Despotija protiv nacionalne države

"Nacija nikad nije konačno sazdana. Po tom se /nacionalna država/ razlikuje od drugih ti­pova države. Tertium non datur. Ili pri­do­bi­ja podanike ili ih gubi, shodno tome da li dr­ža­va te nacije datog časa zastupa neki živi po­duhvat."
Ortega i Gaset

Bacimo jedan pogled iskosa na sadašnje ruševine srpskog nacionalnog pro­grama i srpske države. Trudićemo se da na te ruševine gledamo oči­ma istoričara (osobe koja se služi evidencijom i kritikom), a ne kako se to obično kod nas u medijima radi — očima guslara.

Već desetak godina vlast u Srbiji na raznorazne načine pokušava da re­sta­urira nacionalnu državu, patriotizam i druge slične fenomene, ali su za nju svi ti pokušaji bili perpetuum mobile. Morfologija društvenih pro­me­na ukazuje nam na nužnost da ti pokušaji i ostanu perpetuum mobile sve donde dok Srbija u državnom smislu bude organizovana po modelu orijentalne despotije.

Usled svog vizantijskog, turskog i komunističkog nasleđa Srbija je bila i ostala orijentalna despotija. Budući da u takvim državama caruje dog­mat­ska svest, caruje etika zasnovana na ideji ličnog i sigurnog znanja, tj. na ideji autoriteta kao vlasnika apsolutne istine, pojava greške je ap­so­lutno nedopustiva. Dakle, imperativ takve stare orijentalne etike mo­ra biti zataŠkavanje greŠaka, greške se ni po koju cenu ne smeju pri­zna­ti, jer bi u suprotnom, ako bi se priznale, neminovno vodile ka naru­ša­va­nju autoriteta. Naravno da je takva duhovna klima nespojiva sa mo­der­nom naukom i demokratijom; ali ono što se obično previđa jeste či­nje­nica da je takva duhovna klima — klima orijentalne despotije — is­to tako nespojiva i sa pojmom nacionalne države.

U starim agrarnim orijentalnim despotijama, Egiptu, Indiji, Meso­po­ta­mi­ji, zaključno sa Vizantijom, kao i u novim industrijskim despotijama, Sov­jetskom Savezu ili Jugoslaviji, na primer, samo je šačica ljudi pri­pa­da­la državnom aparatu, a svi ostali su uvek bili — roblje, tj. pasivni po­danici: uvek je bilo faraon i narod, senat i narod, politbiro i na­rod. U doba Vizantije, kada je antičko i rimsko nasleđe na njenoj te­ri­to­riji, posle dužeg odolevanja, napokon bilo pretvoreno u orijentalnu des­potiju, agrarna društva kao što su bila, bliska nam, evropska, ali i, da­leko od nas, japansko, nisu pretrpela takvu sudbinu. Naime, ta su druš­tva preko policentričnog feudalnog apsolutizma zakoračila u poli­cen­tričnu građansku industrijsku formu. Glavne poluge u takvim druš­tvi­ma jesu raslojene državne institucije sistema (nezavisne jedne od dru­gih) i moderna nauka sa svim svojim potencijalnim proizvodima. Fe­udalno zapadno društvo je, znači, raspolagalo dovoljnom moći da se odupre orijentalnim despotijama. Njegova otvorenost iznedrila je novi način življenja, utemeljen na poštovanju individualnosti, privatnom vlas­ništvu, trgovini i manufakturi. Za razliku od orijentalnih despotija kao klasičnog primera društva u stagnaciji, feudalno društvo je kla­si­čan primer društva sposobnog za razvoj.

