"Srpski građanski zakonik" 1844., Jovana  Hadžića 

*

Janković: Demokratija neće pasti s neba, nećemo je dobiti ni iz SAD ni iz Rusije

 

 

VESTI Autor: FoNet 30. jul 202314:24 Fonet/Milica Vučković

 

 

Srbija kao da se raspada na sve strane, ali zapravo stoji u mestu, izjavio je u intervjuu FoNetu nekadašnji predsednički kandidat, stručnjak za bezbednost Saša Janković i upozorio na sve veću opasnost vanistitucionalnog raspleta krize, mada smatra da sama promena vlasti, bez obzira na način, neće automatski značiti da su rešeni svi naši problemi.

Svakako će ovoj vlasti doći kraj, ništa nije večno trajalo, rekao je Janković, ali je upitao kako ćemo da iskoračimo u nešto kvalitetnije kada se taj momenat desi i nagomilana energija promene ostvari.

Umesto nekih prelaznih vlada bez legitimiteta i jasne političke forme, dajte da vidimo da li je moguća, ne samo saglasnost oko toga šta i koga nećemo, nego šta hoćemo i ko bi to što hoćemo mogao da ostvari, objasnio je Janković.

Kako je rekao, na jednoj strani je sveznajući vođa, pa onda Aleksandar Vučić u predizbornom spotu objašnjava da samo jedan pilot može da upravlja avionom, ali su na drugoj su putnici među kojima većina misli da to može da radi bolje od njega.

Ni jedno, ni drugo, nije u redu, ali onaj koji u proteklih više od 10 godina vodi državu ima ogromnu odgovornost za posledice, ocenio je Janković i upozorio da će, ukoliko su sprečeni institucionalni mehamnizmi regulacije i promene vlasti, ostati samo oni vaninstitucionalni.

Ne otkrivam toplu vodu, ako kažem da je to moguće. Samo mislim da je loše što postoji sve veća mogućnost da se to dogodi, kao što smatram i da promena ljudi na vlasti, kada se bude desila na ovaj ili na onaj način, neće automatski značiti da smo rešili sve naše probleme, predočio je Janković.

Naravno da je vlast ranjiva, ali da bi to politički bilo iskorišćeno, moraju postojati strategija, taktika, podela poslova i plan, naglasio je on i ocenio da je, posle toliko godina, besmisleno biti „opčinjen“ Vučićem i samo analizirati njegovu politiku.

Problem je što se onog momenta kada napravi neku grešku i kada neko na tu grešku ukaže, na drugoj strani javi njih desetoro koji kažu „nisi u pravu, znam ja bolje, a što ti, što ne ja“, smatra Janković.

Prema njegovom viđenju, ne možete jedan sistem razgraditi i zameniti vakuumom, morate da napravite drugi sistem, bolji i kvalitetniji, ali to znači da moraju da postoje nekakva pravila.

Nije tačno da u opoziciji nema programa

Upitan da li na opozicionoj sceni prepoznaje neku političku grupaciju, koncept ili program koji nisu samo „protiv“, već i „za“, Janković je odgovorio da „naravno prepoznaje“ i istakao da nije tačno da u opoziciji nema programa i kvalitetnih ljudi.

Ono što sprečava veću mobilizaciju i veću prodornost tih kvalitetnih ljudi i njihovih programa je činjenica da u redovima opozicije uvek imate političke aktere koji to ne prihvataju, jer imaju svoje ideje i predloge na kojima insistiraju, iako realno ne mogu ništa da urade, ukazao je Janković.

„Ovo je sada kao neka autoimuna bolest koja sprečava bilo kakvu ozbiljnu organizaciju“, ocenio je on i poručio da nijedan veliki politički proces ne može da se završi u jednom koraku.

Morate imati i isplanirati nekoliko poteza, ali na prvom koji se nekome ne svidi, svi okreću leđa, rekao je Janković, svestan da Srbija, s druge strane, nema vremena da čeka.

Srbija kao da se raspada u svim pravcima, u svim smerovima i na sve strane, a zapravo stoji u mestu, dok svet ide dalje, opisao je on i podsetio da se ovde i dalje debatuje o stvarima koje su u političkom smislu odavno morale da budu stavljene ad akta, ali o njima i dalje ne možemo da se složimo.

