Hose Ortega i Gaset - Brana Petronijević - savremenici

Šta je ko od nih dvojice uradio za svoje društvo - Španiju i Srbiju?

 

Poređenje onoga što su postigli savremenici Hose Ortega i Gaset (1883-1955) i Brana Petronijević (1875-1954)  pokazuje da velikog filozofa i sociologa ne može izroditi ona sredina koja iza sebe nema vekovni kontinuitet kulture, u kojoj nema "nevidljivog rada" brojnih prethodnika: ni talent, ni vrednoća, ni jaka volja ne mogu nadoknaditi viševekovni nedostatak gradske kulture. Dakle, ne mešajmo stvari (talent, sociološke faktore), nego se zapitajmo zašto Petronijević  nije mogao biti naš Ortega i Gaset, naš Kasirer, Bergson, Rasel i tsl. - Pre svega zato što su evropski univerziteti započeli svoj hod pre osam stotina godina, a naš je osnovan tek 1905. Mi 1905. tek pokušavamo da ovladamo osnovnim opštostima - znanjima - Aristotela, Bekona, Dekarta, Galileja, Njutna, Loka, Lajbnica, Hjuma, Kanta... kada u Evropi autori začinju već treći nivo opštosti - Ajnštajn stvara teoriju relativnosti, kosmologija postaje teorija, Plank stvara kvantnu fiziku, Frojd psihoanalizu, Dijem modernu epistemologiju, fiziolog biljaka Johansen uvodi "gen", započinje svoj hod i genetika, a Ferdinard Sosir stvara lingvistiku... Našem Branislavu Petronijeviću bila je namenjena sudbina našeg Petra Konjovića, Ilariona Ruvarca, Milankovića,  Mike Petrovića Alasa: svi su oni bili fundament iz koga je tek trebalo da izraste srpsko stablo filozofije, muzike, istorije, nauke tj. kulture – koje bi pomoglo da i Srbija stvori građansko društvo; doduše usporenim hodom, jer po prirodi stvari dugačije nije ni moglo biti: prva generacija ne nosi u sebi kritičnu masu sociološke komponente. Nažalost, od 1990. pa sve do 2021. nekritički “društveni obrazac” se “pravio" da smo oduvek bili "ravnopravni" sa drugima u Evropi - pa nam se dogodilo da svetlosnom brzinom počnemo zaostajati za njima.

*

Ortega i Gaset bio je "veliki kapetan" španske kulture 20. veka i jedan od najlucidnijih umova koje je Španija kroz vekove proizvela, tvorac brojnih intelektualnih projekata, pokretač političkih ideja svog vremena (koje su kasnije ušle u ustav Španije) i graditelj metafizike zasnovane na životu. Njegova metafizika stvorena za ljudski život osmišljena je tako da doprinese budućem dostojanstvenom bitisanju homo sapijensa. Već u "Don Kihotovim meditacijama", pokušavajući da izađe na kraj sa razarajućim učincima novog vremena, Ortega i Gaset je - iako neokantovac - raskinuo sa kartezijanskom i kantovskom modernošću, koja je izgradnjom utopijskog sveta sapela čoveka u okove njegove unutrašnjosti i izolovala od stvarnog sveta; Ortega je rešenje video u tome da se "usidri u fenomenu život", te da započne da gradi "metafiziku ljudskog života” – "čovek nema svoju prirodu", ali "ima svoju istoriju"; Ortega nije pao u vitalistički iracionalizam, već se borio protiv relativizma u korist istine koja se nije odrekla da bi život shvatila kao “stvarnost koja se menja”, a koja je u osnovi istorija.

“Meditacije Don Kihota” bile su istovremeno i politička knjiga. Filozof je želeo da poboljša stvarnost svoje otadžbine, upijajući evropsku nauku kako bi je učinio svojom i razvio je na novi način. Ova transformacija je bila najvažnija za čitavu generaciju mladih Španaca koji su se okupili u Španskoj ligi za političko obrazovanje, koju je Ortega predstavio društvu marta 1914, u madridskom pozorištu Komedija, na konferenciji pod nazivom „Stara i nova politika“.

 

Za Ortegu je Evropa bila Sokrat, to jest naučni metod za postizanje koncepata, definicije stvari. Zbog toga je 1910. rekao da je „Evropa = nauka“, a iste godine je sarađivao u osnivanju časopisa pod nazivom Evropa – u kome je opovrgavao konkurentske ideje da je za Španiju dovoljna ekonomska, materijalna jednakost sa Evropom. Pokazao je da se Španija udaljila od Evrope jer se odrekla moderne nauke koja je započela sa Galilejem, Dekartom i Njutnom, te da bez kulture i nauke nema ni ekonomskog napretka Španije. Ortega je imao veliku veru u Španiju i smatrao je da je to „duhovni vrt Evrope“ i „noga kontinentalne duše“ bio je ubeđen da je u stanju da “savlada” naučni metod kao paradigmu građanske kulture Evrope.

