Dobra žetva rusofilije

 

"Danas" 2016. LIČNI STAV AUTOR: OLEKSAND ALEKSANDROVIĆ (ambasador Ukrajine u Srbiji)

 

Naravno da je teško dokazati sa stopostotnom sigurnošću da su teroristički napadi u Francuskoj i Belgiji planirani u Moskvi, posebno kad imate tu muslimanske ekstremiste kao počinioce zločina. Međutim, treba da se podsetimo par stvari: Sovjetski Savez i njegove bezbednosne snage su finansirali i naoružavali ekstremističke grupe širom sveta, uključujući i Bliski Istok, i te stare konekcije i veze i metode nisu promenili. Neki od rukovodilaca Al kaide su trenirani na teritoriji Ruske Federacije.

                      

Postoji oko 3500 Rusa koji sa bore na strani ISIS, a današnji Kremlj je reagovao na događaje u Briselu tako što je širio dvosmislene izjave kako će još više biti terorističkih napada ako Zapad ne sarađuje sa Rusijom (zvuči više kao pretnja). Glavni cilj Putina u hibridnom ratu protiv Evrope je ne da okupira njenu teritoriju (mada ne bi bilo loše), nego da formira jednu antagonističku, slabu, nestabilnu, korumpiranu Evropu, tako što će pomagati ekstremnim strankama da dođu na vlast uz legitimni izborni proces. Želi Evropu sa kojom bi bilo mnogo lakše pričati o razdvajanju zona uticaja na kontinentu. Što više haosa, to je bolje za Kremlj.

I evo kako to može da se desi na Balkanu:

Ciljevi Putina na Balkanu poprilično su slični pomenutim, mada imaju drugu taktiku. On želi da iskoristi stare svađe različitih naroda na Balkanu da bi ih posvađao ponovo. Njemu je mnogo teže da to uradi u Sloveniji i Hrvatskoj pošto su oni članovi EU i NATO-a. Pokušao je sa Crnom Gorom, ali nije mu pošlo za rukom. Tako da glavni fokus pada na Bosnu, Makedoniju i Srbiju. U Srbiji Putin sabira dobru žetvu rusofilije zahvaljujući starim istorijskim vezama između dve carske porodice i zajedničkoj pobedi u Drugom svetskom ratu.

Savremena istorija rusko-srpskih odnosa nije toliko bogata pozitivnim stvarima, koliko to želi da predstavi Kremlj: Tito nikad nije imamo preveliku ljubav prema Sovjetskom savezu; na početku devedesetih Rusija je podržavala sankcije protiv Srbije; današnja trgovinska razmena, investicije ili humanitarna pomoć su mali u poređenju sa istim pokazateljima iz Evropske unije; NIS su prodali Gaspromnjeftu praktično za džabe; gasna industrija je monopolizovana. Da, Rusija podržava teritorijalnu celovitost Srbije uključujući Kosovo i Metohiju (za sada, dok je to u njenom interesu). Ali to rade i mnoge druge zemlje, poput Ukrajine. Rusija je prosto nasledila pravo veta od Sovjetskog Saveza, nije to nešto što je zaslužila moderna Rusija.

Kad sakupimo to sve, ispada da je iracionalna ljubav prema Rusiji u Srbiji u stvari mit koji se kultiviše proruskim medijima i delimično je posledica ruskog hibridnog rata protiv Srbije u poslednjim decenijama. Broj proruskih i antievropskih političkih pokreta i nevladinih organizacija u Srbiji (a neki od njih otvoreno priznaju dobijanje novca od Moskve), kao i aktivna i agresivna antagonistička delatnost, posebno u poslednjim mesecima pred izbore u Srbiji, nije srazmerna sa realnim nivoom i obimom srpsko-ruske kooperacije. Bez obzira na mali broj tih "aktivista" u poređenju sa ostalom populacijom Srbije, oni traže emisije na nacionalnoj televiziji, izazivaju sve moguće vrste uličnih sukoba, da bi predstavili svoju konfrotacionu ideju srpskom društvu.

