Senka despotije

"Najgora je stvar obožavanje grešaka i to tre­ba smatrati kugom razuma."
Fransis Bekon

Godine 1605, kada je ovaj mudar stav izrečen, u orijentalnoj Srbiji nije, nažalost, imao ko da ga posluša. Takve savete iz prošlih vekova — a naročito one koji se odnose upravo na metod eliminacije greŠaka — mi kao narod nikada nismo usvajali, oni nisu postajali opšta mesta u našoj duhovnosti, ni tada ni kasnije, i o tome najbolje svedoči naša po­tonja i tekuća praksa. Kaže o nama Milan Kašanin: "Naš čovek naj­više voli biti učitelj i sudija čijim savetima i presudama pogovora nema."

Može li se pod tepih sakriti srpsko despotsko nasleĐe, koje, kroz peri­od vizantijske, otomanske i komunističke despotije, traje skoro sedam sto­tina godina i koje je suprotno od svakog graĐanskog nasleđa, rađanog u monarhijama ili republikama? Ako to već kriju dogmate (i oni koji su sami sebe proglasili patriotima), to ipak ne treba očekivati od onih koji se predstavljaju kao njihova alternativa. Bona fide navedi­mo samo dva primera. Dr Zoran Đinđić se čudi jednom prilikom kako i zašto Austrijanci, koji su nam po broju stanovnika jednaki, imaju 40 puta bolji standard od nas? A dr Vesna Pešić se jednom drugom prili­kom, opet, pita kako to da je za jednu peticiju, pre dvadesetak godina, bila sakupila samo 34 potpisa, u vreme kada je poljska Solidarnost već brojala deset miliona ljudi? Po mom mišljenju, tu nema mesta nikak­vom čuđenju ako se zna da su Austrija i Poljska — u vekovima u koji­ma smo mi tavorili u despotiji — živele kao monarhije. Komunistička despotija u Poljskoj, kao i kod Čeha i Mađara, nije mogla dugo da se održi jer je bila u suprotnosti sa nedespotskom tradicijom tih naroda. Ali je zato u Rusiji i Srbiji, zemljama sa već dugom despotskom tradici­jom, ta komunistička despotija zapravo naišla na plodno tle. Stoga onaj ko zaista želi dobro srpskom narodu i državi mora pre svega znati da je problem svih problema u Srbiji neraskidivo vezan za pojam despotske tradicije! Taj nakazni despotski društveni sistem jeste onaj "mrc" za koga je srpski narod vezan, evo (sa beznačajno malim prekidima), već sedam stotina godina (da ovim proširimo tezu g. Draškovića, jer, dozvo­lićete, Tito je bio samo jedan od brojnih despota koji su vladali Srbijom).

Apelujem ovde da krenemo u ispravljanje grešaka koje smo načinili u našem dosadašnjem pristupu svetu društvenih Činjenica. Naime, za svaki je društveni proces potrebna određena kritična masa. Tako je za pro­mene koje su sada potrebne nama neophodno imati — kao u Polj­skoj ili Češkoj — kritičnu masu građanski odgojenih ljudi. Zbog naše viševekovne orijentalne tradicije, međutim, u Srbiji danas naprosto ne postoji kritična masa takvih ljudi. Ukratko, hoću da kažem da je za prelaz iz despotije u republiku ili monarhiju (pa još i demokratsku) potreb­no mnogo više od formiranja nove vlade, sa novim ljudima, koji će doneti niz novih zakona; potrebno je mnogo više od uvođenja privat­ne svojine i tržišne privrede i stvaranja srednje klase. Da bi novi zakoni, kao i nove demokratske institucije, u praksi proizvodili dobre rezultate, potrebno je da budu kompatibilni sa živom, tekućom tradi­ci­jom, te, dokle god je naša tradicija despotska, o toj kompatibilnosti nema govora. Despotska tradicija je naprosto nespojiva sa demokrat­skom republikom i građanskim društvom. Da bi promene uopšte bile moguće, orijentalnu lojalnost prema despotu treba transformisati u lojalnost prema sugrađanima, prema strukovnim udruženjima, prema gradskim zajednicama i, napokon, u jedan opšti altruizam. Za prelaz iz despotije u demokratsku republiku potrebno je, znači, veoma mnogo: promena onoga što se u svakom društvu najteže i najsporije menja, a to su neki još uvek živi delovi tradicionalnih vrednosti i verovanja. Po­treb­no je, dakle, promeniti metaparadigmu na kojoj poČiva naŠa des­pot­ska tradicija! Imperativ razvoja traži od nas da se upustimo u promene takvog tipa — kulturu i tradiciju podani[tva što pre moramo zameniti kulturom i tradicijom slobode. Te promene istovremno mora­ju obuhvatiti sva područja života — politiku, privredu, ali i društveni život i kulturu.

Zbog specifičnog načina na koji su nastajale evropske države — kao složena sinteza varvarskih, antičkih i hrišćanskih elemenata i kao savez između plemića, crkve i gradova — u njima je, već od srednjeg veka, započet jedan otvoreni proces kreiranja individualnih sloboda i kritič­ke tradicije koja je omogućavala kritiku svih oblika moći i vladajućih dogmi. Glad za znanjem i oslobođeni duh naučili su Evropljane da ne postoji neporecivi propis ili autoritet, kako u društvu tako ni u samoj nauci, te da je društvu korisno samo ono saznanje koje može da se me­nja i raste.

Nasuprot evropskim monarhijama i republikama, despotije su oduvek odr­ža­vale status quo i u politici i u društvu uopšte. Drugim rečima, des­pot­ska ideologija nikada nije dozvoljavala nikakvo osporavanje, dola­zi­lo ono iznutra ili spolja. Otuda u despotijama nisu bile moguće nikakve istinske reforme institucija, kao ni bilo kakve istinske reforme u sferi znanja i verovanja.

Očigledno je, konačno, došlo vreme da se bez straha, praznoverja i laži pogledamo u ogledalo. Ako i ovoga puta, međutim, odbijemo da u ogle­dalu vidimo da je despotska tradicija utkana u suštinu našeg bića, ako i dalje budemo odbijali da učimo na sopstvenim greškama, onda ni mi sada nećemo uspeti da se uzdignemo do standardnog evropskog po­li­tičkog poretka, kao što nisu uspeli ni naši preci nekada, a to, opet, znači da ćemo — kao i do sada — dobro služiti interesima drugih. Jer, kao što reče naš Milan Kašanin, ne smemo prevideti činjenicu "da mase nisu narod, da mase bez države i bez kulture čine gomilu, i da gomile ne prave istoriju, već joj služe".


dr Zoran Stokić, ("Srpska reč", 11. 5. 2000.)