Dragan D. Lakićević “Metoda i politika”  2003. IEC&CLDS

“Institut za evropske studije” “Centar za liberalno-demokratske studije

 

*

Umesto zaključka

 

D.D.Lakićević: "U svakom slučaju post-komunistička društva, kao i oni na Zapadu koji su bili zainteresovani za njihov prelaz u normalnost, uglavnom su prošli kroz period poletnog optimizma. Pokazalo se da je ova tranzicija mnogo teža nego što se u početku zamišljalo, da zahteva mnogo više vremena i da su ishodi često neizvesni. Očigledno da je tamo gde liberalizacija cena i prodaje kolektivnog vlasništva nije pratila odgovarajuće institucionalna podrška (novi zakon, obučena administracija koja ih primenjuje, pravna tradicija), proces se obično pretvorio u pljačku, na jednoj strani i pauperizaciju, na drugoj strani. Tipično za društva koja su pokazala malu, ili nikakvu uspešnost u procesu transformacije tokom poslednjih decenija (Rusija, Rumunija, Bugarska, Srbija, Makedonija, Albanija), jeste to da u njima vlada ono što je disident Aleksandar Zinovjev nazvao – tehničkim pravilima opstanka. To znači da ne postoji nikakvi moralni standardi u pogledu toga šta je dopušteno a šta ne, a nova klasa biznismena i političara upravo opstaje i održava se na ovim tehničkim pravilima. Ekonomista Jan Viniecki je često ukazivao na to da “sva poskomunistička društva žive u eri gde je isčezao strah od tajne policije, dok moral srednje klase – to glavno uporište kapitalističkog poretka – nije restauriran”.

 

Ako bi se izvršila tipoligizacija između uspešnih i neuspešnih društava u procesu tranzicije onda bi se mogla istači četiri glavan uslova, koja su u velikoj meri determinisala uslov ishoda:

 

I (IV) Mera u kojoj su sama bivša socijalistička društva bila ekonomski uspešna i imala relativno visok društveni standard.

II (V) U kom obliku je neko društvo imalo razvijene grđanske isntitucije pre revolucionarnog perioda, tako da ih je sada bilo moguće relativno lako rekonstruisati.

III (VI) Da li je u post-socijalističkim društvima na prvim izborima pobedila demokratska opozicija, ili su na vlasti ostali manje-više iste političke strukture.

IV (VII) Da li je u društvu postojala dovoljan etička homogenost tako da se nije postavljalo pitanje pripadnosti novoj političkoj zajednici.

 

U svakom slučaju, izvesno je da su društva poput Češke, Slovačke, Mađarske, Poljske, Slovenije, Live, Litvanije, Estonije u dovoljnom obimu uspostavile  pravne i ekonomske institucije koje im daju dobre izglede da se kao članice EU dalje razvijaju. A to samo po sebi znači i priznanje da su glavne pretpostavke njihove restauracije glavnim delom zaokružene.

Većina ostalih država u tranziciji, često iz različitih razloga, predstoji dug i mukotrpan proces, To neće uvek biti restauracija građanskih ustanova, jer ih mnoge nisu u razvijenoj formi ni imale. U nekim slučajevima izgradnje institucija će se bolje ostvariti ako se one prilagode lokalnim prilikama i tradiciji, nego da se putem tink-tankova i zapadnih komisija šablonski utiskuju u stvarnost. Isto tako deluje izgledno da će tamo, gde srednje klase nema, gde je supstacijalni sloj grđanskog društva uništen ili nikada nije u dovoljnoj meri ni postojao, mafijaški kapitalizam još dugo vremena biti na delu. Nesumljivo je da će u tim zemljama polako dolaziti do rasta opšteg standarda i kave-takve normalizacije. Ali će proces biti takav da će korupcija, kao u latinoameričkim zemljama ili zemljama trećeg sveta, biti konstitutivni deo vlasti i privrede. Sumarno rečeno, nema naročitog razloga da tvrdimo da transformacije ovih društava ka građanskom društvu neće biti. Međutim, ono će biti izuzetno skupo i naporno, nimalo pravolinisko i za mnoge razočaravajuće.

 

 

Zoran Stokić

10.04.2021.