Nostalgična priča o San Remu, vespi, Trstu i Jugoslaviji: 24.000 poljubaca

 

 

KULTURA Autor:N1 Beograd01. okt 202220:141 komentar

Play Video

 

 

“Dvadeset četiri hiljade poljubaca/ Uticaj italijanske popularne kulture u Jugoslaviji (1955-1965)" je novo izdanje Geopoetike autorke Frančeske Rolandi. To je, navodi izdavač, uzbudljiva i neobična knjiga koja vraća uspomene i budi nostalgiju, knjiga u kojoj čitamo o čuvenim lutkicama i džemperima iz Trsta, festivalu Sanremo, pesmama Adrijana Čelentana, fići, vespi, i italijanskim filmovima poput "Kradljivaca bicikala" i "Gorkog pirinča".

Autorka ove značajne studije, Frančeska Rolandi, otkriva nam na koji je način italijanska popularna kultura uticala na modne trendove, potrošačke proizvode, medije i kulturu u Jugoslaviji u periodu od 1955. do 1965. godine, pružajući javnosti jedno važno svedočanstvo o snažnim uticajima Italije na Jugoslaviju koji su između ostalog izvršili političku i kulturnu liberalizaciju društva i uticali na to da decenijama kasnije svi zajedno pevušimo poznate pesme, sećamo se šopinga u Trstu, kultnih filmova i italijanskih modnih i potrošačkih brendova.

Knjigu su sa italijanskog prevele Ivana Simić Ćorluka i Marija Ćojbašić.

Italija je za Jugoslovene posle Drugog svetskog rata bila sused s kojim su imali gorko ratno iskustvo i nerešena ozbiljna politička i teritorijalna pitanja (granice, status Trsta, manjine, reparacije). S pokretanjem hladnog rata linija razdvajanja dve države postala je prostor stalne napetosti, ali i dodira dva različita ideološka sistema. U prvim decenijama jugoslovenskog otvaranja prema svetu, Italija je uprkos složenim političkim odnosima glavni „posrednik“, ali i neposredni proizvođač i izvoznik zapadne popularne kulture i modela potrošačkog društva u zemlji samoupravnog socijalizma, navodi Milan Ristović o knjizi.

U utakmici politike i propagandnih slogana („Trst je naš!“) i privlačnosti tršćanskih robnih kuća, Ponterosa, Sanrema, Felinijevih filmova, kao i sve širih privrednih veza, prevagu su odneli ekonomski pragmatizam, ali i želje i potrebe „običnih“ Jugoslovena da od sredine 1950-ih kroz „italijanski prozor“ počinju da upoznaju „zapadni svet“ tražeći tamo ono što nije moglo da im ponudi domaće oskudno tržište. Tako je Italija bila najčešće „prvi Zapad“ s kojim su se susretali Jugosloveni pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka.

Frančeska Rolandi ubedljivo piše o ovim velikim i malim koracima, kulturnim uticajima i preplitanjima, političkim i ideološkim otporima prihvatanju proizvoda italijanske popularne (i onih „visoke“) kulture; od modnih trendova, zabavne muzike, televizijskih programa, stripova, do filmova i savremene literature.

Njeno istraživanje pokazuje u kojoj meri je ova nezvanična „kulturna diplomatija“ bila važna. Pored ostalog jer je imala upliva i na planove centara političke moći u obe zemlje da prihvate nužnost da granica bude propustljiva i otvorena za protok ljudi, roba i kulturnih sadržaja, dodaje Ristović.

To je imalo za rezultat visoku dinamiku kulturne i privredne razmene i kretanja ljudi, kakvih nije bilo u Evropi ni na jednoj tački razdvajanja dva ideološka sistema. Takođe, otvarao se put približavanju i boljem (iako i dalje često površnom) obostranom poznavanju i razumevanju – makar u tome kao „medijatori“ bili proizvodi masovne potrošnje i popularne kulture.

 

 

 

***

Komentar

***

 

 

 

Trebalo je nadoknaditi vekove atavizma. Upliv italijanske muzike/kulture tada je bio ključan za socijalizaciju nekoliko generacija u YU. Muzika kao "prva" umetnost...film kao "sedma". Muzika/pokret su povezani i sa filozofijom, naukom, stvara i naše vreme-prostor mreže koje su važne za naše operacionalne sposobnosti kada vozimo i tsl - bio je to put ka razvoju građanskog društva, ka vrlinama, saradanji, poverenju, toleranciji... San Remo, 24000 Baci - Adriano Celentano 1961, K.Kazeli, Milva, Mina ali i operske ikone Tito Gobi, Pavaroti je započeo karjeru u Bg,...,u toj saradnji našoj Biserki Cvejić kazala  je Renata Tebaldi  "opera Aida će biti uspešna samo ako svi pevači i orkestar budu u harmoniji" samo ako ansambl  bude "celina", "tim", "pojedinac nije opera"! Roselini, Antonioni, Viskonti..."Orkestar" kao metafora društva – učili smo iz satiričnog filma Felinija "Proba orkestra". A Umberto Eko nam je otkrio estetiku srednjeg veka pre "Imena ruže"... Sve je to pušteno niz vodu jer su naši staljinisti 1989. jedini bili tužni što je pao zid u Belinu, pa su umesto nastavka naše "građanizacije", socijalizacije u - najboljem evropskom ključu - umesto konfereralne YU u EU, rešili da socijalizaciju vrše pomoću Vladike Nikolaja Velimirovića "i drugi narodi imaju svoju kulturu, te im evropska nije potrebna. U Indiji, Kini i Arapi imaju kulturu mnogo lepsu od evropske kulture, zbog cega oni i mrze i preziru evropsku kulturu. Zato kažemo: ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali nicim...i zato braćo hocemo li i dalje sa Vavilonom ili sa Hristom? Hocemo li sa kulturom ili sa Bogom i dusom?" I nastupi post i povratak u atavizam – umesto u 3 dimenzije - živimo "sabijeni" u 2 dimenzije!

 

Zoran Stokić

2.10.2022.