 

Dobar deo Ortegine delatnosti u Španiji u prvoj polovini 20. veka bio je povezan sa širenjem kulture. Mogli bismo reći da je Ortega bio čitav “fakultet za kulturu”. On je od malih nogu bio prepun inicijativa u tom pravcu. 1906. pokušava da okupi tri najvažnija madridska lista i nekoliko provincijskih u želji da osnuje „Biblioteku kulture“ u kojoj bi bile objavljene glavne studije tog vremena. Ideju je pratila namera da se paralelno konstituiše neka vrsta konferencijskog društva, koje bi bilo zaduženo za širenje najaktuelnijih misli širom Španije posredstvom najprestižnijih španskih naučnika. Među njima bi po Ortegi, na primer, bili Santiago Ramon i Cajal, Marcelino Menendez Pelaio, Benito Perez Galdos, Francisco Giner de los Rios, Gumersindo de Azcarate, Miguel de Unamuno, Eduardo de Hinojosa i Ramon Menendez Pidal. Insistirao je na potrebi za ovom naučnom bibliotekom 1908. godine, rekavši da njeno vođenje treba poveriti istoričaru Eduardu de Hinojosi. Prošlo je mnogo godina pre nego što je Ortega uspeo da pokrene ove ideje, ali malo po malo, sve su se na ovaj ili onaj način spojile. Počev od 1917. godine, novine El Sol, čiji je Ortega bio duhovni direktor, sadržaće specijalizovane odeljke iz kojih je prikazan napredak različitih nauka. Dve godine kasnije osnovana je izdavačka kuća Calpe, nedugo zatim pridružena Espasi, u kojoj će Ortega imati puno ruku u preporučivanju autora i prevoda. Sam će uređivati „Biblioteku ideja 20. veka“, u kojoj će se pojaviti neke od najvažnijih knjiga prve polovine veka. Espasa-Calpe je uspeo da objavi veoma dobre knjige po jeftinim cenama, tako da je kultura postala dostupna mnogo većem broju ljudi. Nekoliko godina kasnije, 1923. godine, Ortega je osnovao Revista de Occidente, a sledeće godine istoimenu izdavačku kuću. U obe će se pojaviti mnogi glavni španski i međunarodni autori ovog trenutka. Samo pogledajte bilo koje izdanje časopisa Revista de Occidente pre građanskog rata i shvatićete supstancu koja se mogla naći na njegovim stranicama, a čiji predmet su bile najrazličitije teme iz umetnosti, književnosti i raznih nauka. To je bio časopis uporediv sa bilo kojim od najboljih na svetu, napravljen sa vrlo malo sredstava, ali sa velikim intelektualnim i formalnim kvalitetom.

 

Ortega, međutim, nije bio usamljen u ovom kulturnom poduhvatu. U mnogim inicijativama njegove ideje bile su direktno povezane sa ljudima koji su proizašli iz Besplatne institucije obrazovanja. Na primer, od svog osnivanja, 1910. godine, Ortega je bio član upravnog odbora u Residencia de Estudiantes, pravno povezanim sa drugom institucijom sa kojom je Ortega blisko sarađivao, Odborom za proširenje naučnih studija i istraživanja. Iz ovih institucija promovisani su neki od najvećih intelektualnih projekata u Španiji. Na primer, kao realizacija ideje koju je Ortega iznosio u mladosti, 1924. godine je osnovano Društvo kurseva i konferencija Studentske rezidencije, što je omogućilo pozivanje nekih od najvažnijih naučnika tog vremena poput Alberta Ajnštajna, Marije Kiri, Pola Valerija...

 

***

U časopisu Faro, u čijem je osnivanju učestvovao, Ortega je u novinarskoj raspravi sa sinom konzervativnog vođe Antonija Maure, Gabrijelom, predložio liberalizam transformisan u socijalističkom smislu. Ortega je tvrdio da, poštujući suštinske principe liberalizma devetnaestog veka - osnovna prava i slobode - država treba da deluje kao redistributer bogatstva u korist najsiromašnijih slojeva, kako u pogledu ekonomskih i radnih pitanja, tako i u pogledu pristupa svih građana kulturi. Ovi predlozi bili su u orbiti engleskog liberalizma Lojda Džordža i bliski nemačkom Fabijanovom socijalizmu, ali sudarili su se sa starim izvorima Liberalne stranke, ne zato što mnogi od njih, poput Josea Canalejasa, nisu bili svesni neophodnosti transformacije liberalne ideologije devetnaestog veka, već zato što je bila faktor destabilizacije za režim dok je Ortega nameravao da čvrsto uđe u Socijalističku partiju. Mladi filozof govorio je tada o socijalističkom liberalizmu ili etičkom socijalizmu, koji je uspostavio sistem revolucija za transformaciju društva bez revolucionarstva. Zbog toga su mu stranke mirnog preokreta Canovasa i Sagaste, koje su tada predvodile nove generacije, izgledale stagnirajuća krila, a posebno Liberalna stranka, „nacionalna smetnja“. Takve Ortegine ideje 1913. više nisu dobrodošle na stranicama El Imparciala, pa je prešao u  druge novine. Već je sarađivao, od 1908. godine i u časopisima poput pomenutog Faro (1908) i Europa (1910), oboje kratkotrajnog života, i u nekim novinama povezanim sa Radikalnom republikanskom strankom Alehandra Lerrouka, iz koje je pokrenuo svoje najheterodoksne članke protiv režima restauracije.

 

Ortegina blizina Lerrouk-a bila je više posredna nego iskrena. Duboko u sebi, Lerrouk mu se činio neophodnim elementom za slom kanoističkog režima, ali ne i tvorcem nove politike. Socijalistička partija, iako je o njoj prvo razmišljala kao o evropeizmu u Španiji i kao kulturnoj stranci, nije mogla biti okosnica; i zato se Ortega opredelio za srednji put, nakon što je neuspehom razmatrao mogućnost da se Liberalna partija reformiše u socijalističkom smislu. Nova ruta bila je Reformistička partija Melkuiades Alvareza, kojoj se pridružio 1914. godine, postavši deo njenog upravnog odbora, iako se konačno nije kandidovao ni za jedan izbor. Ortega je bio intelektualac ​​i kao takav bio je neprijatan u redovima stranke, jer je njegova želja bila da traži istinu, a ne da se drži doktrine.