Možemo se smejati Aleksandru Vučiću koliko hoćemo, ali Amerika zaista nije u stabilnoj političkoj situaciji, Rusija da ne pričam, i svašta može da se desi. U takvim okolnostima, nama ne treba niko drugi, pored naših 250 frontova, ilustrovao je Janković.

Upitan zašto se u Srbiji od obožavanja i podrške tako lako dođe do masovne omraze, on je ocenio da postoje dve krajnosti, jedna je autoritarna i podrazumeva obožavanje vođe, a druga je ona koja negira sve i svakog.

On misli da se većinska javnost ne pronalazi ni u jednoj, ni u drugoj krajnosti, „ali ako to kaže, onda biva napadnuta s obe strane“.

Moć diskreditacije kao oružje

Janković tvrdi da je na strani vlasti, koja je okupirala javnu reč, neporedivo veća odgovornost i naglašava da su ljudi koji vode političke procese shvatili moć diskreditacije, kao najmoćnijeg političkog oružja.

Kako je objasnio, „to je postalo oružje u koje se ulažu ozbiljni resursi, sredstva, dok neki timovi osmišljavaju kako nekog dići u nebesa, pa ga sutra strovaliti, ili nekog ko je dole, podići gore“

Većina će uvek u to poverovati, a onda će vlast njom uvek moći da manipuliše, rekao je Janković i konstatovao da smo prvo imali tabloidizaciju medija, pa tabloidizaciju društva, a zatim i tabloidizaciju države.

Kako je naglasio, zato smo i došli do toga da se unutrašnja i spoljna politika vode preko tabloida, kao načina manipulacije javnim mnjenjem, a ne upravljanja društvenim procesima na kvalitetan način.

To je ozbiljan društveni i globalni problem krize demokratskih mehanizama sa kojim se i Srbija suočava veoma ozbiljno, a neki od nas ga na svojoj koži osećaju izuzetno jako, rekao je Janković.

U takvim okolnostima, kako je ukazao, ako sa pozicija društvene ili državne odgovornosti verbalno dođete do same granice, možete očekivati da će neki ljudi, poneti vašim verbalnim nasiljem, preći tu granicu i počiniti fizičko nasilje.

Osim toga, posledica medijskog i gliba u javnom diskursu jeste činjenica da će većina ljudi reći „šta meni treba ovo u životu“ i skloniti se iz javne sfere, protumačio je Janković, ali se usprotivio i mišljenjima da napade i diskreditacije treba prihvatiti kao normalne u politici.

Kako je opisao, imamo ljude kojima nije problem da naprave mentalni zid od toga da ih neko naziva ubicom, silovateljem, pedofilom, izdajnikom ili stranim plaćenikom, pa im je lakše da i oni to rade nekom drugom i tako, umesto rešenja, postaju deo problema.

To nije politička borba, to je najgori vid verbalnog rata i uništavanja ovog društva, ocenio je Janković, koji je sve ove forme ponašanja svrstao u suštinske ciljeve politike vlasti.

Kult ličnosti

Upitan o kultu ličnosti, on je primetio da imamo jednu stranu koja kaže da vođa zna sve najbolje, a odgovornost zamenjuje za autoritarnost, pa i nešto gore, i drugu koja negira svako liderstvo i svaki pokušaj političke organizacije.

Te dve opcije nisu, međutim, jednake, jer ova prva, autoritarna, ima neuporedivo veću odgovornost zato što u svojim rukama ima državu. Od toga šta i kako ona radi, zavise realno naši životi, naglasio je Janković.

Prema njegovim rečima, do pre nekoliko godina možda je i mogla da se očekuje regulacija tog procesa u institucijama, ali ih je vlast uporno davila, iz njih izbacila ljude od integriteta i struke, i ubacila partijske kadrove.

Oni su angažovani samo po kriterijumu političke podobnosti i poslušnosti, pa su institucije postale prazna ljuštura i od njih ovo društvo više ne dobija ono što bi trebalo, obrazložio je Janković.