Pođimo dalje na vremenskoj osi i videćemo da društva renesansnih dvo­rova, Henrija VIII, Čarlsa V, Fransoa I, više ni u kom smislu nisu bi­la staleška, ona su se sastojala od idividua koje su srušile granice sta­leš­kog poretka. Te individue, međutim, nisu težile da preinače po­sto­je­će društvo: oslanjajući se na rastuću moć novčanog i trgovačkog ka­pi­ta­la, živeći od rentijerstva, one su se usredsredile na individualno usa­vr­ša­vanje i istraživanje u svim mogućim pravcima. Zato u Engleskoj, Ho­lan­diji, italijanskim i nemačkim gradovima-državama, u Francuskoj, u Španiji — niko nije bio samo podanik svoje države, već je uvek u njoj ak­tivno učestvovao, delao je zajedno sa njom. Za razliku od roba u ori­jentalnoj despotiji, zapadni srednjovekovni i renesansni čovek nikad nije mogao biti pretvoren u objekt raspolaganja. Za razliku od roba, i uopšte bilo kog podanika u orijentalnim despotijama (svakom trgovcu, svešteniku, generalu despot je mogao oduzeti svu imovinu, pa čak i ži­vot, ako mu se to samo prohte) — srednjovekovno i renesansno pravo u Evropi se uvek temeljilo na regulisanju odnosa između lica koja su se mo­gla nalaziti i na različitim hijerarhijskim stupnjevima. I premda ni u srednjovekovnoj i renesansnoj Evropi nijedan čovek nije bio u potpu­no­sti slobodan, on nikada nije bio ni potpuno neslobodan. Uopšte uzev, ev­ropsko društvo je bilo korporativno od vrha do dna: savezi vazala, vi­teška udruženja i redovi; manastirska bratsva i kler; gradske komune, gil­de trgovaca i zanatlijski cehovi; zaštitnička udruženja, religiozna brat­stva; seoske zadruge, krvno-rođački savezi, patrijarhalne i indi­vi­du­al­ne porodične grupe...

Ti savezi koji se odnose na zajedničku budućnost, ta povratna sprega in­teresa između svih staleža i socijalnih grupa u evropskim državama, uspela je da napravi fuziju svekolikog stanovništva u nacionalnu dr­ža­vu. Orijentalne despotije nikada nisu mogle da računaju na pa­tri­o­ti­zam. Tek u zapadnim, dinamički organizovanim državama javlja se ta ne­obična sposobnost neograničenog spajanja, po raznim osnovama, oko za­jedničkog projekta za budućnost. Instance kao rasa, geografsko po­rek­lo, krvno srodstvo, društvena klasa — u tim procesima fuzi­o­ni­sa­nja nisu od primarnog, već od sekundarnog značaja za nacionalnu svest.

Kao što je to odavno primetio Ortega i Gaset, "oblik, naročito pravni oblik, tog udruživanja s državom, i u državi, bio je različit u raznim vre­menima. Zapadne države su uvek bile poziv jedne grupe ljudi drugoj grupi ljudi da obave neki posao. Taj posao se u krajnjoj liniji sastoji, bez obzira na modalitete, u organizovanju načina zajedničkog života. Dr­žava je plan življenja, program za rad i ljudsko ponaŠanje. /.../ Da je u srednjem veku postojao XIX-vekovni pojam nacionalnosti, Engles­ka, Francuska, Španija i Nemačka ne bi ugledale svetlost dana. Jer to tu­mačenje brka ono što gura napred i što čini jednu naciju sa onim što je samo učvršćuje i održava. Nije patriotizam stvorio nacije: kažimo to jednom za svagda! /.../ Španija ima zajedničku prošlost sa narodima Srednje i Južne Amerike; ima sa njima zajedničku rasu, zajednički je­zik, a, međutim, ne tvori sa njima jednu naciju. Zašto? Nedostaje samo jedna stvar, koja je već na prvi pogled suštinska: zajednička bu­duć­nost. Španija nije umela da sačini jedan program zajedničke budućnosti koji bi privukao te biološki srodne grupe." Poput Ortege i Gaseta, i mi bismo konačno morali da shvatimo da je nacionalna država, dakle, is­to­rij­ska struktura plebiscitarnog karaktera.