 

Reformizam koji je branio Ortega, zajednički mnogim pripadnicima njegove generacije u Španiji i Evropi, naći će svoj izraz u časopisu Espana, koji je uređivao 1915, i, pre svega, na stranicama lista El Sol, rođenog 1917. godine iz napora biznismena Nikolas Marija de Urgoitija, sa kojim je Ortega bio povezan u neuspelom pokušaju da preuzme El Imparcial u proleće 1917. Stranice El Sol-a do 1931. godine sakupljaće gotovo sav Ortegin književni rad, koji takođe radi kao urednik između decembra 1917. i 1920. godine, kada je umoran od političke vreve da bude u svakodnevnoj evoluciji štampe, napustio ovaj zadatak.

 

Tokom ovih godina Ortega će izliti svoje političke ideje i svoj projekat transformacije liberalizma u socijalnom smislu pretočiti u brojne članke. Njihovi predlozi bili su usredsređeni na garantovanje osiguranja koje će pomoći radnicima u vreme kriza; da promoviše aktivnije prisustvo radnika u upravljanju preduzećem, čak i predlažući učešće u dobiti koja bi omogućila postepenu transformaciju kapitalizma u socijalizam; i na finansiranje ovih mera putem jakog poreza na nasledstvo i progresivnog poreza na dohodak građana. Ali pre svega, Ortega je smatrao da je neophodno povećati kulturni nivo ljudi, jer je, poput Unamuna, bio uveren da je sloboda koja je narodu bila potrebna kultura. U tome su obojica bili potpuno uronjeni u prosvetljeni projekat i verovali su da će proširenje znanja omogućiti humanizaciju čoveka, mada nijedan od njih nije bio naivan i jasno su videli zlo koje ih je okruživalo. Ortega, posebno nakon građanskog rata, neće prestati da insistira da je Društvo uvek projekat koji nikada nije u potpunosti zadovoljan, pokušaj, stalna borba društvenih snaga protiv asocijalnih sila koje proizvode loše ljude.

 

 

*

 

Ortega je mislio da učitelj najviše što može jeste da “zarazi” svoje učenike ljubavlju prema filozofiji, nauci - ljubavi prema znanju, užitkom za postizanje istine stvari i njeno razumevanje. Ortega je ovo nazvao pedagogijom kontaminacije. U meditacijama Don Kihota rekao je da ko zaista želi da nas nauči istini on nam o njoj ne govori već nam pokazuje put ka njoj. Jedna od fraza koju je Ortega najviše voleo da ponavlja bila je ona Don Kihota: „više volimo put od svratišta“; a često je citirao i neke Geteove stihove: „mi smo od onih koji teže od mraka ka svetlosti“.

 

Ortega je uvek bio na putu istine i izgradio je filozofiju koja nam omogućava da mnogo bolje shvatimo šta je čovek i koja je njegova uloga u svetu. Moguće da nije uspeo da zaokruži svoju metafiziku i ozbiljno je sumnjao u istinitost svoje filozofije - možda zato nije završio nijednu od sjajnih knjiga na kojima je radio nakon građanskog rata. Ortega je bio opijen esencijama - na neka pitanja bacio je mlaz svetlosti.

 

Jedno od tih pitanja je njegova meditacija o misiji koju je univerzitet morao da ispuni, što je on predstavio u konferenciji, nekoliko članaka i knjizi 1930. godine sa naslovom “Misija univerziteta”. Univerzitet je za Ortegu bio važan element modernog društva i trebalo bi da bude moćna duhovna sila. Reforma univerziteta, poput politike, nije se mogla ograničiti na ispravljanje zloupotreba. Prvo nam mora biti jasno šta je univerzitet. Prema Ortegi, ispunjavao je dve funkcije: 1) predavanja - koje su zahtevale intelektualni napor i 2) da razvija istraživanje i priprema nove istraživače. Ova poslednja funkcija - u suprotnosti sa analizom koju je izvršio u mladosti nemačkog univerziteta - sada mu se nije činila centralnom tačkom univerziteta i, prema tome, nije bila njegova misija. Misija univerziteta je kaže nam Ortega da nauči prosečnog studenta da bude kulturan čovek i dobar profesionalac. Da bi prosečni student postao kulturan čovek, morali su ga podučavati velikim disciplinama: fizika - ovde je Ortega obuhvatio matematiku - biologiju, istoriju, sociologiju - ne ono što danas razume ova nauka, već proučavanje čoveka u društvu ili politici i filozofija. Kultura je za Ortegu bila nešto više od gomile eruditnog znanja, to je bio vitalni sistem ideja svakog vremena od kojih čovek živi, a koje nisu pretežno naučne. Ortega je za jezgro univerziteta predložio Fakultet za kulturu na kome bi student naučio one ideje vremena iz kojih bi mogla da se izgradi njegova vizija sveta.

 

Za prosečnog učenika Ortega je predložio novu sintetičku, sistemsku i celovitu pedagogiju koja je bila sposobna da na razumljiv način prenese naučno znanje. Ova pedagogija bila bi temelj univerziteta i, prema tome, profesori bi bili birani više zbog svojih pedagoških sposobnosti nego zbog naučnog talenta. Naučnici su bili dužni da ulože napore u sintezu ako su želeli da nauka bude kompatibilna sa životom, jer život ne može da čeka objašnjenja nauke, jer je uvek hitna, mora da reši trenutne probleme.