Tako da se Putinov plan za Srbiju sastoji faktički od dva dela: prvo je da iskoristi marginalne radikalne snage da bi provocirao incidente i sukobe sa susednim zemljama ili drugim etničkim grupama unutar zemlje (Hrvatima, Bošnjacima, Albancima), igrajući pri tome na ljudskom sećanju, na veličanju Jugoslavije, terajući ljude da povrate sebi stare teritorije, i tako dalje; i drugo je da pokuša da promeni današnju proevropsku vladu i dovede u novi parlament ekstremne snage, što će u budućnosti obezbediti udaljavanje Srbije od EU.

Kako da se zaštitimo od hibridnog rata?

Hibridni rat na početnim etapama teško je primetiti i preduzeti neke kontramere, pošto neprijatelj koristi praktično legitimne instrumente za uništavanje naroda: slobodu izražavanja i okupljanja, borbu protiv ekonomske neravnopravnosti, zahteve o "alternativnom" političkom mišljenju, i drugo. To je faktički strategija malih destruktivnih koraka, u kojoj svaki od tih koraka sam po sebi izgleda sasvim bezbedno. Ali ako pogledamo na sliku u celini kroz godine i primetimo njen komulativni efekat, tek onda ćemo razumeti konačan cilj i veliku pretnju hibridnog rata protiv nas.

Najbolji recept protiv hibridnog rata je da se on zaustavi na što ranijoj etapi. Na etapi demoralizacije pokušajte da zaštitite sebe od lagane erozije vaših fundamentalnih vrednosti, ne dozvoljavate na primer drugima da promene vašu istoriju, obraćajte pažnju na obrazovanje, podržavajte kritično razmišljanje kod omladine, promovišite nezavisne i odgovorne medije, zaštitite strane investicije od suviše velikog ulaska u vaš finansijski sistem i ekonomiju, borite se protiv korupcije u policiji i sudstvu, kontrolišite priliv stranih agenata u vašim oružanim i bezbednosnim snagama.

Na prvim koracima ka destabilizaciji vašeg naroda budite čvrsti u pridržavanju vladavine prava, nemojte da razmišljate ako treba da upotrebite silu da biste zaštitili svoj narod protiv bilo kakvih vrsta ekstremista, huligana, kriminalaca ili paravojnih formacija, čak i kad oni sebe pozicioniraju kao legitimne političke snage sa alternativnim mišljenjem. Ne dozvolite njima da zauzmu naslovne strane u medijima. Privremeno odbijanje nekih osnovnih sloboda za takve destabilizacione snage možda će biti nedemokratsko, ali alternativa će biti još gora.

Na etapi ozbiljnog konflikta ponekad samo korišćenje oružanih snaga ili bezbednosnih snaga je jedini način da se zaustavi anarhija i uništavanje naroda.

Na etapi normalizacije više nema mirnog načina rešavanja problema.

Kao autor, ja imam puno simpatija i razumevanja za Srbiju i njen narod. Srbi i Ukrajinci imaju puno toga zajedničkog, želimo da živimo u Evropi u miru i harmoniji, da vaspitavamo našu decu u slobodnom društvu i prosperitetu, bez ikakvih antagonizama, bez straha, ali sa ljubavlju ka našoj kulturnoj baštini i poštovanju kulturne i duhovne baštine drugih naroda.

