Ideje Ortege i Gaseta o naciji i mi

 

"Potrebno je odvažiti se na traganje za tajnom nacionalne države – njene osobene državnosti – u samoj njenoj politici, a ne u spoljnim načelima biološke ili geografske vrste."

Hoze Ortega i Gaset

 

Jedan od paradoksa u kome živimo jeste i taj da nam samozvani "nacionalisti" zapravo ne dozvoljavaju da postanemo "nacionalna država"! Učinak njihovog političkog delovanja: Srbi i dalje bivstvuju na nivou plemena ili naroda, od koga svi beže, ali nisu i kompletna nacija. Zašto je to tako?

 

Pojam "nacije" i "nacionalne države" stvaran je u vremenima kada smo mi bili jedan od brojnih "naroda" koji su tavorili u osmanskoj despotiji i proizvod je jedne specifične jednačine čiji su elementi prošlost i budućnost. Političko nadahnuće Gala i Germana proizvelo je tu novu vrstu javnog udruživanja. Nacija nipošto nije "narod", još manje može da bude "pleme". Nacija, kao i država, nije ništa materijalno, a ni nešto nepokretno, sputano fizičkim granicama – nego je čista dinamika! To je volja ljudi da se "nešto zajedno uradi u budućnosti" i samo nam se pričinjava da je bila zasnovana na jeziku, krvi, prirodnim granicama i prošlosti. Nacionalna država nastala je onoga trenutka kada je prevaziđen stari statični model načela udruživanja. Persijanci, Rimljani, Osmanlije mogli su da pokore bilo koga i da ga svojim "spoljašnjim" sredstvima – ratničkim veštinama i administracijom – privole da poštuje njihovu vrhovnu vlast – i to je sve! Tek je "nacionalna država" stvorila trajnu dinamičku koheziju unutar sopstvenog sistema.

 

Niko tako jasno nije demistifikovao tu "optičku varku" koja se krije u pojmu "nacionalne države" kao Ortega i Gaset između dva svetska rata. "Kao što krv i jezik nisu temelji nacionalnosti, tako to nisu ni prirodne granice", primećuje on; "sadašnjost istorijskog časa nam pokazuje raspored takozvanih nacija po kontinentu; od tih sadašnjih granica se nastoji učiniti nešto konačno i spiritualno. To su, kaže se, 'prirodne granice'. Ali taj mit o 'prirodnim granicama' odmah iščili čim se podvrgne istom dokazivanju kao kada je reč o srodstvu po krvi ili po jeziku, kao ishodištu nacije. Ako se vratimo nekoliko vekova unazad, i ovde nas takođe iznenađuje činjenica da su Francuska i Španija rastavljenje na manje 'nacije' koje imaju takođe svoje 'prirodne granice'. Granične planine behu niže od Pirineja ili od Alpa, a vodene međe pliće od Rajne i Lamanša. Ali to samo pokazuje da je prirodnost granica 'relativna' i zavisi od ekonomskih i vojnih sredstava određenog vremena. Granice, dakle, nisu bile početak nacije, već upravo suprotno: u početku su bile prepreka."

 

Da je u srednjem veku postojao onaj romantičarski pojam nacionalnosti koji je postojao u devetnaestom, Engleska, Španija, Francuska... ne bi ugledale svetlost dana. Jer to tumačenje brka ono što "gura napred" i što jednu naciju čini nacijom sa onim što je samo "učvršćuje i održava". Osim Engleske, koja je prednjačila, već oko 1550. je i Španija na ostale evropske narode počela da ostavlja utisak nečega do tada nepoznatog: postala je istorijska pojava izuzetne kompaktnosti, postala je "nacionalna država", iako nisu svi njeni stanovnici govorili španski, niti su imali isto krvno poreklo! Njenim putem ubrzo je krenula i Francuska.

 

Samo ljudi koji u svakom trenutku žive obe temeljne dimenzije vremena – prošlost i budućnost – sposobni su da stvore naciju! Šta treba da se desi narodima da bi u nekom trenutku u njima proklijala težnja da se "ponašaju uzorno nacionalno"? Treba da jednog trenutka koncipiraju ideju o tome da život nije samo ono što od njega čine tradicija, običaji, već da sebe vide kao pripadnike znatno šire jedinice, koja nije njihova i sopstvena, treba sebe da vide i kao pripadnike većeg prostora. Istorijski primeri pokazuju da je to bila neka prethodna civilizacija! Za evropske narode taj prostor je bio prostor nekadašnjeg rimskog zapada. Germanski su narodi vodili dvostruki život: svoj tradicionalan i onaj uzorni rimski život; integrišući elemenate grčko-rimske kulture i znanja u svoju tradiciju, Germani su posle nekoliko vekova te "dvojnosti" konačno od "naroda" prerasli u "nacije"! Drugoga puta u "naciju" nema. Sama tradicija i običaji jednoga naroda nisu dovoljni da se pojavi ta "nacionalna" dinamička hohezija koja omogućuje da se bude "integralan čovek" na engleski, španski, francuski ili srpski način. Za tako nešto je potreban – uvek – i širi kulturni i misaoni obrazac, koji se – uvek – preuzima od drugih!

 

Zoran Stokić

24.07.2021.