 

Na univerzitetu koji je Ortega predložio nauku je zamenila kultura, koja je integralni, celovit i jasno strukturiran sistem, sposoban da odgovori čoveku na njegove vitalne potrebe, čak iako njegove istine nisu naučne. Ortega je predložio da nauka ostane u univerzitetskom okruženju. Najpametniji studenti učestvovali bi u laboratorijama, seminarima i diskusionim centrima koji bi bili stvoreni oko univerziteta. Nauka i univerzitet nisu bili dve nepovezane oblasti, ali njihove misije su bile različite i trebalo bi ih jasno razdvojiti, jer je naneta ogromna šteta prilikom pokušaja da se prosečni student pretvori u naučnika.

 

Ortega je bio svestan da je napredak društva u velikoj meri zavisio od posvećenosti dela njegovih ljudi nauci, i znao je da univerzitet mora biti otvoren za javnost, a ne zatvoren u sebi. Kada je porekao da je nauka jezgro univerziteta, učinio je to jer je shvatio potrebu da se univerzitet “okreće” oko studenta. Morali ste da krenete od učenika, šta je on i šta treba da zna da bi živeo i dobro se bavio svojom profesijom. Većina učenika nije imala naučno zvanje. Univerzitet bi trebalo da ga promoviše, ali ne bi trebalo da smatra sve studente potencijalnim naučnicima. Kao što je već pomenuto, istraživački nastrojeni studenti učestvovali bi na seminarima i laboratorijama, koji bi bili u univerzitetskom okruženju. Ova mesta, gde bi se obavljala nauka, isijavala bi svoje znanje na univerzitet. Mnogi od njegovih istraživača istovremeno bi bili i profesori, ali uzimajući u obzir da bi za svoju nastavnu funkciju bili izabrani u skladu sa njihovom sposobnošću da prenose znanje na način koji bi studenti mogli da razumeju. To je ono što je Ortega nazvao principom ekonomije obrazovanja: poučavati sa svom strogošću ono što dobar prosečan student može ljudski naučiti.

 

*

 

Jose Ortega i Gasset bio je 1902. godine mladi modernista sa književnim i intelektualnim problemima, koji je nedavno diplomirao filozofiju. Želeo je da bude romanopisac ili mudrac. U prvom od ovih poziva preovladavalo je zadovoljstvo pisanjem, uživanje u estetskom uživanju u osećanju pronalaženja fraze koja stvar definiše i lepo objašnjava. U drugom pozivu, mudrom čoveku, sklonost je poprimila politički aspekt, javno delovanje, želju da se pomoću znanja preobrazi društvo, njegova zemlja i čovek. Dečak se školovao u školama za više klase u Madridu, porodica je imala više ugleda nego novca, ipak je bila dovoljno bogata da može udobno da živi i pruži skupo obrazovanje za svoju decu. Njegov otac, Jose Ortega Munilla, bio je direktor književnog dodatka glavnih novina tog vremena El Imparcial, koji je pripadao porodici njegove supruge Dolores Gasset. Novine su kreirali njen otac i deda Ortege i Gasset, Eduardo Gasset, a u njima su objavljivani najpoznatiji i najuticajniji intelektualci i pisci tog doba. Nakon smrti njegovog dede novine ostaju u rukama njegovog najmlađeg sina, vrlo mladog Rafaela, koji je, uz pomoć svog zeta i direktora novina, Andresa Mellada, obavlja porodični posao.

 

U više navrata se usavršavao se u Nemačkoj između 1905. i 1907. godine, nakon što je 1904. godine doktorirao iz filozofije na Centralnom univerzitetu u Madridu. Ortega je prvo otišao u Lajpcig, a zatim u Berlinu, i konačno u Marburg, grad u koji će se vratiti 1911. Cilj ovih putovanja bio je upiti germansku kulturu i, kako je sam rekao, napuniti svoje bačve idealizmom da ih svari u kastiljanskoj stepi i da ih koristi na način koji bi njemu odgovarao a koji bi koristio njegovoj zemlji. U Nemačkoj Ortega pristupa neokantovskoj filozofiji na dva načina: iz ugla marburških učitelja Hermana Cohena i Paula Natorpa; i ugla filozofa Georgea Simmela, kojeg upoznaje u Berlinu. U to vreme, Ortegu je više zanimala škola u  Marburgu, koja je u Koenu imala metafizički, etički i estetski razvoj, a u Natorpu pedagoški i politički aspekt. Novokantovcima iz Marburga cilj su bile ideje: čisti koncept, čisto znanje, čista volja, čisti razum ..., čistoća koju Unamuno nije voleo i za koju je video da deformiše dušu njegovog mladog prijatelja iz Madrida. Pa ipak Ortega nije nastavi da razvija Koenove ideje iz estetike, kao ni ideje Huserla koju je indirektno upoznao tokom svog putovanja u Nemačku 1911. godine, nakon što je nekoliko meseci ranije stekao katedru za metafiziku na Centralnom univerzitetu u Madridu. Husserl je razvio koncept svesti u drugačijem smislu od kantovskog, utoliko što svest nije bila unutrašnje mišljenje uma uhvaćene stvarnosti, već shvatanje same stvarnosti. Zbog toga su mnogi mladi Evropljani Ortegine generacije videli da, duboko u sebi, Husserl ide na stvari, na život, kako bi, kao u celoj idealističkoj filozofiji, iz pojava postigao epistemološki neoborivu istinu. Ortega će uvek biti u toj borbi, verujući u jedinstvenu i nepromenljivu istinu i boreći se istovremeno sa različitim stvarnostima stvari i njihovom budućnošću.

 

 

 

 

 

*

 

Najvažniji Ortegine knjige:

 

 

Meditación de la técnica. Ensimismamiento y alteración, ed. de Antonio Diéguez Lucena y Javier Zamora Bonilla, Biblioteca Nueva, Madrid, 2015.

Misión de la Universidad, ed. de Santiago Fortuño Llorens, Cátedra, Madrid, 2015.