 

***

Komentar

***

 

Sve bitno je rečeno. Tekst je ostao "nepočitan", objavljen je samo u "Danas" 2016 (veoma mala čitanost) i to je to. Sve je isto, pa još malo gore, i 2024. Tada je objavio i tekst: 

28/04/2016 11:49

Putinov hibridni rat protiv Evrope

LIČNI STAV

AUTOR: OLEKSAND ALEKSANDROVIĆ

Godine 1970. bivši saradnik KGB-a koji predstavlja sebe kao novinar, Jurij Bezmenov opisao je kako bi Sovjetski Savez mogao da uništi bilo koji narod u 15 do 20 godina, baš koliko je potrebno da se nauči nova generacija. On pominje četiri etape uništavanja ili - kako bismo to rekli danas - "hibridnog rata": demoralizacija (12-15 godina), destabilizacija (2-3 godine), kriza (1 godina) i normalizacija (0,5 -1 godina).

Današnja Rusija (kao pravonaslednica Sovjetskog Saveza) i njene bezbednosne snage (pravonaslednici KGB-a) uspešno su završili tri od četiri etape uništavanja u Ukrajini. Oni se nalaze takođe na drugoj etapi hibridnog rata protiv Evrope, kao i na etapi prelaska od demoralizacije ka destabilizaciji na Balkanu, posebno u Srbiji.

Ako pričamo o tipičnim metodama hibridnog rata, tu su, na primer: mešanje istine i laži, falsifikovanje istorije, podrška korupciji na svim nivoima, političko i ekonomsko potcenjivanje, finansiranje ekstremnih levičarskih i desničarskih političkih pokreta, formiranje nepostojećih realnosti.

Oblasti primene hibridnog rata uključuju istoriju i religiju, kulturu i jezik, radne odnose, medije, ekonomske aktivnosti, politički život, vojne, policijske i bezbednosne snage.

Ključni cilj takve destruktivne aktivnosti jeste formiranje masovnog antagonizma, haosa i polarizovanog društva nezavisno od teme ili oblasti života. Radi se uz pomoć govora mržnje i promovisanja netolerancije, širenja iracionalnog straha i osećaja nezaštićenosti, igranje na idejama patriotizma ili ideji žrtve, zbunjivanje naroda do te mere da on više ne može da se opredeli gde je tu laž a gde je istina. Bitan faktor u ovoj igri je, nažalost, kratko sećanje naroda, čime je lako manipulisati.

Evo kako je to bilo u Ukrajini:

Kad je Putin došao na vlast, on je odlučio da vrati Ukrajinu u zonu uticaja Rusije, pošto su Rusiji više nego potrebni ljudski i prirodni resursi radi opstanka ove imperije. Uništavanje je išlo lako, pošto su Ukrajinci stradali od postsovjetskog sindroma. Kremlj je održavao mit o "dva slovenska bratska naroda" (istorija); podržavao je moskovski patrijarhat kao "jedinu pravu crkvu" u Ukrajini (religija); prikazivao je ukrajinski jezik kao dijalekat ruskog (jezik); napunio je ukrajinsko tržište medijima, radio i televizijskim programima na ruskom jeziku ili ruskog vlasništva (mediji i kultura); kupio je ukrajinske fabrike, banke i čitavu industriju, i promovisao korupciju u energetskoj oblasti (ekonomija); finansirao je ekstremne levičarske i desničarske političke stranke, NVO (politički život); uveo svoje agente u vojsku, bezbednosne i policijske snage zahvaljujući sistemu koji je tamo ostao još iz sovjetskih vremena (bezbednost). Zatim, sve ukrajinske vlade su od strane Moskve proglašene za korumpirane, nesposobne, prozapadne i antiruske, a samim tim i "fašističke", dok su Putinovu vladu Ukrajinci doživljavali pozitivno zbog većih plata i većih penzija, što je bilo moguće zahvaljujući ogromnim prihodima od prodaje gasa i nafte. Tako se završila etapa demoralizacije u Ukrajini.

