Vozači koji prolaze na crveno
Umesto kritičkog pristupa stvarnosti kod nas preovladava metafizički

Samo u despotskim sistemima je moguće da se 20 godina ne menjaju generalne postavke neke jalove politike. Kreatori i promoteri te politike, čak i posle brojnih izgubljenih bitaka, nisu u stanju da budu "generali" - ali su zato i dalje javne ličnosti! Njihovo neznanje Srbiju je već svelo na, takoreći, Beogradski pašaluk. Podsećaju na vozače autobusa (u kojima smo putnici mi!) koji na raskrsnicama stalno prolaze kroz crveno svetlo, izazivajući sudare za koje uvek okrivljuju druge i ponašaju se kao da uopšte ne mogu ni da shvate da na ulicama važe saobraćajni propisi kojima je saobraćaj strogo regulisan!

To se neće promeniti sve dok, po tipologiji kulture, naš pristup stvarnosti i dalje bude "verski" (prva načela, istine, primaju se nekritički od nekog autoriteta!), za razliku od evropskih zemalja koje stvarnosti pristupaju "empirijski" (tj. kritički, sa sumnjom, a iskustvo je sudija tvrđenjima). Empirijska nauka ni u jednoj drugoj civilizaciji, kao u zapadnoj, nije odigrala konstitutivnu ulogu. Kada smo mi izašli iz senke Otomanskog carstva, gde - kako je zapisao Vuk Karadzić - "u 100 sela nije bilo nijedne škole", naša elita bila je nemoćna da prati razvoj zahuktalih nauka, pa je izlaz našla u nadnaučnim oblicima saznanja. Umesto da se pozabavi naukom, ona se zadovoljila prečicom, tj. metafizikom, koju je videla kao "najvišu sintezu", kao obuhvat celokupnog znanja. U temelje naše kulture tako su ugrađivane samo one cigle za koje se mislilo da su - sui generis - iznad oblika naučnog saznanja, a među sredstvima za sticanje znanja i dokazivanje istina u srpskoj kulturi prvenstvo nad empirijskim davano je metafizici i intuiciji.

Naša elita nikad nije izašla iz sfere tog metafizičkog - "teološkog", "racionalnog" ili "umetničkog" - koje je oduvek bilo suprotstavljeno empirijskom! A kultura i duhovnost u kojoj se iz samog pojma (pojma boga, itd.) dedukcijom izvodi njegova egzistencija - nije bila u stanju da nalazi rešenja za brojne praktične životne probleme pojedinaca i naše zemlje u celini. Društvo i država gde se empirijsko ne uvažava izgleda kao Srbija, a gde se uvažava - izgleda kao Engleska!

Krećući se na tragu matematike i logike, racionalisti su još od Platona pokušavali da celokupno znanje izvedu iz "racija", nezavisno od iskustva. Oni su verovali u neku stvar ako se ona mogla logičkim koracima izvesti iz prvih principa. Naravno, prvi principi su dogmatski smatrani apsolutnim istinama. Mi preko 100 godina znamo sledeće: prvi principi su, zapravo, hipoteze, a iskazi matematike i logike ne govore ništa o svetu, nego su samo uputstva kako nešto, što je već rečeno, reći (unutar upotrebljene simbolike) i na drugi način; takođe znamo da izvor znanja o svetu u kojem živimo, znanja o činjenicama, znanja s praktičnim sadržajem - jeste iskustvo. Sud "tačan" ili "pogrešan" ima bitno drugačije značenje u životu i zapadnoj politici (ne i srpskoj!), kao i u fizici i biologiji, nego što ga ima u matematici, logici, racionalizmu, teologiji - tj. metafizici; to je jedna vanlogička relacija, koja govori o obistinjavanju (ili ne!) u iskustvu!
Od pada Berlinskog zida do danas, sve što nam metafizičari "ruske gubernije" na Balkanu govore jeste njihovo predviđanje (koje je plod njihovih želja, a ne proizvod neke empirije) da će Srbija, ako bi ušla u NATO i EU, načisto propala i nestala! Isto su tvrdili i za Sloveniju i druge bivše jugoslovenske, kao i za zemlje bivšeg Varšavskog pakta. Iskustvene činjenice pokazuju da su te zemlje, baš zahvaljujući ulasku u EU i NATO, krupnim koracima krenule napred. Mi smo i dalje u despotskom blatu, geografski u Evropi, a duhovno i materijalno u Africi. Da bi naša zemlja preživela - da bi načinila politički i duhovni diskontinuitet u odnosu na "prokletu avliju" - moramo se naučiti da u stvari verujemo ne ako su one izvedene iz nekog mita, nečije psihološke želje, Biblije, nečije metafizike, nego ako su u skladu sa iskustvenim činjenicama. Sigurni kriterijumi istinitosti mogu da postoje samo tamo gde se uvažava praksa!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 24. mart 2008.)