Meditaciones del Quijote, ed. facsímil y crítica, estudio introductorio por Javier Zamora Bonilla, apéndice de variantes por José Ramón Carriazo Ruiz, Alianza Editorial / Fundación José Ortega y Gasset-Gregorio Marañón / Publicaciones de la Residencia de Estudiantes, Madrid, 2014.

Appunti per un commento al Convivio di Platone, traducción, introducción y notas de Pietro Piro, Mimesis, Milán, 2013.

La rebelión de las masas, ed. de Domingo Hernández Sánchez, 3.ª ed. corregida y aumentada, Tecnos, Madrid, 2013.

En torno a Galileo, ed. de Domingo Hernández Sánchez, Tecnos, Madrid, 2012.

El origen deportivo del Estado. A orixe deportiva do Estado. The sportive origin of the State, presentación de Rafael Martín Acero, INEF Galicia / Universidade da Coruña, La Coruña, 2011.

Meditaciones del Quijote [y otros textos], prólogo de Javier Gomá Lanzón, estudio introductorio de José Lasaga Medina, Gredos, Madrid, 2011.

La deshumanización del arte. Ideas sobre la novela, ed. de Gloria Rey Faraldos, Castalia, Madrid, 2009.

La Idea del Teatro y otros escritos sobre el teatro, ed. de Antonio Tordera, Biblioteca Nueva, Madrid, 2008.

Sobre la caza, ed. de Jesús Sánchez Lambás y Pedro Pablo Munilla, presentación de José Varela Ortega, prólogo de Santiago Muñoz Machado, Fundación José Ortega y Gasset-Fundación Amigos de Fuentetaja, Madrid, 2008.

Vieja y nueva política y otros escritos programáticos, ed. e introducción de Pedro Cerezo Galán, Biblioteca Nueva, Madrid, 2007.

Dos visiones de España. Discursos en las Cortes Constituyentes sobre el Estatuto de Cataluña, 1932 [con Manuel Azaña], ed. y prólogo de José María Ridao, Galaxia Gutenberg / Círculo de Lectores, Barcelona, 2005.

En torno a Galileo, ed. e introducción de José Lasaga Medina, Biblioteca Nueva, Madrid, 2005.

La deshumanización del arte, ed. de Luis de Llera, Biblioteca Nueva, Madrid, 2005.

Meditaciones del Quijote, ed. de José Luis Villacañas Berlanga, Biblioteca Nueva, Madrid, 2004.

La rebelión de las masas, ed. e introducción de Domingo Hernández Sánchez, Tecnos, Madrid, 2003.

El tema de nuestro tiempo, ed. e introducción de Domingo Hernández Sánchez, Tecnos, Madrid, 2002.

España invertebrada. Bosquejo de algunos pensamientos históricos, ed. e introducción de Francisco José Martín, Biblioteca Nueva, Madrid, 2002.

Historia como sistema, ed. e introducción de Jorge Novella Suárez, Biblioteca Nueva, Madrid, 2001.

La rebelión de las masas, ed. e introducción de Thomas Mermall, Castalia, Madrid, 1998.

Meditación de nuestro tiempo. Las conferencias de Buenos Aires, 1916 y 1928, ed. e introducción de José Luis Molinuevo, Fondo de Cultura Económica, México, 1996.

¿Qué es conocimiento?, ed. de Paulino Garagorri, Revista de Occidente en Alianza Editorial, Madrid, 1984.

 

 

 

 

 

Zoran Stokić

22.7.2021.

 

 

 

 

 

***

 

BRANISLAV PETRONIJEVIĆ

(1875. - 1954.)

 

 

Najznačajniji srpski filozof i poznati naučnik B. Petronijević rođen je 1875. godine u selu Sovljak kod Uba u siromašnoj, tradicionalno svešteničkoj porodici. Osnovno i srednje obrazovanje završio je u Sovljaku, Valjevu i Beogradu pod teškim finansijskim uslovima. U školi se istakao ovim znanjem. Posebno su ga zanimale filozofija, matematika i fizika. Studije medicine započeo je u Beču, ali je nakon trećeg semestra nastavio na Filozofski fakultet u Lajpcigu. Tamo je diplomirao 1897. godine, a 1898. godine odbranio je doktorat iz filozofije, fizike i botanike.

U Beogradu na odseku za filozofiju bio je od 1898. do 1927. na svim nivoima profesora na Univerzitetu. Tokom Prvog svetskog rata živeo je i radio u Londonu i Parizu. Od 1920. bio je član Srpske kraljevske akademije. Prerano je penzionisan 1927. Do kraja života bio je vrlo aktivan u filozofiji i nauci uprkos velikim finansijskim i drugim nevoljama. Preminuo je u Beogradu 4. marta 1954.

Petronijević je bio potpuno posvećen filozofiji i nauci. Proveo je život u intenzivnom radu nikada ne prihvatajući nikakve društvene dužnosti. U suštini bio je sintetičko-deduktivni filozof koji sistem znanja deli na tri sfere: metafizičku, posredničku i empirijsku. Smatrao je sebe rođenim metafizičarom "i sve napore posvetio izgradnji izvornog sistema spiritualističko-objektivnog idealizma. U taj metafizički sistem uveo je teoriju saznanja i filozofiju prirode. Svoj polazni stav mono-pluralizam povezao je sa originalnim empirijsko-racionalistička teorija saznanja, sa svojom diskretnom geometrijom i filozofijom razvoja prirode. Bio je strogo konačan u svemu. Kao sintetički filozof i dijalektičar Petronijević pokušao je spojiti primarne filozofske doktrine: u gnoseologiji, empirizam i racionalizam; u metafizici, mo- nadologija i supstancijalizam; u ontologiji i metodologiji, dijalektika i metafizika (u Hegelovom smislu); nauka i religija, nauka i špekulacije i drugi. “Njegovo glavno filozofsko delo Principi metafizike (I i II) ostalo je poništeno.