Godine 2013, kada je postalo očigledno da je bivši predsednik Ukrajine V. Janukovič bio spreman da potpiše Sporazum o asocijaciji između Ukrajine i Evropske unije, Kremlj je počeo etapu destabilizacije situacije, koja je brzo prešla u krizu. Aneksija Krima i oružani sukobi na Donbasu nisu bili spontani, nego jasno pripremljeni akti agresije. Ovog puta hibridni rat je po prvi put uključio i snažnu vojnu komponentu: regularnu rusku vojsku. Na Krimu je Rusija uspela da završi pun ciklus uništavanja: "normalizacija" na poluostrvu je predstavljala polako smanjivanje etape krize i uvođenje ruskih institucija uz snažnu podršku vojnika i oružja. Na istoku Ukrajine četvrta etapa ruske politike nije uspela: imamo rat koji traje, ništa od "normalizacije". Zato što je cilj Moskve na Donbasu potpuno drugačiji: očuvanje stalnog krvoprolića na teritoriji Ukrajine kako bi bila sprečena da sprovodi reforme za ulazak u EU.

Kako se to dešava u Evropi?

Metode i oblasti primene ruskog hibridnog rata protiv Evrope umnogome su slični sa onima za Ukrajinu, samo sa naglaskom na antagonistički prelazak sa radikalnog levog i desnog ugla (nema veze u kojoj je to oblasti), zavisnost od energenata, političku i ekonomsku korupciju (na primer, Šreder, Berluskoni, Le Pen) i uticaj na medije (Raša Tudej, Sputnik, lokalne medije sa ruskim finansiranjem). Zanimljiva je metoda informacionog uništavanja, u kojoj su pomenuti ruski mediji lagali Zapadnom kontinentu o događajima u Ukrajini, Gruziji ili Siriji (lako je verovati njima pošto su te teritorije daleko i ljudi prosto ne dobijaju proverenu informaciju); ali sada, naprotiv, ovi mediji pokušavaju da šire fejk saopštenja radi diskreditiranja evropske vlade (kao što su na primer fejk priče o silovanoj ruskoj devojci u Nemačkoj ili ukrajinskim "nacistima" koji prete Holandiji). Kao novi instrument koristilo se pitanje migranata koje je usmereno na pojačanje političkih tenzija i formiranje unutrašnjih oružanih sukoba između lokalnog stanovništva i migranata. Taj instrument se koristi istovremeno sa izveštajima o tome da je navodno Zapad kriv za migrante, što je samo delimično istina. Treba da se podsetimo i da su ratovi u Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji trajali dugi niz godina, ali naglo povećan broj migranata se desio samo prethodne godine, kada je Rusija počela da bombarduje Siriju, i da su većina tih migranata mladi agresivni momci.

I poslednji instrument koji je koristila Rusija u hibridnom ratu protiv Evrope jeste terorizam. Naravno da je teško dokazati sa stopostotnom sigurnošću da su teroristički napadi u Francuskoj i Belgiji planirani u Moskvi, posebno kad imate tu muslimanske ekstremiste kao počinioce zločina. Međutim, treba da se podsetimo na par stvari: Sovjetski Savez i njegove bezbednosne snage su finansirale i naoružavale ekstremističke grupe širom sveta, uključujući i Bliski istok, i te stare konekcije i veze i metode se nisu promenile. Neki od rukovodilaca Al kaide su trenirani na teritoriji Ruske Federacije. Postoji oko 3.500 Rusa koji sa bore na strani ISIS, a današnji Kremlj je reagovao na događaje u Briselu tako što je širio dvosmislene izjave kako će još više biti terorističkih napada ako Zapad ne bude sarađivao sa Rusijom (zvuči više kao pretnja). Glavni cilj Putina u hibridnom ratu protiv Evrope je ne da okupira njenu teritoriju (mada ne bi bilo loše), nego da formira jednu antagonističku, slabu, nestabilnu, korumpiranu Evropu, tako što će pomagati ekstremnim strankama da dođu na vlast uz legitimni izborni proces. Želi Evropu sa kojom bi bilo mnogo lakše pričati o razdvajanju zona uticaja na kontinentu. Što više haosa, to je bolje za Kremlj.

 

Zoran Stokić

25.03.2024.