Hitler i Rembrant

 

Kao što je često slučaj s narcisoidnim i autoritativnim karakterima, na primer, Hitler (i &) osjećao se neugodno s ljudima sebi ravnima — ili sebi superiornima — u bilo kom pogledu; morao je biti u položaju gdje je mogao igrati ulogu „nepogrešivoga“, „nepogrešiv poput Boga“; razgovor sa „ravnima“ i „superiornijima“  ugrozili  bi celu zgradu njegovog „naduvenog znanja“. Poluobrazovani Hitler se mogao doobrazovati, imao je mogućnosti, da pozove bilo kog nemačkog naučnika, filozofa,..., mogao je lako popraviti svoje „rupe“ u znjanju, ali on to nije nikada uradio. Izuzetak je jedino njegov odnos sa arhitektom profesorom P. L. Troostu

(Troost je postao najistaknutiji Hitlerov arhitekta čiji je neoklasični stil jedno vreme postao zvanična arhitektura Trećeg rajha. Njegov rad ispunio je Hitlera entuzijazmom i planirao je i izgradio državna i opštinska zdanja širom Nemačke. U jesen 1933., dobio je nalog za obnovu Hitlerovih stanova u Reich-ovoj kancelariji u Berlinu. Zajedno sa ostalim arhitektama poput Ludviga Ruffa, Troost je planirao i izgradio državna i opštinska zdanja širom zemlje, uključujući nove administrativne urede, socijalne zgrade za radnike i mostove preko glavnih autoputeva. Jedna od mnogih građevina koje je planirao pre svoje smrti bio je Haus der Deutschen Kunst („Kuća nemačke umetnosti“) u Minhenu, po uzoru na Schinkelov muzej Altes u Berlinu. Muzej je građen od 1933. do 1937. prema Troostovim planovima i bio je prva monumentalna građevina nacističke arhitekture. Hitler je nameravao da to bude veliki hram za „istinsku, večnu umetnost nemačkog naroda“. Bio je to dobar primer imitacije klasičnih oblika u monumentalnim javnim zgradama tokom Trećeg rajha, mada se kasnije Hitler udaljio od uzdržanijeg stila Troosta, vraćajući se složenijoj carskoj veličini kojoj se divio u Bečkom prstenu iz 19. veka Put (Ringstraße) bulevar njegove mladosti. Troost je takođe redizajnirao Konigsplatz u Minhenu tako da uključuje nove zgrade nacističke stranke i „Hram časti“.)

Prema Albertu Špeeru, koji je kasnije postao omiljeni Hitlerov arhitekta, firer bi nestrpljivo pozdravio Troosta rečima: "Jedva čekam, her profesore. Da li postoji nešto novo? Da vidimo!" Troost bi tada izložio svoje najnovije planove i skice. Hitler je često izjavio, prema Speeru, da je „prvo saznao šta je arhitektura od Troosta“. Troost nije bio servilan prema Hitleru; na primjer, kada je Hitler dolazio u Troostov stan, on mu nikada nije izišao u susret, da ga dočeka na stepenicama, niti je ikada Hitlera ispraćivao do prizemlja kada je odlazio. Uprkos tome, Hitlerovo divljenje Troostu bilo je neublaženo. Prema njemu nikada nije bio arogantan ni svadljiv, već se ponašao kao student.  Na fotografijama može se prepoznati Hitlerovo gotovo sramežljivo držanje prema profesoru. Hitler se tako ponašao prema Troostu zbog svog zanimanja za arhitekturu. Hitlerov ukus u muzici i slikarstvu, kao u istoriji i filozofiji, bio je gotovo isključivo određen njegovim strastima. Svake večeri, nakon večere, u Obersalzbergu je gledao dva filma; njegovi omiljeni filmovi bili su operete i muzički filmovi; Fredericus Rex

(Fredericus Rex je nemački nemi istorijski film iz 1922. u režiji Arzena von Cserepija, a u glavnim ulogama su Otto Gebuhr, Albert Steinruck i Gertrud de Lalski. Prikazuje život monarha osamnaestog veka Fridriha Velikog. Izuzetno popularan, pratili su ga tri nastavka i pokrenuo je pruski film kao glavni nemački žanr tokom veimarske ere. Scenografije filma dizajnirali su umetnički direktori Hans Dreier i Erno Metzner. Film je snimljen u studiju Johannisthal u Berlinu. Snimanje lokacije odvijalo se u palati Charlottenburg i drugim mestima oko istorijskog Brandenburga)

ga je oduševljavao. U muzici su ga zanimale isključivo „emocije“ operete i vagnerijanska muzika; Hanfstaengl je često za njega svirao nekoliko minuta Wagnera, naročito kada se Hitler osjećao slabo ili deprimirano. Nema dokaza da se „veliki slikar“ ikada ozbiljno zanimao za slikarstvo. Više je volio razgledati eksterijer muzeja, njegovu arhitekturu, a slike su ga slabo zanimale. Jedan član Partije opisao je Hitlerovu posetu muzeju Kaiser Fridrih u Berlinu. Prva slika pred kojom se Hitler zaustavio bila je Rembrantov “Čovek za zlatnim šlemom” (Na slici je stariji muškarac ispred tamne pozadine sa upečatljivom sjajno zlatnom kacigom na glavi. Kaciga dominira slikom kroz boju i svetlost i impozantnu aplikaciju, a poluosvetljeno lice i tamna podloga gube na značaju.)

 “Zar nije jedinstvena?”, rekao je sinu jednog člana Partije koga je poveo sa sobom u taj obilazak. “Njegov herojski vojnički izraz. Borac skroz-naskroz. Ovde se može videti, nakon svega, da je Rembrant bio Arijevac i Nemac, pa makar je povremeno za svoje modele uzimao ljude iz jevrejske četvrti Amsterdama.

Ironija je u tome što mi danas znamo da to nije Rembrantova slika; već je slika iz njegovog ateljea. Berlinski istoričar umetnosti Verner Busch pokazao je da je prema statutima iz 17. veka „majstor ima pravo da prodaje sve što je proizvedeno u njegovom ateljeu pod njegovim imenom“. Postoje dela sa Rembrantovim potpisom da on praktično nikada ništa nije uradio: „Postoje Rembrandtove slike koje su više Rembrandtove nego sam Rembrandt - poput čoveka sa zlatnom kacigom u Berlinu. Njegov gusti impasto, koji proizvodi pojačani sjaj, pokreće Rembrandtov princip izvan sebe. Upravo zbog toga slika je mogla postati toliko poznata, jedno vreme je bila oličenje Rembranta, a da nije bila Rembrantova “. Ne čudi da Hitler nije bio u stanju da prepozna da to nije Rembrantova slika, on je bio "slikar" koji je uglavnom kopirao razglednice i stare gravure; to su najčešće bile fasade zgrada, ali i pejzaži i portreti, te ilustracije za zabavu. Princip koji ga je vodio bio je isključivo princip lake zarade i on bi, kao što smo vidjeli, ponavljao neke crteže i akvarele dokle god bi ih mogao prodavali. Način na koji je radio svoje crteže i slike manifestuje osobine tog čoveka-slikara. Ugodne su ali bez ličnog izraza, mehaničke.

 

Zoran Stokić

3.07.2021.