Kao filozof i naučnik, prema sopstvenom mišljenju, objavio je 53 originalna principa, otkrića i inovacije. Smatrao je da je najviši nivo nauke dostigao u matematici, posebno sa njegovom originalnom diskretnom i konačnom geometrijom. Vreme i prostor su stvarni oblici bića, a sam prostor je istovremeno suživot stvarnih tačaka i fragmenata bića u vremenu. Ono što matematičari danas smatraju geometrijom neobičnom, nestalnom i nije strogo matematički utemeljena. Međutim, poznato je da još uvek nije adekvatno proučeno i moguće je da u svojoj najdubljoj suštini ima određenu filozofsku osnovu i istinitost. Ova matematička kvintesencija još uvek nije nikome jasna, ali je treba otkriti i dalje razvijati strogom matematizacijom Petronijevićevih ideja. -Radio je na drugim matematičkim problemima, ali je bio manje originalan. Za matematičara je pokazao iznenađujuću širinu znanja i sposobnosti u toj nauci.

 

U prirodnim naukama Petronijević je objavio mnoge tekstove iz paleontologije, biologije, uporedne anatomije, fizike, hemije, astronomije i istorije tih nauka. Svoje najznačajnije rezultate postigao je u istraživanju fosilnih ptica. Otkrio je brojne detalje u skeletu Archae-opterik na osnovu čega je razdvojio berlinski primerak u novi rod Archaeornis. Iz te činjenice doneo je važne špekulativne zaključke o poreklu, razvoju, taksonomiji i karakteristikama ranih ptica. -Nakon opsežnog ispitivanja pet novootkrivenih primeraka ranih ptica napuštena su sva njegova tumačenja. Ostala su samo njegova stvarna otkrića delova skeleta Arheopteriksa.

Ovi delovi su locirani uz pomoć njegove originalne metode kanalizovane pripreme depa iz dubine kamene ploče. „Važno mesto u nauci ostalo je za njegove druge radove o fosilnim kičmenjacima. Posebno fascinantni i važni su Petronijevićevi doprinosi filozofiji prirodnih nauka. Među njima su objašnjenje Dollovog zakona nepovratne evolucije, uvođenje sopstvenog zakona nekorelativne evolucije i detaljno objašnjenje različitih segmenata univerzalne evolucije.

Čitavom svojom filozofskom, filozofsko-naučnom i naučnom aktivnošću Petronijević, u nizu ranijih empirijskih i kritičkih metafizičara (Lotze, Herbart, Hartmann, Volkelt), direktno je značajno doprineo i omogućio formiranje savremene sfere saznanja koja je danas poznata kao metaznanost.

Snagom svojih analitičkih i sintetičkih mišljenja, njihovom širinom i dubinom, nego kreativnošću svoje intuicije i posebno posledičnošću i originalnošću koncepcija, Petronijević je postigao vrhunac metafizičke misli kod nas. Te iste osobine omogućile su mu značajna dostignuća u nauci i filozofiji nauke. Zbog toga je Petronijević uživao značajne zasluge u Evropi i celom svetu, što je i dalje čast srpske nauke i filozofije.

 

Autori:: Grubić, Aleksandar; Prvanović, Mileva; Stojković, Andrija

 

 

 

 

*

 

 

IZABRANA DELA BRANISLAVA PETRONIJEVIĆA I—XII

 

 

Izabrana dela Branislava Petronijevića pojavila su se tačno posle stotinu godina od prve Petronijevićeve filozofske rasprave (1897) i njegove lajpciske disertacije, sa kojom je otpočeo svoj put u filozofiji, da stiče reputaciju "prvog filozofa na Balkanu" i najuglednijeg filozofa u Srbiji u prvoj polovini XX veka.

Ovo izdanje dolazi posle više od četrdeset godina od smrti filozofa (1954). Ono će, najzad, omogućiti celovitiji uvid u bogatstvo i raznovrsnost stvaralaštva istaknutog filozofa i naučnika, jer su neka od najznačajnijih filozofskih dela dugo bila nedostupna našem čitaocu, ostala su neprevedena na autorov maternji jezik, a neka se tek u ovom izdanju prvi put pojavljuju na našem jeziku.

 

Tom I: Metafizičke rasprave

Tom II Principi metafizike I

Tom III: Principi metafizike II

Tom IV: Osnovi teorije saznanja

Tom V: Od Zenona do Bergsona (Članci i studije iz istorije filozofije)

Tom VI: Istorija novije filozofije

Tom VII: Spisi iz praktične filozofije

Tom VIII: Psihologija

Tom IX: Prirodnjački spisi

Tom X: Naučni spisi (matematika, mehanika, fizika)

Tom XI: Rezime filozofskih i naučnih radova

Tom XII: Autobiografija, Pesme, Prepiska

Izdavač: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva / branislavpetronijevic.wordpress

 

 

 

 

 

* * *

 

 

Branislav Brana Petronijević (1875—1954)

 

RENESANSNA SVESTRANOST

 

 

Slavu je stekao kao filozof, a bavio se fizikom, matematikom, biologijom i paleontologijom. Pisao je poeziju i čitavog veka ostao romantičan i naivni ljubavnik, večiti kandidat za ženidbu koji se nikada nije oženio.

