Дан када је народ рекао „не” пучистима

 

За једне је 15. јул дан кад су турски грађани одбранили демократију од војних побуњеника, за друге преломна тачка након које је Ердоганова власт постала апсолутна. (Имена страдалих уписана су у унутрашњости скулптуре која се налази у комплексу музеја.)

 

„ПОЛИТИКА”, 15.07.2021. У ТУРСКОЈ УОЧИ ОБЕЛЕЖАВАЊА ПЕТОГОДИШЊИЦЕ ПОКУШАЈА ДРЖАВНОГ УДАРА (Фото Д. Мучибабић) Од нашег специјалног извештача

 

Седам дана уочи обележавања петогодишњице покушаја државног удара у Турској, Амине, професорка природних наука у средњој школи у Истанбулу, први пут је крочила у Музеј сећања на 15. jул, отворен на данашњи дан 2019. године на азијској страни града на Босфору.

У комплексу сачињеном од зграде музеја, парка са засађеним стаблима, којa симболизују 251 погинулог у пропалом пучу, скулптуре у чијој су унутрашњости исписана њихова имена и џамије, Амине и њене две пријатељице нису остале равнодушне. То не може бити нико када гледа обућу жртава поређану по степеницама, тенком пучиста прегажени аутомобил, личне предмете људи који су на данашњи дан 2016. погинули, док се на екранима музеја смењују снимци драме на улицама Анкаре и Истанбула, где су и голоруки грађани јуришали да зауставе тенкове. За Амине, 15. јул је симбол јединства народа, дан када је, каже она, Турска положила велики и значајан испит.

– То је крај процеса у којем су се у Турској дешавали војни удари. Тај догађај је показао снагу турске државе и турског народа – истиче ова професорка.

Да је то датум који се у њеној земљи не заборавља, видљиво је чим се слети на један од највећих аеродрома на свету, „Истанбул”, као и у ваздушну луку у турској престоници Анкари, где слогани поручују да је Турска неосвојива и да је победила демократија. И на улицама Анкаре на билбордима су слике свих страдалих уз поруку „Почивајте у миру, ваше место је на небу”, а парола која доминира је „Турска – забрањен пролаз”.

У претходних пет година широм земље, нарочито на местима која су ракетирана, подигнути су бројни споменици у славу изгинулих, као и рањених, којих је било више од 2.500. Универзитети, општине, мостови променили су име како би сачували успомену на жртве. Институције попут турског парламента такође чувају сећање на ту ноћ тако што део бомбардоване скупштине није обновљен. Ожиљци неуспелог пуча уочљиви су и на многим местима где су се борбе водиле: код председничког комплекса у Анкари, конзервирани у стакленим опнама, сачувани су излупани аутомобил и комби, а на тротоару је постављена својеврсна скулптура на којој је црвеним словима исписана порука „Еп о 15. јулу”.

Са свих страна, порука је иста, као да цела Турска у један глас понавља оно у шта уверава власт: да се тог дана народ ујединио око владе и председника како би сачувао демократију. Знајући историју турских пучева, у којима је војска деценијама умела да преотме управу од легално изабраних власти, такав опис 15. јула 2016. није нетачан.

– Никад дотад нисмо видели да је народ изашао на улице и рекао „не” пучистима. Он је стао у одбрану турске демократије, како год да ми тај појам разумемо или не разумемо – оцењује Никола Крустеф, који је годинама извештавао из Турске а протеклих дана се вратио у ту земљу као бугарски представник у новинарској групи са Балкана која је на позив владе у Анкари дошла у посету.

Домаћи критичари режима и западни коментатори приговарају да је сламање пуча председник Реџеп Тајип Ердоган искористио да из целокупног државног апарата и јавних служби, од војске до обичних школа, уклони сваког ко није његов присталица. Због наводне повезаности са завереницима, отказ је добило око 130.000 људи, који су се жалили медијима и на то да нико више неће да им да посао и да лекари одбијају да их лече. Како напомиње Крустеф, након тога је референдумом Турска, у којој је водећа снага дотад била влада, претворена у председнички систем.

Ердоган је 15. јула себи још чвршће привукао многе Турке, али неки не мисле да је добро ако је једини избор између војне диктатуре и владавине човека којег такође не сматрају за демократу.