Vlast je od toga napravila sistem, rekao je on podsetio da je 70 odsto funkcija u javnom sektoru u statusu vršilaca dužnosti i sutra mogu da budu sklonjeni, ako su nelojalni.

Možete da napravite svašta, možete da pregazite nekog, možete da … da ne pominjem šta se sve radi, ali da budete veran deo ekipe. Ako niste, možete da uradite najbolju stvar na svetu, letite napolje“, naglasio je Janković.

Upitan da li su Srbija i demokratija u nepomirljivom sukobu, on je odgovorio da nisu, ali je poručio da demokratija neće da padne s neba, da je nećemo dobiti ni iz Amerike u paketima „Trumanovih jaja“, niti iz Rusije sasvim sugirno.

„Neće je doneti ni neki klinci, koji su možda sjajni klinci, ali još mnogo toga treba da nauče da bi mogli da upravljaju ovom zemljom. Dakle, samo treba da sednemo, malo se uozbiljimo, pogledamo sami sebe i napravimo prave korake“, zaključio je Janković.

 

 

***

Komentar

 

***

 

 

Demoratija i razvoj građanskog društva su ukinuti 1945., Jankoviću. Veliki je to vakum 1945-2023 (!) 

Posle vekova u despotiji gde je bilo onemogućeno da stvorimo -  srednju klasu i građansko društvo, naši su preci iskoristili prvu povoljnu priliku 1844., da započnu izgradnju građanskog društva uz pomoć  sistema  zakona  koji će biti  garant  - neprikosnovenosti  privatne  svojine". 1844., za vreme vladavine Ustavobranitelja i  kneza Aleksandra Karađorđevića – donet  je "Srpski građanski zakonik"   Jovana  Hadžića sa 950 članova;  posle Napoleonovog  Code civil-a (1804.), Austrijskog građanskog zakonika (1811.) i Holandskog  zakonika (1838.); bio je u upotrebi do 1945(!) Hadžić nije samo "posrbio"  Austrijski građanski zakonik, već ga je i modifikovao, kako pravno, tako i jezički  da  odgovara  potrebama  tadašnjeg  srpskog naroda. On je izbegavao upotrebu komplikovanih ili direktno prevedenih nemačkih izraza, znajući da stanovništvo nije u stanju da razume složene zakonske  tekstove. Hadžić je na ovaj način modelirao i modernizovao našu pravnu terminologiju. Otuda je primetna i izuzetno česta primena primera. On je nastojao da pripremi i navikne srpski narod na opšte pravne izraze. Učinio je veliki iskorak za razvoj srpskog građanskog prava, ali i pravne terminologije.  Mudro je učinio kada je izbegao  da koristi tj. definiše elemente  hipotetički, neutralno u trećem licu jednine, kako bi to trebalo - „ako neko...“ i sl., Hadžić  često umesto toga  koristi - zamenicu "ti" - kako bi približio komplikovan  zakonski  tekst običnom narodu.

*

@Aleksandar Kada smo krenuli od NULE, potrebno je puno vremena da se neki oblici vladanja ustale i postanu praksa. 

Da ne brkamo kategorije. Način (politički) vladanja nije regulisana "građanskim zakonima" nego "Ustavom". Ustav Knjažestva Serbije (Sretenjski ustav, sastavio Dimitrije Davidović), donet je u Kragujevcu 1835. Ustavom je izvršena podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, što se i danas smatra standardom demokratije i ustavnosti. Proklamovana su prava i slobode građana, kao što su: neprikosnovenost ličnosti, nezavisnost sudstva i pravo na zakonito suđenje, sloboda kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja, ravnopravnost građana, bez obzira na veru i nacionalnost. Ustavom su ukinuti ropstvo i feudalni odnosi. Ali su nas birokrate cara Rusije odmah ocinkarili kod sultana, pa je ovaj Ustav na snazi bio samo nekoliko nedelja. Inercija vekova u "Prokletoj avliji" je učinila da je knajz Miloš vladao kao "mali sultan"! 1945., komunizam nas je vratio u despotski način vladanja, tri grane vlasti nisu odvojene. 

 

Zoran Stokić

30.07.2023.