Ove godine 6. aprila (25. marta po s.k.) navršilo se 125 godina od rođenja jednog od najznamenitijih srpskih filozofa i profesora Beogradskog univerziteta Branislava Petronijevića, koji se pre četiri i po decenije (4. marta 1954) preselio u istoriju i legendu. Petronijević nije bio samo filozof već čovek renesansne univerzalnosti. Uspešno se bavio i prirodnim naukama: fizikom, matematikom, biologijom i paleontologijom, a pisao je i poeziju.

Rođen u Sovljaku kod Uba, nižu gimnaziju učio je u Valjevu, a višu u Beogradu, izdržavajući se od kondicija koje je davao đacima iz imućnih beogradskih kuća. Ipak je bio najbolji đak u generaciji, prvi oslobođen maturskog ispita 1894. Iste godine s njim je maturirao i Aleksandar Belić. Nastavio je školovanje na Medicinskom fakultetu u Beču zato što je dobio stipendiju za te studije. Zalaganjem poznatog književnog kritičara i profesora filozofije na Velikoj školi Ljubomira Nedića, Ministarstvo prosvete dozvolilo je Petronijeviću da napusti medicinu i da se u Lajpcigu upiše na studije filozofije (s pola stipendije), koje je uspeo da završi za tri godine. Već u maju 1898. godine na istom univerzitetu odbranio je doktorsku disertaciju: Der Satz vom Grunde (Stav razloga), koja je iste godine i objavljena na nemačkom jeziku. Mentor mu je bio profesor Johanes Fokelt.

Principi metafizike

Na odbrani teze predsednik komisije rekao je Petronijeviću: "Vi ste oštrouman, dubok i konsekventan mislilac. Komisija se nada da ćete vi postati prvi filozof na Balkanskom poluostrvu." "Zahvaljujem uvaženoj Komisije na njenim dobrim željama" — odgovorio je Petronijević — "ali gospodine Gehajmrate, ja se nadam i višem od toga." "Što se mene tiče, može i više", složio se predsednik Komisije. U svojoj Autobiografiji Petronijević je kasnije naveo da je već u njegovoj tezi kad mu je bilo 23 godine postavljen jasan začetak njegovom osnovnom učenju u metafizici koje će izložiti u svome glavnom delu Principi metafizike, objavljenom u dva toma na nemačkom 1904. i 1911. godine. To delo prevedeno je na srpski jezik nakon tri decenije od autorove smrti, 1985. godine!

U leto 1898. Petronijević se vratio u Beograd s doktorskom diplomom i štampanom tezom na nemačkom jeziku. Zatraživši državnu službu u Ministarstvu prosvete, rečeno mu je da ga ne mogu postaviti za gimnazijskog suplenta (pripravnika), jer nije imao osam već samo šest semestara provedenih na Filozofskom fakultetu. Ipak, postavljen je u Treću beogradsku gimnaziju da predaje nemački jezik i filozofsku propedeutiku. Zahvaljujući i novim radovima koje je objavio iste godine u našim uglednim časopisima i zalaganju Ljubomira Nedića, Petronijević je izabran za docenta Velike škole na Katedri filozofije, da bi već naredne godine pre navršenih 25 godina života, postao vanredni, a od 1903. i redovni profesor u to vreme najviše škole u Srbiji (od 1905. Univerziteta).

Prema enciklopediji, Petronijević se ubraja u najistaknutije jugoslovenske filozofe prve polovine 20. veka, ali se može reći da je on taj primat zadržao i u drugoj polovini ovog veka. Pored toga što je sistematski obradio veliki broj pitanja iz filozofije, ogledao se uspešno i na problemima matematike i fizike, paleontologije, biologije i psihologije, a posvetio je pažnju i filozofiji poezije (Lav Tolstoj i njegova etička doktrina "Tolstojeva teorija umetnosti; Filozofija u 'Gorskom vijencu' i 'Luči mikrokozma'). Više radova ima i o istoriji nauka. Svoja dela prvenstveno je objavljivao na stranim jezicima (nemačkom, francuskom, engleskom) i čini se da je veći naučni ugled uživao na strani nego u vlastitoj sredini. Dovoljan dokaz za to je i činjenica da brojna njegova dela sve do najnovijeg vremena nisu bila ni prevedena na maternji jezik. Izdavanjem njegovih Izabranih dela u 12 knjiga u toku 1998/99. godine u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva, s dodatnom knjigom: Uvođenje u filozofsko i naučno delo Branislava Petronijevića, stvoreni su uslovi za celovitiju i pravedniju recepciju njegovog stvaralaštva ne samo u domenu nauke i kulture nego i kod šire obrazovane publike. (Njegova izabrana dela sačinjavaju knjige: 1. Metafizičke rasprave; 2. Principi metafizike I; 3. Principi metafizike II; 4. Teorija saznanja; 5. Od Zenona do Bergsona — Članci i studije iz istorije filozofije; 6. Istorija novije filozofije; 7. Spisi iz praktične filozofije; 8. Psihologija; 9. Prirodnjački spisi; 10. Naučni spisi (matematika, mehanika, fizika); 11. Rezime filozofskih i naučnih radova i 12. Autobiografija, Poezija, Prepiska).

Rasprava o sreći

Kao filozof Petronijević je izgradio svoje vlastito učenje, tzv. Empirioracionalističku spoznajnu teoriju, a samog sebe smatrao je za "rođenog metafizičara". Između ostalog, zapisao je: "Mučim se jednako da pronađem kakav kamen mudrosti, ali badava, ne ide: baš smo mi metafizičari slični sa alhemičarima: samo će valjda biti razlike u sreći i u uspehu." Proučavaoci Petronijevićevog dela i njegove teorije vide u njoj uticaj Dž. Loka, E. Hartmana, takođe i Spinoze, Lajbnica i Berkleja, jer je s njihovom filozofijom kritički suočavao svoje metafizičko stanovište, koje je nazvao Monopluralizam. To stanovište je povezao sa vlastitom verzijom "diskretne geometrije", takođe sa sopstvenom Empirio-racionalističkom teorijom saznanja i nedovršenom evolucionističkom filozofijom prirode.

