ekstremne revolucionarne ideale. Unitarizam u Velikoj Britaniji nije bio potpuno legalan sve do Doktrine zakona o trojstvu iz 1813. Theophilus Lindsey i Joseph Priestley 1774. su organizovali prvu Unitarnu skupštinu u zemlji, u crkvi Essex Street u Londonu. 1791. stvorili su Unitarističko društva za promociju hrišćanskog znanja i prakse – poznato kao Unitarno društvo knjiga. Engleska unitaristička periodična literatura započinje Pristlijevim teološkim repozitorijumom (1769–1788).

Zlobni političari na čelu sa sudijom Birmigema instruirali su rulju da progone unitarijance – u tri dana bezakonja spaljeno je 26 kuća i 3 crkve, spaljena je do temelja i Pristlijeva trospratna kuća i laboratorija sa svom naučnom aparaturom stvaranom godinama. Kralj Džordž III morao je da pošalje svoje trupe da bi zaustavili bezakonje. Porodica Pristli odlazi u London, a kasnije emigriraju u SAD; Pristli je nastavio tamo gde je stao – urbani život i teološke rasprave.

Pristlijeva nauka bila je sastavni deo njegove teologije i on je neprestano pokušavao da stopi prosvetiteljski racionalizam sa hrišćanskim teizmom. U svojim metafizičkim tekstovima, Pristli je pokušao da kombinuje teizam, materijalizam i determinizam. Verovao je da će pravilno razumevanje prirodnog sveta promovisati ljudski napredak i na kraju dovesti do hrišćanskog milenijuma. Verovao je da se bliži drugi Hristov dolazak. Naučnik, teolog  i učitelj, tokom svog života Pristli je takođe dao značajan doprinos pedagogiji, uključujući objavljivanje osnovnog dela o gramatici engleskog jezika i knjiga iz istorije, geografije, prirodnih nauka. Ovi obrazovni spisi bili su među Pristlijevim najpopularnijim delima. Međutim, upravo su njegova metafizička dela imala najtrajniji uticaj, budući da su ih filozofi kao što su Džeremi Bentam („Uvod u načela morala i zakonodavstva“ 1789.), Dzon S. Mil i Herbert Spenser  smatrali primarnim izvorima utilitarizma (koji korene ima još kod Fransisa Bekona).

Dve knjige koje su trajno obeležile njegov život i rad su Biblija i Dejvid Hartlijeva “Observations on Man, his Frame, his Duty, and his Expectations" (1749.). Hartlijeva psihološka, filozofska i teološka rasprava postulirala je materijalnu teoriju uma. Hartli je imao za cilj da konstruiše hrišćansku filozofiju u kojoj bi se mogle naučno dokazati i verske i moralne „činjenice“. Na tom tragu se kretao Pristli čitavog života.

 

 

Zoran Stokić

23.02.2021.