Folkert Rajnhard

Kako je „Velika kuga“ promenila svet

 

Velika kuga, u godinama oko 1348, bila je jedna od odlučujućih događaja u evropskoj istoriji.

 

"Danas" Piše: Zoran Andrić24. aprila 2021. 16.33 Izmenjeno: 16.33

 

Folkert Rajnhard, profesor u Frajburgu u Švajcarskoj, u svojoj knjizi Moć zaraze: Kako je „Velika kuga“ promenila svet 1347 -1353. (C. H. Beck Verlag, Minhen 2021) rekonstruiše tok epidemije od njenih početaka u Aziji do privremenog iščeznuća u Evropi, osvetljujući različite odnose na egzemplaran način u pojedinim gradovima i objašnjava kako su oni koji su preživeli uspeli da smrt politički, privredno i religiozno nadvladaju. Ova knjiga renomiranog istoričara Rajnharda napeta je panorama koja čitaoca, u čas pandemije korone (kovid-19), podseća na zahvalnost za onovremeni medicinski napredak koji je zapanjujuće sličan sa današnjim. Kad je 1348. kuga bila pred vratima Milana, ondašnji vladar Lukino Viskonti je grad kompletno izolovao. Oboleli su bili naprosto bili zazidani.

 

Tako je Milano ostao jedini pošteđeni grad Italije. Rajnhard je minuciozno studirao sve raspoložive izvore o Velikoj kugi i, u svojoj napeto napisanoj knjizi, pokazao da utisak da se zaraza širila kao ubrzani požar zapravo počiva na činjenici da je reč o sumi lokalnih drama, koje su ljudi na različite načine rešavali: kroz političke prevrate, proganjanjem manjina, restauracijom bivših odnosa ili pak slavljenjem tirana kao što je to slučaj sa Milanom. Klasični opisi kuge, kao što je to bio slučaj sa Bokačom, zapravo su docnija stilizacija po ugledu na uzore, ali slike, zdanja ili anonimne hronike, otrežnjujuće opominjući na nesigurnost i ekstremnu žudnju za izgubljenom normalnošću. U središtu Rajnhardove studije ne nalazi se zaraza kao istorijska apstrakcija ili njena destruktivna snaga. Dva osnovan dela studije posvećeni su ljudima samim u poznosrednjevekovnoj životnoj realnosti. Drugi deo studije (Ljudi i kuga), sa prvim kratkim poglavljem, predstavlja rekonstruisanje opštih činjenica, opisuje masovno umiranje u značajnim evropskim gradovima, kako u svetlosti svetovnih, tako i crkvenih aktera i grupa.

 

U trećem delu (Ljudi posle kuge), autor razmatra društvene konsekvence i retrospektivna osećanja preživelih, osvetljava prelome i diskontinuitete i protivreči izvesnim popularnim mitovima o kraju sveta, sagledavajući pošast kao sredstvo velikih transformacija. Ova panorama kuge u Evropi, kao napeta naracija o kugi, sa frapirajućom snagom pokazuje čitaocu da je pristup virusu korone zapravo u mnogim tačkama ponavljanje. Od teorije o smrtnom vazduhu, karantinu (iz italijanskog quaranta, odnosno 40 dana izolacije), brutalnih privrednih preloma i zaokreta, nakon koje je sledila florirajuća renesansa. Rajnhard majstorski elegantno spaja komplikovane sklopove u interesantan psihogram ljudskog ophođenja u velikim opasnostima. U jednu reč, ova istorijska studija briljantno je napisana knjiga o kugi u 14. veku, inkluzivno sa zapanjujuće evidentnim paralelama sa pandemijskom sadašnjošću u 21. veku.

 

 

***

Komentar

 

***

 

U Evropi - od sredine 14 veka epidemija smrtonosne kuge, kao i serija "malih (nepovezanih) ledenih doba" 1230-1850 naterala je ljude da ubrzano uče na greškama da bi preživeli. U nedostatku odgovaraućih medicinskih znanja bilo je i tačnih i efikasnih zapažanja, na primer, zabrana okupljanja kraj kreveta bolesnih i pokojnih, zabrana okupljana na shranama, zabrana korišćenja odeće zaraženih... Najefikasnija mera je bila bežanje iz gusto naseljenih gradova; opisao Bokačo u "Dekameronu" (u uvodu) gde govori o bekstvu elite bogatih Firentinaca iz vila u svoje kuće na selu. Kuga je doprinela i stvaranju novih sistema vrednosti i nove pobožnosti. Do tada su se ljudi plašili smrti zbog mogućnosti odlaska u pakao; a sada su se ljudi plašili - same smrti - zbog vidljivih užasa umiranja usled kuge a ti prizori nisu nimalo zaostajali za paklenim mukama. Pojavljuje se "Memento mori"( „seti se da si smrtan“) koja je postala temelj pobožnosti i čitavog stila života i razmišljanja - to je sve vodilo da u 16 veku Montenj kaže „filozofirati znači naučiti da se umre“! Ikonografska tema pobeda smrti spektakularno je predstaljena 1350. "Kampo Santo" u Pizi; takođe u ikonografiju ulazi i mrtvački ples kao slika smrti čitavog društva predvođen papom i carem, igra čitav ljudski rod, od kralja do plemića, buržuja i seljaka... Donose se propisi o zabranama okupljanja u kafanama, zabrana kockanja, igranja..."prilagodi se stvarnosti ili umri"....slabo smo šta naučili iz naše istorije.

 

Zoran Stokić

25.04.2021.