DW: U Srbiji zakazali i društvo i sistem

 

VESTI Autor DW 08. maj 202309:39 77 komentara REUTERS/Zorana Jevtic

 

Trodnevna žalost zbog tragično nastradale dece je prošla, ali među građanima Srbije kao da i dalje nema drugih tema osim te. Najčešće postavljena pitanja glase: kako se dovde došlo i čija je ovo odgovornost, piše Dojče vele (DW).

 

„Duboka tragedija, naročito što se radi se o deci. To je nešto što se ne sme smetnuti s uma“, kaže za DW sociolog Đokica Jovanović. On smatra da su i društvo i država krivi što se došlo do tačke nakon koje, kako kaže, nema nazad.

 

Smatra da svi iz vlade, s predsednikom Srbije na čelu, treba odmah „da se demisioniraju“. „U suprotnom, s razlogom se može postaviti pitanje o njihovoj odgovornosti koja je očigledna, i o čovečnosti koja je upitna“, kaže Jovanović.

 

U međuvremenu, neopozivu ostavku podneo je ministar prosvete Branko Ružić. U pismu u kojem je to obrazložio naveo je da će zauvek nositi kao pečat na duši dramatične slike događaja iz škole, prolivene suze pri izjavljivanju saučešća neutešnim roditeljima. Ujedno, kako ocenjuje, „odgovornost za ovu tragediju je na svima nama zajedno“.

 

„Katarza se neće desiti i to je tragično“

To je verovatno jedina stvar s kojom je saglasan sagovornik DW, sociolog Jovanović. On podseća da do sada „država nije reagovala“ ni kada su se dešavala samoubistva kod dece.

 

„Evo, mali Aleksa iz Niša pre 12 godina, pa država okom nije trepnula, osim par parolaških izjava i ništa više. Deca su dovedena u stanje međusobne konkurencije, danas je konkurencija sine kva non ove ideologije. Tamo gde imate ogoljenu konkurenciju, tamo su ljudi ljudima kurjaci. Ovo društvo je doživelo totalni raspad i pad solidarnosti“, ocenjuje Jovanović.

 

Prema njegovom mišljenju, porodica je razorena i bez identiteta – pre svega u simboličkom smislu, a onda i u egzistencijalnom. „Primorali ste roditelje da trče od jednog do drugog gazde da nekako zarade neki dinar, da nekako nahrane svoju decu. Pa pogledajte koliko traje rasprava da li da se radi subotom i nedeljom, i šta kaže naš državni vrh: mora da se radi subotom i nedeljom. Pa čekaj, kada će ta porodica da sedne da ruča zajedno barem nedeljom, gde će deca imati da im kažu to što imaju da im kažu. Gde će roditelji to slušati, s punim uvažavanjem, s punim poštovanjem, dati savet, izviniti se?“

 

Jovanović ne veruje da će „ova tragedija pokrenuti društvo da temeljito sebe menja i sebe prevrednuje. Ta katarza se neće desiti i to je tragično. Bojim se da će se takve svari i nadalje dešavati.“

 

„Roditelji moraju da nauče decu samokontroli“

Za sociologa Jovanovića, kaže, najnoviji događaji nisu iznenađenje – zato što su i deca pod pritiskom međusobne konkurencije, borbe za ocene, a ne za znanje. Tu, kaže on, vidi najveći problem.

 

Za socijalnog psihologa, profesorku Aleksandru Kostić, slučaj masovnog ubistva u osnovnoj školi ipak jeste iznenađenje, jer takvih slučajeva do sada nije bilo. Ujedno ukazuje i da je nasilje atribut koji u potpunosti obeležava sve što se dešava u mnogim oblastima života.

 

„Ljudi nisu u stanju da komuniciraju bez sukoba, bez izazivanja konflikta, bez verbalnog agresivnog ponašanja. Kao da su dobra pravila komunikacije zaboravljena. Ljudi govore paralelno jedni s drugima, nadjačavaju svojim glasovima čitavu atmosferu, a pritom je nemoguće slediti sadržaj njihovog govora. A to se dešava i u Skupštini, u instituciji koja zahteva drugačiji način komuniciranja. To se dešava i u školama gde se sve orijentiše kroz agresivno delanje prema profesorima, nastavnicima, učiteljima, kao što je izmicanje stolice, a da ne govorim o ovome s čime su nas suočili“, kaže za DW Kostić.

 

Ona ističe da je porodica veoma važna za utemeljenje ličnosti i modela ponašanja, ali da se krivica nikako ne može svaliti samo na porodicu.

 

„Roditelji moraju da nauče decu samokontroli“, kaže naša sagovornica. „U pogledu sadržaja koje roditelji još nisu otkrili na prvi pogled i na drugi suštinski pogled. Vi zapravo ne znate čime se vaše dete okupira, obuzima, šta je njemu podstrek, šta je interesovanje. Šta mu je pitanje nekog izazova, neke zavodljivosti. Pazite, to su deca koja nemaju integraciju zrelosti. Mogu da budu visoki, lepi da odgovaraju obavezama, ali da li je to sve?“

 

Deca vrlo često uče po modelu

„Motrenje na sopstvenu decu je važno“, naglašava Kostić, „i tu ne sme da dođe do minimiziranja nekih simptoma koji skreću pažnju. Ne dopustiti agresivno ponašanje i svojim primerom pokazati da ste na nivou zadatka, da ne upadate u svađe, u takve vrste razračunavanja. Da se argumentima nastupa, isto tako u školi, isto tako u institucijama, isto tako na poslu.“

 

Neophodno je, naglašava, dete suočiti s posledicama, ali uzeti u obzir i nezrelost, „Patološka reakcija na neuspeh, na slabost, na nemogućnost greške, i kod najboljih đaka nije dobra. Tu roditelj treba da nekako sanira, kao i nastavnici i svi ostali. Ovo je moj poziv za okretanje suštini problema, a ne kozmetičkim promenama, zamazivanjima kroz različite modalitete, jer to može da se ponovi, to su inspirativni događaji za neke ljude koji imaju poremećeno stanje stabilnosti“, upozorava profesorka Kostić.

