Kontinuitet srpske despotije

Despotizam je doista poseban oblik vladanja čija se priroda sastoji u tome što u njemu za­po­veda samo jedan čovek ne pridržavajući se pri tom nikakvih zakona, dok je njegovo os­nov­no načelo strah!
Monteskje

Život bi na bilo kom nivou bio nemoguć bez neke vrste saznanja. Sa­zna­nje je prirodna pojava biološke evolucije. Saznanje nije rezultat pa­siv­nog beleženja iskustava, nekakav herbarijum urođenih ideja, već je funk­cija, produkt iskustva.

Za razliku od nesigurnog zdravorazumskog saznanja, središnji čin nauč­nog saznanja vezan je za pojam hipoteze. Hipoteze su neka vrsta mreža i njih naučnici stvaraju kako bi što bolje opisali stvarnost i uspešno pred­videli buduće događaje. Zanimljivo je da naši sociolozi i politiko­lo­zi ili ne žele ili nisu u stanju da se koriste hipotetičnim naučnim meto­dom. Umesto kreiranja hipotetičnih uzročno-posledičnih objašnjenja i nji­hovog proveravanja pomoću predviđanja, oni se uglavnom koriste krat­kovidim, slatkorečivim, zrdavorazumskim površnim analogijama, ko­je nisu u stanju da daju bilo kakva pouzdana predviđanja budućih do­­gađaja, ali su zato u stanju da oko sebe šire lepezu ideološke magle.

Kako to izgleda u našoj praksi pokažimo na jedom od poslednjih pri­me­ra, koje smo 19. februara 2000. godine čuli na radio-stanici "Stu­dio B", u popularnoj emisiji "Od doručka do ručka". Na brojna pi­ta­nja slu­ša­la­ca o raznim pojavama u našoj državi i društvu odgovarao je ugled­ni fi­lozof i politikolog prof. dr Svetozar Stojanović. Na našu ža­lost, i u od­govorima jednog takvog stručnjaka kao što je g. Stojanović ne­pre­sta­no se ocećalo da nešto nedostaje, da je nešto propušteno i upuš­teno! Ako 1992. godine, kao savetnik Dobrice Ćosića, on nije mo­gao da pre­po­zna u kom mi to društvenom sistemu zapravo živimo, za­nim­ljivo je da to, očigledno, nije u stanju da učini ni danas.

Meni se, pak, čini da postoji samo jedna hipoteza pomoću koje se mo­glo uspešno odgovoriti na sva pitanja koja su mu bila postavljena — hi­po­teza o despotiji! Da, prof. Stojanoviću, društveni sistem u kome mi ži­vimo jeste despotski. Da biste i vi to uvideli, potrebno je da presta­ne­te da svoje psihološke želje projektujete u činjenice. Ako vas na ovu hi­po­tezu nije navelo ni izvođenje tenkova na ulice Beograda 1991. go­di­ne, prirodno je, valjda, da vas sámo intelektualno poštenje primorava da uvidite našu društvenu morfologiju i jedan njen neumoljivi konti­nu­i­tet: oko sedam stotina godina tradicije despotizma u Srbiji — od vizan­tij­skog despotskog nasleđa, preko perioda otomanske despotije, pa sve do perioda komunističke despotije!

Još je Monteskje razlikovao tri načina vladavine državama: republiku kao "vladavinu naroda" ili "vladavinu plemstva uz poštovanje zakona", mo­narhiju kao "vlast jednog čoveka koji se pokorava zakonima" i des­po­­tiju kao "vladavinu jednog čoveka čija vlast nije ograničena nikakvim za­konima". I dok je za republiku i monarhiju veoma bitno da ljudi koji obav­ljaju javne funkcije vladaju pomoću ličnih vrlina i časti, dotle des­pot, koji vlada isključivo strahom, niti ima potrebe za kakvim vrlinama, niti mora biti častan!

