Demokratija, ili državni oblik koji čini manje zlo

"U čijim rukama treba da počiva vlast?" je po­grešno postavljeno pitanje. Pitanje treba da gla­si: "koliko moći prepustiti vlasti?" ili još tač­nije: "kako da izgradimo takve političke us­tanove da ni nesposobni i nemoralni vladar ne može da načini preveliku štetu?" Zauz­da­va­njem političke vlasti — samovolje i zlo­u­po­tre­be vlasti — preko ustanova, pomoću kojih se vrši podela i kontrola vlasti.
Karl Poper

Još od Periklovih vremena svaki građanin zna da se sva politika sastoji u tome da se izabere manje zlo. Princip učenja na greškama nam po­ma­že da u svakoj narednoj situaciji izaberemo politiku koja će nam do­ne­ti manje zla. To su znali i naši daleki preci Nemanjići kada su iza­bra­li da uđu u mediteranski krug kulture tadaŠnje "super-sile" koja se zva­la Vizantija. Zahvaljujući tom njihovom izboru stvoren je Ras i Stu­de­ni­ca, imali smo prestone gradove kao što su Skadar i Prizren, koji se ni po čemu nisu razlikovali od sličnih gradova u Vizantiji i zapadnoj Ev­ro­pi, Toskani ili Burgundiji na primer, imali smo zakonopravila svetog Sa­ve i tsl.

A danas, šta nam je činiti, kojim putem krenuti? Putem demokratije, ili putem orijentalne despotije? Meni se čini da ako želimo da opstanemo u svetu ovakvom kakav on zaista je­ste, tj. ako želimo da preživimo u sve­tu koji je danas odreĐen modernim "zapadnim me­ri­li­ma" (de­mo­kra­ti­ja, ljudska prava, nauka, liberalizam, tržišna privreda itd.) — mi ko­nač­no moramo odrasti, sazreti, i kao pojedinci, i kao narod, i kao država, što, opet, znači da ko­naČno moramo proŽiveti ono što mi, kao ni svo­je­vre­meno Vizantinci, nismo proživeli — a što Zapad jeste — period hu­ma­nizma; jer bez humanizma nema graĐanina, a bez njega teško da je moguće izgraditi otvoreno druŠtvo zapadnog tipa. Da bismo opstali, či­ni mi se, mi neizostavno moramo savladati lekciju zapadnog hu­ma­niz­ma da je "čovek sam uzrok svojih nevolja i svo­ga blagostanja; te da je sposobnost i vrlina ta koja uvek pobeđuje fortunu" (Alberti); zatim da "ne treba prezirati bogatstvo, već obuzdavati pohlepu, pa ćemo, ta­ko, usled blagostanja i obilja stvari, živeti slobodni i zado­voljni..." (Al­ber­ti); da "svaki čovek — bio on umetnik ili političar, naučnik ili sve­šte­nik, radnik ili se­ljak — mora biti u stanju da se neprestano drži svo­je ljudske mere"; da se "ne vas­pi­tava govorom već delima i primerima" (Bru­to), te da "neaktivnost najboljih državu os­tavlja na milost i ne­mi­lost najgorih" (Landino) — i tsl. U protivnom, ne budemo li ovu lekciju na­učili, teško da ćemo uspeti da razvijemo otvoreno demokratsko druš­tvo, a to, dalje, znači da ćemo, kao i do sada, dobro slu­Ži­ti istoriji ko­ju prave drugi. Naime, plašim se da, ako zaboravimo prošlost iz koje smo proizašli, ako se ne potrudimo da je u našim mislima oživimo i kri­tiČki prouČimo (a na­ročito činjenicu da su orijentalne despotije, tj. za­tvorena društva, uvek bivala poražena u sameravanju sa otvo­renim za­padnim društvima) — ta kobna prošlost će na kraju potpuno pre­pla­vi­ti na­šu praksu, a Santiljana upozorava: "onaj koji zaboravi svoju pro­šlost mo­ra­će /izgleda/ ponovo da je proživi".

U Srbiji, koja je, znači, izašla iz vizantijskih skuta, koja je pet stotina go­dina tavorila u otomanskoj despotiji i koja je poslednja dva veka u pro­seku ratovala svakih dvadesetak godina, nije bilo lako propagirati hu­manističke ideje. Ali nikakve dogme ni surovosti nisu mogle ugasiti is­kru humanizma u glavama najumnijih Srba. Tako je, na primer, Isi­do­ra Sekulić u svojoj intelektualnoj hrabrosti smela da 1956. godine (!) na­piše: "Kad polaziš na politički dogovor, na političku prepirku, na meg­dan čak, u budžak sabij gordinju svoju da ne pisne duvanjem. Kul­tur­na volja neka ti je pilot na suhu i na vodi. Ne tiče te se, ne treba da te se tiče, kakav je čiji sistem društveni, filozofski i verski... Tako nas da­nas uči politika, a ne škola i crkva. I ima još i dalje. Ne škola, ne crk­va, ne bahata literatura, nego politika je istaknula učenje: dole sa kul­tom ličnosti!"

