Naučnici konačno imaju uvid u sudbinu Zemlje kada Sunce bude „umrlo“

 

 

SCITECH Autor: Zimo 15. apr 202423:55 37 komentara Pixabay/Ilustracija

 

 

U dalekoj budućnosti, Zemlju čeka neizvesna sudbina, u kojoj će izgubiti atmosferu i okeane i to pre "smrti" Sunca. Drugim rečima, postaće veoma negostoljubivo mesto za život.

 

Za oko pet milijardi godina, naše Sunce će doživeti svoju neizbežnu smrt. Taj zvezdani događaj će označiti kulminaciju njegovog životnog ciklusa i transformaciju u belog patuljka nakon što se prethodno naduva u crvenog džina koji će se verovatno „protegnuti“ sve do Marsa pre nego što odbaci svoje spoljne slojeve i ostavi za sobom zvezdani ostatak zaostalu toplotu.

 

Iako je sudbina Sunca dobro poznata, ostaje pitanje šta će biti sa njegovim planetarnim saputnicima?

 

Predvođen fizičarom Amornratom Aungverojvitom sa itajlandskog univerziteta Naresuan, tim naučnika je pažljivo proučavao dugoročne varijacije svetlosti tri bela patuljka kako bi zaključio sudbinu planetarnih sistema koji ih okružuju.

 

Najbolji scenario za Zemlju nije i najbolji za život na njoj

Nije jasno da li Zemlja može da se kreće dovoljno brzo pre nego što je Sunce sustigne i sagori, ali da jeste, Zemlja bi svakako izgubila atmosferu i okeane i ne bi bila baš lepo mesto za život, kaže fizičar Boris Gansicke sa Univerziteta Varvick u Ujedinjenom Kraljevstvu.

 

Studija otkriva mračnu budućnost za planete najbliže Suncu u Sunčevom sistemu. Merkur i Venera su predodređeni da ih proguta Sunce koje će se širiti.

 

Opstanak Zemlje je neizvestan

 

Opstanak Zemlje je neizvestan i zavisi od njene orbitalne dinamike kako se masa Sunca bude smanjivala, a gravitacioni uticaj menja planetarne interakcije.

 

Ako Zemlja za dlaku izbegne uništenje, transformisaće se iz svog trenutnog stanja pogodnog za život u negostoljubiv svet bez atmosfere i okeana.

 

Analiza zvezda belih patuljaka pruža uvid u ovu kosmičku dramu praćenjem fluktuacija u njihovoj svetlosti, ukazujući na tela koja orbitiraju i koja ometaju svetlost zvezda.

 

Prethodna istraživanja su pokazala da blizina belih patuljaka može da pocepa asteroide, mesece i planete na manje komade zbog velike gravitacije ovih zvezda.

 

Studija, objavljena u časopisu Monthli Notices of the Roial Astronomical Societi, zasnovana je na 17-godišnjim podacima o tri različite zvezde belog patuljka. Ove zvezde su pokazivale periodične događaje zatamnjenja u skladu sa raspadom planetarnih ostataka u orbiti, koje bi ovi beli patuljci na kraju progutali.

 

Iako propadanje Zemlje možda nije tako kataklizmično kao što je primećeno u studiji, verovatno će podleći ekspanziji Sunca pre nego što postane beli patuljak. Pored toga, neki asteroidi između Marsa i Jupitera, kao i Jupiterovi meseci, mogu da dožive poremećaje orbite, što dovodi do njihovog konačnog raspada u blizini belog patuljka. Uprkos ovim kosmičkim preokretima, Zemljini okeani će ključati mnogo pre nego što Sunce dostigne završnu fazu.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Svrha svakog znaja, pa i naučnog,  je naše preživljavnje – izgradnja NOVIH ekoloških niša (pa i izvan Zemlje), ništa više od toga. Od kako je Kopernik izbacio zemlju iz stanja homocentične harmonije, stabilnosti, sigurnosti u beskonačna prostranstva kosmološkog haosa ljudi su postali svesni da - živeti - znači stalno donositi isprave odluke i rešavati probleme - u nama je - u našoj sposobnostima zaključivanja - naš orjentir. "Samo da ovaj opstane" uzviknuo je čak i Bog pri stvaranju sveta! Čak i tamo gde je nauka dokazala da postoji stabilnost, ništa nije bogom dano, sve je izloženo na milost i nemilost "okolnosti", slučajnostima, čak i tamo gde u nekom vremenskom razdoblju postoji stabilnost vrlo brzo će se pojaviti nestabilnost, bifurkacija, vrtlog, haos. Ali ta neravnoteža – konflikt - su pokretači našeg opstanka - pod uslovom da nam - kulturna matrica - omogućuje da naučimo da prevazilazimo nesklad; da postanemo sposobni da uspostavljamo novu stablnost (ravnotežu) u datim okolnostima.

 

 

*

 

 

Svrah nauke nije sveznanje, nego sposobnost rešavanja problemskih situacija – naročito kada se dogode slučajni događaji poput na primer tzv slučaja "Tunguski meteorit"! Koliko još uvek malo znamo pokazuje, naizgled taj jednostavan fenomen, "Tunguski  fenomen" (17 jun 1908.) koji je još uvek otvoren. Do  danas nijedna od, oko 100 - naučnih hipoteza - koje objašnjavaju sve suštinske karakteristike ovog fenomena nije postala opšteprihvaćena u naučnoj zajednici. To pokazuje koliko malo znamo o objektima koji imaju nestabilne trajetorije. Na primer, hipoteza o udaru metorita (još uvek se traži ostaci i centar udara na Zemlji), hipoteza o magnetnim anomalijama Zemlje,..., hipoteza o sagorevanju među zvezdane prašine koja je dospela u Sunčev sistem, hipoteza o Pratiocima Halejeve komete ili hipoteza o Erkelovoj kometi tj. hipoteze o udarnim talasima. Erkelova je bila tek druga kometa, posle Halejeve, za koju smo ustanovili (Erkel) da je periodična (3.3 g). Kada su Keplera pitali koliko ima kometa, kazao je "onoliko koliko u okeanima ima riba". Tunguski fenomen je odmah, već u prvom novinskom članku, izašao tek 12 dana posle događaja (sic; stanje u Rusiji) upalio maštu ljudi pa postoje i brojne pseudonaučne hipoteze: nesreća vanzemaljske letelice; a tu je i Teslin eksperiment sa bežičnim prenosom stuje; sudar meteorita od antimaterije sa materijalnim omotačem Zemlje koji se pretvorio u čistu energiju; sudar sa Zemljom minijaturne crne rupe; antropogena nuklearna eksplozija i brojne terorije zavere.

 

 

Zoran Stokić

16.04.2024.