Kontinuitet Potemkinovih sela

Gospodin Vladimir Gligorov se čudi („Peščanik“, 18. 9. 2009) kako u Srbiji stalno prolaze očigledno nerealna obećanja političara. Zašto naš narod (poput naroda u Iranu, Avganistanu) nekritički veruje u „Potemkinova sela“? Kao što je, nekada davno, budućnost Egipta bila žrtvovana kultu „faraonove večnosti“, tako je i Srbija danas žrtva kulta „srbomitomanije“.

A to se događa zato što u najnovijim ratovima nisu postradali samo ljudi i naša materijalna dobra, nego su postradali i naši primarni činioci kulture - pogled na svet, vrednosti i norme! A oni su ključni za naše upravljanje sopstvenim mišljenjem, za smisleno logičko i empirijsko objašnjavanje, ali i za naše percipiranje stvarnosti i nas samih u njoj - te, na kraju, od njih zavise i naše političke odluke.

Nema takve stvari kao što je „čisto iskustvo“, već samo iskustvo u svetlosti „očekivanja“, a ta „očekivanja“ se, pak, formiraju unutar kulture u kojoj živimo. To, opet, znači da „pogled na svet“, zajedno sa „vrednostima“ i „normama“ - što su sve primarni elementi jedne kulture - direktno ili indirektno određuju nečija „očekivanja“, a time i njegov pristup „čistom iskustvu“ i stvarnosti u kojoj živi. Uprošćeno rečeno, ono što naučimo pre nego što smo dostigli duhovno punoletstvo skloni smo da posmatramo kao „činjenice“, a ono što učimo kasnije - kao „teorije“. I dok za teorije i njene termine postoji konsenzus da su „veštačke“, da su stvar intelektualne konstrukcije, intelektualno oruđe, dotle se smatra da su „činjenice“ nešto bazično i samo po sebi objektivno, nešto nalik fizičkom oruđu. Savremena epistemologija, međutim, pokazuje da i „singularni iskazi činjenica“ jesu nedefinisana univerzalna imena, koja se zasnivaju na jezičkoj upotrebi. Između jezika i načina na koji se u nekoj kulturi posmatra svet postoji uzročna veza.

Ako jezik ne evoluira iz mitske i metafizičke faze u pragmatičku i instumentalističku, on - kao što je slučaj sa našim jezikom - ostaje pre svega samo sredstvo za emocionalno izražavanje. Vinaver je već isticao da su uzori našeg jezika bili „tropi i figure narodne poezije, jezik nam je pevao, kao retko koji. Time smo dobijali moćni doživljaj, svaka je reč jako doživljavana - ali smo time gubili nešto drugo: moderne brze sklopove reči u pojmove“!

Antropologija i etnologija nam pokazuju da jezik, na primer, Hopi Indijanaca ne sadrži nikakvu referencu prema „vremenu“, a da u jezicima domorodačkih plemena ne postoji apstraktan pojam prostora. Iako domorodačka plemena poseduju veoma „oštru percepciju organskog prostora“, iako svaki član tog plemena ima „smisla za svaki i najmanji detalj u svojoj okolini“, iako i pod najtežim okolnostima on lako pronalazi put do kuće, ako ga pitate da vam taj put prikaže „šematski“, on to neće biti u stanju da učini. Ljudski se jezik prilagođava oblicima i formama opstanka, a o tome, znači, svedoče i naše predstave o prostornim i vremenskim relacijama. Dalje, na akađanskom jeziku „biti“ i „imenovati“ su sinonimi, tj. „ono što jeste“ izražava se izrekom „ono što nosi ime“, a to će reći da u tom jeziku postoji ekvivalencija između reči i stvari! Ne pravi se razlika između „označitelja“ i „označenog“. Takođe, kada su Vavilonjani pisali ep o Gilgamešu, to za njih nije bila alegorijska, mitska ili pesnička predstava sveta, to je, zapravo, bila njihova saznajnoteorijska „istina“ o svetu. Za njih nije postojala nikakva razlika između svetog i profanog. Intuicija mitotvoraca delovala je na sličan način kao i intuicija maga i vrača, bila je istovremeno veza i sa „objektom“ i sa „istinom“!

Potreba za potpunim objašnjenjem svega stara je koliko i čovekova kultura, a nedostatak takvog objašnjenja izvor je našeg najdubljeg straha. Istoricizam magova i sveštenika, koji nije pravio razliku između činjenica i normi, koji je stotinama hiljada godina davao čoveku određeno sigurno mesto u planovima prirode i Boga, uspešno je smirivao taj strah! Onoga trenutka kada je nauka na Zapadu, razdvajajući činjenice od normi, stvorila svoj empirijski kritički metod, započelo se sa obesmišljavanjem „istina“ koje su nudile magija, teologija, filozofija - započeo je „podzemni rat“ za „životni prostor“.

Lako je videti da su u Srbiji (kao i mnogim zemljama Azije i Afrike) poraženi danas postali pobednici. Neka neko napravi analizu i sintezu onoga šta prikazuju, na primer, naši elektronski mediji od 1989. god. i imaće dokaz za ono o čemu govorim: videće da je naučni pogled na svet usmenim dekretom tzv. „patriota“ uklonjen i zamenjen verskim i astrološkim fatalizmom starijih civilizacija. A tamo gde nema evolucije jezika, slobodne volje i kritičkog građanskog i naučnog mišljenja, tamo gde vlada versko-astralni determinizam (i gde su glavni kulturni događaji sport i zabava) - šta preostaje narodu nego da veruje u svakakva čuda, pa i uvek ista Potemkinova sela?

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 24. septembar 2009.)