 

Bez obzira na sve to, ona smatra da se sistemi univerzalnih vrednosti koji su nekada postojali, mogu vratiti na pravi put – a umesto novih, kako kaže, nakaradnih sistema.

 

„Mora da se radi na solidarnosti, na empatiji, da se radi na regulaciji emocija, na regulaciji misli. Bila je ona parola: ’razgovarajte sa svojom decom’. To je, naravno, dužnost roditelja, roditelji imaju veoma složenu ulogu. I škola ima veoma složenu ulogu. Nastavnici, profesori, nisu samo ljudi koji obrazuju, to su ljudi koji vaspitavaju. Ali, kako vaspitavaju? Ne idiličnim, romantičarskim pozivanjem na nešto što je prošlo i na nešto što je činilo status ranijih uglednih profesora, nego sopstvenim primerom. To je najvažnije. Pazite, deca uče na mnogo načina, ali vrlo često uče po modelu”, ukazuje Kostić.

 

Popravljati sistem, ali ne na prečac

Ona ističe da, bez obzira na to što pripadnici vlasti kažu, sistem ipak jeste zakazao, zato što se ranija vršnjačka nasilja nisu zaustavila, niti kaznila. Zato, smatra, sistem mora da se menja:

 

„Kao socijalni psiholog bilo bi strašno ako ne bih verovala da neke stvari mogu da se poprave – ali moraju sistemski. I to ne ovako na prečac, donetim upozorenjima, savetima ili čak merama, nego razmatranjem, uzimanjem u obzir šta misle kompetentni ljudi, a ne samo politički pripadnici stranke. Kompetentnost je važna, ona ne može da bude ispod političkog angažovanja. Uvek imate i neke pogrešne izbore, ali ne valja ako je to stil. Udruženim radom timova stručnjaka, vlasti, roditelja i nastavnika – a ispod svega toga mora da postoji poštovanje drugog i poštovanje znanja druge osobe.“

 

Profesorka Kostić znatno je optimističnija u odnosu na svog kolegu Jovanovića. Kaže da ljude iz Srbije krasi saosećanje i da ima vere u ljude. „Ozbiljna je situacija“, kaže, „ali mislim da ima nade. Ima nade, jer postoje kapaciteti.“

***

Komentar

***

 

 

Za razliku od monarhija i republika u Evropi gde su građani pokušaval da uče na greškama - u despotskim društvima - greške se nisu priznavale, jer bi ako bi se priznale vodile ka narašavanju autoriteta vlasti; važnije od preživaljvanja je autoritet vlasti. Istorijski primeri nam pokazuju beživotnost takvog društva. Kakve je posledice u praksi SSSR i Kine  imalo to  autoritarno vladanje  despota Staljina i MaoCetunga? Tzv. "brisanje predhodnog društvnog platna" te uvođenje kolhoza i sovhoza proizvelo je 1932/3 "gladomor" oko 7 miliona je u SSSR umrlo od gladi, slično u Kini kasnije na desetine miliona. Za te katastrofalne greške despoti nisu odgovarli a te su države preživele zahvaljujući činjenici da su bili mnogobrojni. Ali mi nismo "mnogobrojni" mi smo "malobrojni" mi sebi ne možemo da dozvolimo takav luksuz, jer bi neki naš "gladomor" i tsl događaj učinio da nestanemo. Srbija ne može da preživi u kalupu  despotskog sistema, naša daleka prošlost i sve što se događalo od 1945 (naročito od 1990) to samo belodano pokazuje. Samo jedan primer, ne-učenja na greškama; niti je ta greška uočena niti je za nju neko odgovarao (nego smo je kasnije stalno ponavljali) hirom despotske vlasti otpušten je sa fakulteta u Beogradu 1952. Aleksandar Đ. Kostić  osnivača, prof i dekan (1936—1939) Medicinskog fakulteta u Beogradu i osnivač Instituta za histologiju i embriologiju. Osim Medicinskog, bio je osnivač i Veterinarskog (1938) i Farmaceutskog fakulteta (1939); između ostalog nosilac legije časti. Kada greške nisi popravljao onda, između ostalog, stigneš do "uglednog" doktora koji umesto da - zrači empatijom - svojim činjenjem i ne činjenem kao roditelj – proizvede sina masovnog ubicu!

 

*

 

@Naša Idila: "Za vreme titoizma mi smo bili bliže normalnom svetu nego danas." Nažalost zbog ovoga što ste tu kazali komunistički način upravljanja nije DEMONTIRAN.  Srbija danas to vam je DRVO čiji su KORENI u komunizmu, sada na tom drvetu rastu i rađaju ove činjenice koje ste veoma lepo opisali. Ali ko je pustio Milića od mačve da sastravlja glavu sa trupom kneza Lazara? U knjižari Gece Kon ste imali ste tada izloženu sliku Milića od Mačve novog despota Slobe. Ama komunističke službe (da bi koristili fondove Zapada) presvukli šinjele i odenuli se mantijama (po modelu matrijone ruske lutke) (izigravaju krajnju desnicu) a štazi mašinerija vladanja ostala neokrnjena.

 

Zoran Stokić

8.05.2023.