Ono što je zajedničko za sve humaniste jeste osporavanje idolo­po­klon­stva u svakom njegovom pojavnom obliku. Verujem da je to ono zbog čega je humanizam oduvek tako žestoko bio na zlu glasu u Srbiji. Naši nas primeri iz istorije uče da smo ulazili u periode velike regresije kad kod smo zarad zaustavljanja političkih promena zaustavljali duhovni raz­voj sopstvenog naroda. Ne smemo zaboraviti da glavne teškoće za­is­ta nisu u oblasti ekonomije i tehnike, nego u oblasti politike i filozofije ži­vota. Interesne grupe koje i dalje žele da nas drže na stupnju ori­jen­tal­nog roblja, kako bi i dalje nama trgovali, služeći se populističkom de­magogijom najgore vrste, žele da od nas trajno udalje zapadna du­hov­na dostignuća, gde svako ljudsko biće ima neotuđivo pravo na ci­vi­li­zovan život, tj. žele da spreče da promenimo svoje orijentalne navike i konzervativni način mišljenja.

Naše marksističke vođe ne žele da gube vreme baveći se civilizovanom diplomatijom, naukom, tehnikom i tehnologijom života, nego do iz­ne­mog­losti ponavljaju proroćanstva svojih idejnih učitelja, Marksa, Le­nji­na, Trockog, o propasti zapadnog kapitalizma, tj. onoga što se sada na­ziva "novi svetski poredak". Tako se sav njihov politički i ekonomski pro­gram zasniva na ideji o velikom političkom čudu — "samoubistvu za­pad­nog kapitalizma". Te tako, dok oni u svom ličnom životu i tehnici vla­danja ovom državom koriste sve produkte "trulog zapadnog kapi­ta­liz­ma", dotle nama, narodu, preporučuju da se ne zamlaćujemo ne­kak­vom idejom demokratije, jer bi to moglo da uništi našu državu i našu du­hovnost; jer "da bi se živelo u suštinskom smislu, mora se živeti u kri­zi". Te da ne možemo osetiti život dok ne osetimo neuspeh, bedu, grm­ljavinu čelika. Ukratko: uživajte propadajući!

I premda lično problematici značenja reči nikada nisam pridavao kru­ci­ja­lan značaj, ja moram da reagujem na ovu intelektualnu prevaru, mož­da najveću u ovom veku, oko šizofrenog menjanja značenja reči. Tako, na primer, smisao demokratije danas se ne može iscrpsti, kako nas to uče neoboljševici, beznačajnom frazom da "narod mora vladati"; ne, ona se mora zasnivati na veri u razum i humanizam. A da i to ne bi os­ta­lo samo fraza, objasnimo pobliže. Kada je u doba Peloponeskih ra­to­va "velika generacija" (Perikle, Protagora, Herodot, Demokrit, Sokrat, An­tisten) stvorila u Atini elemente demokratije tog grada-države, kada je napravila veliku prekretnicu u istoriji čovečanstva formulišući načelo jednakosti pred zakonom i načelo političke individualnosti; kada je ta "velika generacija" srušila tribalističko društvo svojim učenjem da jezik, obi­čaji kao i zakoni, nemaju magijski karakter tabua, nego da su kon­ven­cionalne prirode; kada je Perikle u svojim govorima odredio pravac svih budućih otvorenih društava ("...i mada samo nekolicina može tvo­ri­ti politiku, svi smo sposobni da sudimo o njoj. Na diskusiju ne gle­da­mo kao na kamen spoticanja na putu političke akcije, već kao na ne­op­hod­nu pripremu da se deluje mudro...") — nažalost se u to doba, sti­ca­jem raznoraznih okolnosti, pojavila odmah i Platonova retrogradna ide­ja o veličanju zatvorenih društava, tj. ideja po kojoj sve promene vode ka propadanju.

Pokušavajući da skine ljagu sa imena svojih ujaka, Kritije i Harmida, Pla­ton iskazuje u svojim filozofskim i sociološkim učenjima, naročito u "Dr­žavi" i "Zakonima", otvoreni revolt protiv slobode i demokratije. Ne­će biti nekorisno da se podsetimo: posle pada demokratske Atine 404. godine pne. Platonovi ujaci su postali vođe marionetske vlasti, poznati kao tridesetorica atinskih tirana, koji su radili po upustvima iz Sparte. Za osam meseci Kritijine terorističke vladavine ubijeno je oko deset po­sto Atinjana. Laskajući učenima, bacajući na njih magiju svoje za­vod­lji­ve filozofije, Platon ruši sve tekovine "velike generacije", veru u razum, in­dividualizam, egalitarizam i slobodu. Predstavljajući se kao prijatelj pra­vednosti i slobode, on se pozivao na moral i humana osećanja svojih sa­govornika radi postizanja svojih antihumanih ciljeva — promovisanja dr­Žave u kojoj ]e biti zaustavljene sve druŠtvene promene. S tim na umu on i postavlja jedno od svojih zavodljivih pitanja: "Ko treba da vla­da?" Zloupotrebljavajući čak i ideje i misli svoga učitelja Sokrata, Pla­ton se poslužio dijalektičkim lukavstvom ne bi li nas skrenuo sa pra­vih društvenih pitanja. Duh Platonovog intelektualnog nepoštenja seže, pre­ko Hegela i Marksa, i do naših dana. I do naših prostora.

