Srbijo — kuda?

 

Pošto smo dovedeni u situaciju da preispitamo svoju političku orijentaciju, zapitajmo se: Srbijo — kuda? Da li ovoga puta po volji naroda — uz strmu ravan, gore, ka evropskoj društvenoj praksi, ili po volji utopijskog patriotizma, eshatološkog fatalizma i povampirenog kominternovskog interesa — niza stranu, ponovo dole, u Aziju? Da li ćemo se ovoga puta SUSRESTI sa Zapadom, ili ćemo ponoviti sudbinu Vizantije, koja je, odbijajući taj susret, nestala sa lica zemlje? Zapitajmo se, zato, kako je bilo moguće da je većina i naroda i elite vizantijske "više volela da u (svome) gradu vidi turski turban nego latinsku tijeru"? Iako se na prvi pogled čini da su posredi verski razlozi, ne bi bilo preterano reći da je baza antilatinskih osećanja bila u razlikama koje su sobom nosila oprečna društvena uređenja. Despotska vizantijska elita (sakralna i svetovna) izabrala je radije ponovo jednu despotiju — OTOMANSKU — nego neku od ZAPADNIH MONARHIJA. Podanički mentalitet radije je izabrao poznate stege zatvorenog društva, nego neizvesnost koju sobom nosi potencijalna sloboda otvorenih društava.

 

*

 

Ritmovi negativne selekcije kadrova za Miloševićeve despotije ubrzali su se do te mere, da su dostigli KATASTROFIČNE RAZMERE. Vlast se nalazila u rukama "skupine lakeja" (citati koji slede uzeti su iz rukopisa evropskih putopisaca po otomanskim despotijama 16/17 veka), a despot je — nezadovoljan svojim narodom, jer on nije dobrovoljno hteo da ga sledi u njegovim samoubilačim avanturama — odlučio da svesno ubrza "kvarenje naravi čitavog jednog naroda, izopačavajući najplemenitije duše, zatamnjujući ugled što ga visoka zvanja donose, omalovažavajući samu čestitost"; plodovi takve rabote nisu izostali: "mržnja je zamenila ljubav, laž poverenje, osećanja stida i vrlina uzmakli su pred svakojakim gnusnim delima". Milošević je kod nas za samo 13 god postigao ono za šta je otomanskim sultanima bilo potrebno na stotine godina: da oko sebe "stvori pustinje tamo gde one po prirodi ne bi trebale biti. Tako vidimo da su Mesopotamija (Šumadija), Anadolija (Vojvodina), Palestina (Kosovo), one čudesne ravnice Antiohije (Pomoravlje) i tolike druge zemlje što su nekada bile tako dobro obrađene, tako plodne i tako naseljene, sada upola puste, neobra|ene i napuštene, ili su se pretvorile u kužne močvarne oblasti u kojima se ne može živeti. Čovek gotovo ne može da poveruje koliko tu ima sela u kojima se sada mogu videti još samo gole zidine".

 

Zrona Stokić

21.06.2022.