– Ердоган је након пропалог пуча преузео апсолутну власт. Надам се променама на идућим изборима, градоначелник Истанбула је добар момак – каже Муниб, становник Истанбула, мислећи на Екрема Имамоглуа, којег у опозицији виде као могућег новог председника Турске.

Властима се приговара да заводе исламизам, али се не слажу сви с тим. Перко Матовић, председник Центра за националну политику, каже да је истински антисекулариста био само онај којег Ердоган оптужује да стоји иза пуча – исламски проповедник Фетулах Гулен. Он је годинама раније, након свађа с председником, отишао у САД, које одбијају да га изруче.

– Ердоган је као европски демохришћани, његова странка је демократско-исламска партија. Многи мисле да су он и Гулен били блиски сарадници, али су на истој идеолошкој линији били само деведесетих година прошлог века. Гулен је највећи критичар неких сегмената секуларистичког наслеђа Кемала Ататурка и он је инфилтрирао људе у систем, па и у војску, која је, по уставу, гарант секуларизма. Али, овај пуч је покушало да изведе антисекуларно крило војске – сматра Матовић, који је, као и Крустеф и „Политика”, био у посети Турској на позив тамошњег Министарства културе и туризма.

На Западу имају другачије мишљење о Ердогану и демократичности његовог исламизма. Неразумевање је приметно и у симболичним детаљима. Музеј сећања на 15. јули, колико год да је визуелно импресиван, „занеми” пред већином странаца јер у њему нема материјала на енглеском језику, само на турском. Та велелепна посвета дану турског националног поноса као да се може обратити искључиво Турцима – са Западом не уме да комуницира, што показују и честе Ердоганове препирке са европским и америчким званичницима.

Централна манифестација обележавања петогодишњице покушаја пуча данас ће се одржати у председничком комплексу у Анкари, док ће се славити и низом манифестација у градовима и универзитетима широм Турске, као и на пријемима у турским амбасадама у свету. Амине би опет рекла: да се покаже јединство турског народа и државе. За неке је оно стварно, други нису сигурни да је то јединство тако савршено.

Алија Изетбеговић раме уз раме са Гандијем и Че Геваром

У Музеју сећања на 15. јули је и изложба о историјату државних удара у свету и о историји колонијализма. На једном зиду су фотографије, како се објашњава, бораца за слободу и против угњетавања. Ту се, у друштву Кемала Ататурка, Махатме Гандија, Че Геваре, Нелсона Манделе и Мартина Лутера Кинга, нашао и Алија Изетбеговић, покојни председник Босне и Херцеговине. Поред његове слике пише: „Својим интелектуалним пореклом Алија Изетбеговић, познат и као ’краљ мудраца’, освојио је дивљење читавог света својим односом према злочинима почињеним против човечанства током распада Југославије. Борио се за то да муслимани у Босни и сви људи воде достојанствен живот”.

 

***

Komentar

***

 

 

Selim III bio je taj koji je još 1789. započeo istinske reforme; čuvari orijentalne tradicije vladanja - janičari, uleme i softe - pokrenuli su zato niz "narodnih" pobuna protiv njegovih prozapadnih reformi i uspeli da ga 1807. zbace sa prestola (stave u "kafes") i na njegovo mesto dovedu njegovog rođaka Mustafu IV. Za šest meseci njegove vladavine poništene su sve započete reforme, a sam Selim III je ubijen! Međutim, zahvaljujući jednoj kontrapobuni prozapadnih snaga koja je potekla iz same porodice Osmana, Mustafa IV je svrgnut sa prestola 28. juna 1808. g. i na njegovo mesto doveden novi prozapadni reformator carstva, njegov brat Mahmut II. On je započeo reforme opreznije, prvo u egipatskoj provinciji po programu njihovog najvećeg reformatora 19. veka - guvernera Kaira Mehmeda Alije. Kasnije, kada je došao pravi trenutak - 10. juna 1826. proglasio je nezakonitim red derviša bektašija (oni su bili duhovna podrška janičarima), da bi 15. juna 1826. ukinuo i sam vojni red janičara. Tako je 1829. bilo moguće da fes zameni sve oblike turbana! A sve to vodilo je dalje, uprkos jakim snagama orijentalista, ka tome da se 1923. pojavi Kemal-paša Ataturk. Sav taj vekovni trud izlaska iz "Proklete avlije" zaustavio je Erdogan; i povratio je status qvo.

 

Zoran Stokić

15.07.2021.