Naravno, da bismo to shvatili, mi konačno moramo prekinuti tradiciju u kojoj legende i mitovi čine istorijske izvore. Mi moramo naučiti da is­torijsko saznanje ne raste dodavanjem novih činjenica na one koje su već poznate, nego simboličkom transformacijom starih činjenica u svet­losti novih. Istorija, kao i nauka, nije "samo iskustvo" već je uvek "mo­dus" iskustva. Istorija, kao i nauka, nije skup objektivnih događaja, njen glavni cilj jeste razumevanje, koje se postiže pomoću hipotetičke re­konstrukcije neke problemske situacije u prošlosti. Ali, kao i u nauci, za takvo što je potrebno razvijeno kritičko mišljenje. Sve nas to vodi ka etici demokratskih otvorenih društava. U toj etici zataškavanje gre­ša­ka je najveći intelektualni greh. Mi napredujemo baš tako što ot­kri­va­mo, priznajemo i otklanjamo greške. Radi otkrivanja i popravljanja gre­šaka potrebni su nam drugi ljudi, posebno oni koji su odrasli uz dru­ge ideje i u drugačijoj atmosferi, a potrebni smo i mi njima. Ukrat­ko, osnova slobodnog mišljenja pojedinca je kritička rasprava. A to zna­či da je potpuna sloboda mišljenja nemoguća bez političkih slo­bo­da. Zahvaljujući političkim slobodama i kritičkim raspravama, zahva­lju­ju­ći ideji o približavanju ka istini, zahvaljujući ideji o linearnosti vre­me­na, zahvaljujući radoznalosti ljudi, otvorena zapadna društva su stva­rala nove kvalitete, naročito na polju nauke, tehnike i tehnologije, te su oni, reklo bi se, zato i bili u stanju da, nebrojeno puta, poraze dr­žave orijentalnog tipa. Jer dok su otvorena zapadna društva proizvodila novu nauku, zatvorene orijentalne despotije su proizvodile ideologije. Ideološka (orijentalna) i naučna (zapadna) društva imaju dva potpuno različita odnosa prema stvarnosti. Ideologija je uvek zatvoreni uni­ver­zum normi kojima se fiksira određeni politički poredak i nameće kao je­dino mogući oblik racionalne organizacije društva. To su društva u ko­jima se veruje da je u religiji ili politici dosegnuta apsolutna istina; sa­mim tim nema potrebe za kritičkim raspravama i političkim slo­bo­da­ma, podanici u takvim društvima više nemaju zbog čega da budu zna­ti­želj­ni, oni gube potrebu za saznanjem. I, budući da je u tim sistemima vre­me uvek kružnog karaktera, da sadašnjost zavisi od prošlosti, da "ne­ma ničeg novog pod kapom nebeskom", prirodna posledica takve du­hov­nosti jeste ta da podanici počinju da se opiru svakoj promeni; jer zbog čega se ima šta menjati kad se sve vraća na isto?

Međutim, priroda svakom svojom pojavom omogućuje nove, nama ne­po­znate korake, zato svaki naš odgovor kao da postavlja novo pitanje i oče­kuje nove odgovore, nova rešenja za naš opstanak kao vrste. I baš za­to je neophodno da mi kao vrsta budemo neprestano budni, tj. da ne­pre­stano stičemo nova iskustva. Proces našeg obrazovanja zato i ne tre­ba shvatiti kao proces nagomilavanja informacija, nego kao proces ko­ji nas vodi ka novim iskustvima. Otvorena društva, koja svoje gra­đa­ne hrabre i podstiču da se služe svojim razumom, imaju daleko veće šan­se za opstanak od zatvorenih društava.
Ni religija ni istorija ne m

ogu nam reći šta treba da uradimo kada se na­đemo u potpuno novoj, nepoznatoj sitaciji. Prošlost i istorijske či­nje­nice ne mogu doneti odluku umesto nas, one ne mogu odrediti ci­lje­ve koje nameravamo da izaberemo. Mi smo oni koji unose svrhu i smi­sao u prirodu i istoriju. Sama istorija nema ni cilj ni smisao. Umesto da se postavljamo kao proroci, mi moramo postati stvaraoci naše sud­bi­ne. Ali, kako mi živimo u zatvorenom društvu, posebno se moramo ču­vati pogubnog uticaja koji je za sobom ostavio histerični istoricizam He­gelovog tipa. Zato na kraju čujmo ove otrežnjujuće Poperove reči: "Kao kockanje, istoricizam je rođen iz naše razočaranosti u racionalnost i odgovornost naših akcija... on pokušava da našu odgovornost prenese na istoriju i, u vezi s tim, na igru demonskih sila izvan nas; on po­ku­ša­va da zasnuje naše akcije na skrivenim namerama ovih sila, koje mo­že­mo otkriti samo pomoću mistične inspiracije i intuicije; on nas, tako, za­jedno s našim akcijama, stavlja na moralni nivo čoveka koji, in­spi­ri­san horoskopima i snovima, bira svoj srećan broj na lutriji".


dr Zoran Stokić, ("Prelom", 29. 12. 1999.)