Na postavljeno pitanje "ko treba da vlada?" — sam Platon logično od­go­vara: "ne neznalice, već učeni; ne gomila nego malobrojni — ari­sto­kra­tija — elita". Već vekovima, pokušavajući da reše nagomilane pro­ble­me unutar država, mnogi ljudi nesmotreno se hvataju u koštac sa ovim kvazi-suštinskim pitanjem. "Ruso je postavio isto pitanje, ali je dao drugačiji odgovor: Treba da vlada opšta volja (narod) — volja mno­gih a ne malobrojnih. To je opasan odgovor, koji vodi do mito­lo­gi­je obogotvorenja naroda i njegove volje. Tako se i Marks pitao, pot­pu­no u Platonovom duhu: Ko treba da vlada, kapitalisti ili proleteri? I ta­ko­đe je odgovorio: Treba da vladaju mnogi, a ne malobrojni; proleteri a ne kapitalisti" (Poper). Međutim, to Platonovo pitanje su tek u novije vreme teoretičari države potpuno odbacili. Drugim rečima, kao što je to precizno u više prilika govorio Poper, "fundamentalni problem teorije dr­žave /nije pitanje ko treba da vlada/, nego je problem zauzdavanja /.../ zloupotrebe vlasti preko ustanova /.../".

Jednom je persijski car Darije zapovedio svojim dvorjanima, da ga sva­ko jutro opomenu: "Care Darije čuvaj se Atinjana". Zato, nadam se, ne­će biti preuveličano ako na kraju kažem da bi bilo veoma korisno i le­po kada bismo se u našim političkim partijama, parlamentima, školama, i uopšte u kulturi, mi danas neprestano međusobno opominjali: setimo se Sokrata! Onog Sokrata koji je govorio: "Znam da gotovo ništa ne znam, pa i to jedva!". Zato što nas je opominjao da se čuvamo dogmata i proroka koji nam nude apsolutne istine, zato što nas je učio da ima­mo veru u naš razum i razum drugih ljudi, jer nas jedino on — čovečiji ra­zum — u jednoj argumentovanoj raspravi možda može odvesti re­še­nji­ma postavljenih problema.

Ne zbog zlih sila i teorija zavera, nego usled naše duhovne skučenosti, nesposobne da prihvati drugačija iskustva, usled naše lenjosti i ne­mar­no­sti, dolazimo u bezizlazne situacije. Da bismo se učili kako da iz­be­ga­vamo takve situacije, ovu bih duhovnu šetnju završio poređenjem dva­ju srednjovekovnih tekstova — iz jednog vizantijskog i jednog za­pad­nog izvora. U vizantijskom tekstu čitamo: "Jovan je po­sedo­vao pra­vu nauku i nisu mu bile potrebne ni gramatičke beznačajnosti, ni po­zna­vanje Ho­merovih brbljarija, niti laži besednika... On se nije služio ni sofizmima, ni si­lo­giz­mi­ma koji su samo paukova mreža. Astro­no­mi­ju, geometriju, aritmetiku smatrao je ne­postoje]im stvarima..." S dru­ge strane, u tekst iz verske škole na Zapadu, pak, čitamo: "Sakupio sam mi­rakule Device, preuzete iz opisa koje sam pronašao u knjižari svete Ge­noveve u Parizu, i stavio sam ih u stihove za svoje pariske studente ka­ko bih im pružio živ primer... Materijalni predmet ove knjige su čuda sve­te Device. Međutim, umetnuo sam i činjenice koje se odnose na fi­zi­ku, astronomiju i teologiju... Konačni razlog počiva, naime, u trajnoj ve­ri u Hrista. A ona pretpostavlja teologiju, poŠtovanje fizike i as­tro­no­mije." Umesto da u stopu prate vesnike zapadnog humanizma i re­ne­san­se — (koji se već u XII veku prvo pojavljuju u logici, retorici, eko­no­miji, etici, pravu i empirijskim naukama) — jer će taj kult kritičkog mišljenja u nastajanju iz temelja promeniti način života na zemlji, Vi­zan­tinci su, "zapostavljajući svoju vlastitu mudrost", kako je to zabele­žio hroničar tog vremena Kidonis, "ova latinska rezonovanja smatrali čis­tim izmišljotinama". Da li je ovde uopšte potreban komentar?


dr Zoran Stokić, ("Prelom", 26. 1. 2000.)