Sama matrica, sam način upravljanja u ovoj savremenoj srpskoj des­po­ti­ji ostao je, naravno, isti kao i u starim orijentalnim despotijama, u ko­­jima, kao prvo, despot ne veruje nikome. Shodno tome, despota nisu oba­vezivali nikavi zakoni. Kao drugo, u fiskalnoj sferi, na poslovnom planu, u sudskim procesima i tsl. — despot je sistemom zakona (koje je mogao menjati po potrebi) stalno držao svoje potencijalne konku­ren­te u stanju političke rescepkanosti. U vojsci, policiji i obaveštajnoj služ­bi imao je fizička sredstva totalne kontrole i mogao je neprestano da se služi terorom da bi postigao svoje ciljeve. Moć orijentalnih despotija di­rekt­no je proizilazila iz psihologije straha i apsolutne nesigurnosti, koja je sistematski razvijana kod svih podanika. Neslobodni podanici imali su samo jednu brigu — oko svakodnevnog preživljavanja.

To što despotija neprestano menja svoje oblike i vidove nikako nije smet­nja da je profesionalni sociolozi, filozofi ili politikolozi prepo­zna­ju. Da bi Srbija imala budućnost, molim svakog dobronamernog socio­lo­ga i politikologa koji zaista želi evropsku Srbiju da, kad god se nađe u situaciji da odgovara na bazna pitanja o srpskoj državi ili društvu, pre svakog odgovora obavezno kroz svoj um propusti i činjenicu o tih se­­dam stotina godina kontinuiteta naše despotije. Svih tih vekova Srbi su izloženi veoma opasnom, smrtonosnom "društvenom virusu", koji ne­­prestano kruni i poništava svaki civilizovan život. "Društveni virus" des­potije zarazio je duh gotovo svakog našeg čoveka i potpuno defor­mi­­sao sve kategorije vrednosti, rada i političkih akcija. Zaraženi tim vi­ru­som, koji nam je, izgleda, prodro i u samu koštanu srž, uprkos lju­ba­vi koju naši ljudi osećaju prema slobodi, uprkos njihovoj mržnji prema nasilju, oni se ipak i dalje "prirodno" pokoravaju despotskoj vlasti i sto­ga nisu sposobni da učestvuju u stvaranju demokratske Srbije.

Da bismo se izlečili od bolesti despotizma, oni koji žele da se bave po­li­tikom u ovoj zemlji ne smeju — ni u ovim vremenima pukog pre­živ­lja­vanja — smatrati nepotrebnim i dalekim znanja iz opšte kulture. Na­pro­tiv, širenje baš tih znanja mora se podsticati u svim sferama srpskog društva. Na kako se niskom nivou naša opšta kultura nalazi najbolje smo se mogli uveriti u vreme prošlogodišnjeg pomračenja Sunca: čak su i žene u Teheranu(!) taj relativno redak fenomen posmatrale sa tr­go­va, u veseloj atmosferi; Srbi su za to vreme bili — u podrumima! Da se slične stvari ne bi ponavljale, naši bi politikolozi i sociolozi, između os­ta­log, veoma mudro uradili ako bi nam povremeno na javnim tri­bi­na­ma čitali, a po časopisima opisivali i tumačili, inspirativne i poučne za­pi­se starih evropskih putopisaca po Otomanskom carstvu iz šesnaestog, sedamnaestog i osamnaestog veka. Ti su zapisi Evropljanima itekako po­mogli da se odbrane od "virusa despotije", tj. od "orijentalnog po­li­ti­čkog čudovišta".

Tragično je za našu državu i društvo to što svi relevantni mislioci na Zapadu uviđaju da u Srbiji vlada despotizam, a naši filozofi, sociolozi i politikolozi o tome ćute. Možda će naše brojne neverne Tome (kao što je i naš prof. Stojanović), tj. one koji i dalje drže glavu, poput noja, u pesku, ne želeći da prepoznaju društveni sistem u kome žive, urazu­mi­ti, na kraju, ove Moteskjeove reči: "Onda kada vladar, svodeći sve na sebe, poistovećuje državu sa svojom prestonicom, prestonicu sa svojim dvorom, a ovaj isključivo sa svojom ličnošću, on se tada zacelo pre­tvo­rio u despota".


dr Zoran Stokić, ("Beogradske novine", 17. 3. 2000.)