U etičkim shvatanjima Petronijević je takođe nastojao da izgradi originalnu teoriju "Malizma, perspektivnog indiferentizma i transcendentnog optimizma". Razmatraući pitanje ljudske sreće, to jest da li je sreća moguća, ističe: "Ako pod srećom podrazumevamo život pun radosti, život u kome ne samo preovlađuju jake emocije nego u jakim emocijama zadovoljstva znatno premašuju bolove, takva sreća nije moguća. Ako pak pod srećom podrazumevamo relativnu sreću, sreću svesnog života bez jakih zadovoljstava, ali i bez jakih bolova, onda je takva sreća moguća. Nju je moguće ostvariti, iako samo izuzetno, i u današnjem stadiju kulturnog života čovečanstva."

Paleontološka otkrića

Osim teorijskih Petronijević je napisao i niz zanimljivih popularno-naučnih dela, a posvetio je pažnju i istoriji nauke i velikim naučnim otkrićima: Njutnovom zakonu gravitacije, Vermerovom i Galovom otkriću planete Neptun, Mendeljejevom otkriću periodičnog sistema elemenata i drugom. Petronijevićeve vrlo informativne i pregledno pisane Istorija novije filozofije i Osnovi logike doživeli su više izdanja i dugo vremena su služili kao univerzitetski udžbenici.

Petronijević je svetsku afirmaciju postigao i kao prirodnjak — paleontolog. Živeći u emigraciji u Londonu za vreme Prvog svetskog rata, proučavao je u Britanskom muzeju izložene eksponate — fosile nekih preistorijskih životinja. Otkrio je nepoznate do tada delove kostiju i podatke o poreklu i razvoju pojedinih životinjskih vrsta (i ptica). Postavio je i Zakon nekorelativnog razvitka koji negira Kivijeov Zakon o korelativnom razvitku. Petronijevićeva otkrića (neka je objavio u zajedničkom radu s engleskim prirodnjakom Vudvardom) u ono vreme senzacionalno su odjeknula u naučnom svetu, a prema sudu stručnjaka i danas su manje-više priznata.

Petronijević je bio u ličnim vezama s brojnim evropskim filozofima, posebno s Anrijem Bergsonom, najznačajnijim francuskim filozofom 20. veka. Učestvovao je s referatima na raznim međunarodnim skupovima filozofa. Povodom njegovog učešća na VIII internacionalnom kongresu filozofa u Pragu 1934. godine, u prilici smo da objavimo jedno Petronijevićevo nepoznato svojeručno napisano pismo dekanu Filozofskog fakulteta u Beogradu, radi finansijske pomoći za učešće na kongresu:

"Gospodinu Dekanu Filozofskog fakulteta,

Kako zvanična delegacija koja će učestvovati na osmom internacionalnom filozofskom kongresu u Pragu nije od Ministarstva Prosvete dobila sumu koja bi bila dovoljna za svih deset delegata, to je potpisanome čast zamoliti Gospodina Dekana da iz sredstava Ćelovićevog fonda omogući odlazak izabrana dva delegata filozofskog fakulteta na kongres. Potrebna suma iznosi 10 000 dinara. Prvog jula 1934, u Beogradu. S poštovanjem, dr Branislav Petronijević, šef delegacije".

Ceo život u dva hotela

Suma koju je Petronijević tražio dosta je velika i ne znamo da li je dodeljena u traženom iznosu. Iz uvida u izveštaje Zadužbine Luke Ćelovića, vidi se da nije dodeljivana suma veća od šest hiljada dinara za slične namene, čak i za istraživanja koja su trajala duže vreme...

Uz Petronijevića drugi delegat za kongres sa Filozofskog fakulteta bio je Dušan Nedeljković, tada vanredni profesor u Skoplju. Njegova tema na kongresu bila je Pregled ukupne jugoslovenske filozofije. (Uzgred da dodamo da je i on, kao i Petronijević, doktorirao sa 23 godine života, s tezom: La philosophie naturelle et relativist de R.J. Boskovich). Petronijevićeva tema je bila; Finitisme et Monadologie. Ranije je bio običaj na skupovima filozofa da se jezik zemlje domaćina prihvatao kao službeni. Međutim, u Pragu su neki filozofi iz zapadne Evrope smatrali da bi filozofi iz malih zemalja trebalo da se priključe nekom od već utvrđenih sistema poniklih u zapadnim zemljama i nisu dozvolili da se na kongresu koristi i češki jezik kao službeni. Smatrajući da ima svoj vlastiti filozofski sistem, Petronijević je, iz protesta, deo svoga referata pročitao na srpskom jeziku, mada je veoma dobro znao svetske jezike: nemački, engleski, francuski, na kojima je objavljivao većinu svojih dela.

Petronijević je pre Prvog i Drugog svetskog rata bio jedna od znamenitosti Beograda i zbog svojevrsnog ponašanja. Čitavog veka ostao je romantični i naivni ljubavnik, večiti kandidat za ženidbu, ali se nije nikada oženio. Do 1941. godine živeo je u hotelu "Srpska kruna" (zgrada današnje Biblioteke grada Beograda) a posle oslobođenja u hotelu "Balkan". Tu je i slavu slavio i goste primao, pomalo i iz zavisti izložen potcenjivanju nekih intelektualnih krugova.

 

Autor: Vaso Milinčević

 

 

 

Zoran Stokić

22.07.2021.