Utisak nedelje: Život u stalnoj pripravnosti – ili idu trupe ili crni oblaci

 

VESTI Autor:nova.rs06. nov 202223:4317 komentara Izvor: Nova S/Ivan Dinić

 

Živimo u društvu koje dobro zna šta je rat, ali ne postoji ta veličina teritorije za koju bi vredelo dati ijedan ljudski život i sve priče o ratu plaše zato što ništa nismo naučili iz prethodnog iskustva, kao da stalno šlajfujemo, ocenili su gosti “Utiska nedelje” pilot i pisac Feđa Štukan, pisac i novinar Branko Rosić i dramaturškinja Minja Bogavac.

Upitan da li se nakon najnovijih vesti sa Kosova, gde su Srbi napustili prištinske institucije, a Aljbin Kurti neće da popusti u svojim stavovima, oseća beznadežno,  Feđa Štukan kaže da ovde često miriše na rat, ali se retko tako nešto desi.

“Rat ljudi zamišljaju kao igricu, u ratu kad osetis miris ljudskog mesa, miris paljevine i baruta drugačije su emocije, javljaju se ogromne količine straha da bi želeo da budeš bilo gde drugo samo ne tu. Klinci rat doživljavaju kao da gledaju film, kao da imaju drugi život, ali je kasno da se vrate nazad”, rekao je on.

Patriotizam i nacionalizam su, kako kaže, bombastične reči, međutim, iza svega toga stoji pljačka koju ljudi ne vide, neka dimna zavesa za ogromne količine novca koji tu prolazi, ali na žalost klinci to ne mogu da vide u tim godinama, poneseni su drugim stvarima, dodaje, a prenosi Nova.rs.

Štukan je rekao da o tome govori iz ličnog iskustva jer je upravo kao klinac sa 18 godina učestvovao u ratu u Sarajevu.

“U mojoj glavi je tada bio patriotizam, osećanje pompezno nazvano patriotizam, to je osećanje koje ima svaka životinja a to je teritorijalnost, to je osećanje koje se u nama budi, to dobijamo sa kolena na koleno od naših predaka, domovina je zapišana teritorija, patriotizam nije ništa drugo nego obična životinjska teritorijalnost”, kazao je.

Da li treba život dati za teritoriju, upitao je.

“Ne znam za koju teritoriju treba dati život jedini koji imamo, ali siguran sam da ne postoji ta veličina teritorije za koju bi vredelo dati ijedan ljudski život”, naglasio je Štukan.

Minja Bogavac kaže da kad govorimo o ratu činjenica je da živimo u društvu koje dobro zna šta je rat, sve priče o ratu u takvoj sitauciji je plaše zato što ništa nismo naučili iz dosadašnjeg iskustva.

“Postoje ljudi koji su krvoločni, koji se životinjski lože na rat, ali ne znam što pristajemo na njihovu igru i da ih nazivamo patriotama”, konstatovala je Bogavac.

Misli da u nekim situacijama čovek nema drugu odbranu, ali da je dužnost svih nas da učinimo sve da to toga ne dođe.

Upitan šta mi možemo u ovoj situaciji koju smo izgleda već videli, Branko Rosić kaže da bi neko rekao “pežorativno i glupo Dan mrmota, ali da mu se čini da mi stalno šlajfujemo”.

“Društvo se održava stalno nekom pretnjom. Kod nas se preti i vremenskom nepogodom, i meteorološki izveštaji su isto dramatični i apokaliptični kao što je sve. Mi živimo u stalnoj pripravnosti, trening pripravnosti nam je neprekidan. Patili smo za dinamičnim vremenima, a sada ili idu trupe ili crni oblaci, ništa nam se dobro ne sprema”, rekao je on.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Ratovi su poslužili – vlasti - da sačuva "despotski način vladanja" - cena? Potpuno razoreno duštvo, normalan život kao "nemoguća misija". Šta smo kao institucije i pojedinci uradil, na vest o probijanju taknkog creve, debelog creva, jednjaka i plućnog krila, mlađem pacjentu, u našoj bolnici otojuč pri pregledu? Ništa. E pa to vam je u direknoj vezi sa čim? 1952., sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, izbačeno je desetak najuglednijih profesora medicine, pa i dr prof Aleksandar Kostić jedan od osnivača, prvih profesora i dekan (1936-1939) Medicinskog fakulteta u Beogradu i osnivač Instituta za histologiju i embriologiju. Osim Medicinskog, bio je osnivač i Veterinarskog (1938) i Farmaceutskog fakulteta (1939). Bio je i dekan tog fakulteta u 3 mandata...bila je to najava anhronizma koji će uslediti. Šta smo tada kao pojedinci i institucije uradili tada da ih zaštitimo – od samovolje despotske vlasti? Ništa. Kako ćemo živeti posle Tita - to se odlučivalo 1989/1990. Trebalo je postići - minimum normalnosti, niko ovde nije očekivao da je moguće uspostaviti parlamentarnu demoratiju kao u VB, ali makar kao kao u Poljskoj, Češkoj, gde neće despotska vlast određivati i mešatise u rad STRUKA. Minimum je morao biti AUTONOMIJA STRUKA (autonomija procedura unuzar struka). Jer bez toga nema normalnog društva. Društvo je "beskonačan" neupravljiv skup – ako njime upravlja vlast ("konačans kup") posledica je uvek: FRANKEŠTAJN. Dobijete kvazi-lekare, kvazi-sudente, kvazi-vozače.... sve je "kvazi".

Zoran Stokić

7.11.2022.