Razlika između znanja i nagađanja
Povodom kolumne „Monopolizacija istine“ (Danas, 5. novembra)

Želja za efektnim analogijama odvela je gospodina Alekseja Kišjuhasa, ipak, u ćorsokak: spojio je nespojivo. Kada je Bekon, kao metodolog empirijske nauke, napisao „znanje je moć“, on je hteo da naučno znanje suprotstavi religijskom i metafizičkom nagađanju. Vračevi, sveštenici, šamani - a i naši politički ideolozi - svoja verovanja žele da nam poture kao znanje.

A to poturanje nečijih verovanja i psiholoških želja kao znanja, u krajnjoj konsekvenci, razlog je što se Srbija sve više udaljava od Evrope. Znači, naš problem nije u tome što ovde neko ima „monopol nad znanjem“, nego u tome što neko danas, u 21. veku, svoje „neznanje“ promoviše u znanje (naravno, uz pomoćpoluga vlasti!).

Tradicionalno se smatra da je znanje - opravdano, istinito verovanje. Cilj ovakvog određenja znanja je bio da se iz igre izbace slučajevi istinitog verovanja koji su u stvari rezultat puke slučajnosti ili nagađanja. Da bi nešto bilo smatrano znanjem, potrebno je ne samo u to verovati, većmoramo biti u stanju da pružimo i prihvatljiv razlog zašto u to treba verovati. Moramo ponuditi dokazni materijal! Cilj teorije saznanja još od Platonovih vremena bilo je objašnjenje razlike između pravog, stvarnog saznanja i onoga što je samo prividno saznanje. Cilj je bilo napraviti razliku između znanja i sujeverja, vradžbine, ideologije. Naša svakodnevna praksa je dokaz da mi ni u 21. veku još nismo u stanju da pravimo razliku između znanja i nagađanja, a to i te kako ima vitalne socijalne, etičke i političke implikacije.

Verovanja imaju predstavljačku funkciju i igraju ulogu mapa pomoću kojih predstavljamo svet. Ako se svet neadekvatno predstavlja, verovanje je lažno. Znači, samo verovanje bez druge dve komponente saznaja („opravdano“ i „istinito“) ne vodi ka znanju. Ako bi samo snaga verovanja (bez jemstva, tj. svedočanstva) bila obeležje znanja, onda bismo i neke stavove o demonima, anđelima, đavolima i o raju i paklu morali da svrstamo u znanje. Društvena istorija sveta pokazuje da slepa naklonost nekoj ideji, ideologiji, metafizici - nije intelektualna vrlina, već je intelektualni zločin, koji je uništio mnoge narode i države. Umesto autističnog monologa, Srbiji je, zato, potreban racionalni kritički, argumentovan dijalog, u kojem će se kao ozbiljne uzimati samo one političke i druge pretpostavke koje nalaze potvrde u činjenicama.


Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 12. novembar 2008.)