Pablo Pikaso je dobro znao kako će naplatiti plakat za čuveni jugoslovenski film

 

 

LIFESTYLE Autor: City Magazine 25. okt 202412:57 9 komentara

Pablo PicassoWikipedia / Bitka na Neretvi plakat / Pablo Picasso / AFP

Pablo Pikaso je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih umetnika 20. veka.

 

 

Pikaso je vajar, slikar, grafičar i scenograf, a njegovo stvaralaštvo se smatra prekretnicom o umetnosti. Odlikuje ga i konstantno preklapanje perioda.

 

U svom Plavom razdoblju, koje je trajalo od 1901. do 1904. godine, slikao je prvenstveno siromahe. Slikama dominiraju različite nijanse plave boje koje ostavljaju melanholičan utisak na posmatrača. Dela iz ovog perioda spadaju u najpopularnija umetnička dela 20. veka, a neka od njih su “Stari gitarista”, “Život”, “Skroman obrok” i “Obrok slepca”.

 

Tokom svog života, Pikaso je samo dva puta uradio plakat za film. Jedan za Bunjuelov film “Andaluzijski pas“, a drugi je, za našu kinematografiju jako bitan film, “Bitka na Neretvi“ reditelja Veljka Bulajića, prenosi City Magazine.

 

Veljko Bulajić je upoznao Pikasa u Monte Karlu 1964. godine na filmskom festivalu. Kada je završeno snimanje filma, krenula je njegova svetska distribucija. Bulajić je zatražio od Pikasovog agenta u Parizu da dizajnira plakat za film koji će se koristiti na zapadnom tržištu, prvenstveno u Velikoj Britaniji.

 

Plakat za film “Bitka na Neretvi” je štampan u ograničenom tiražu i svaki primerak je potpisao Pikaso na poleđini. “New York Times” je u nedeljnom broju, u 1,200 000 primeraka, objavio taj plakat.

 

Pikasu je delovala interesantno ponuda da napravi poster za jedan film koji dolazi iz Jugoslavije, te je odlučio da pogleda film kako bi doneo konačnu odluku. Nakon što je odgledao film i upoznao se sa istorijom Jugoslavije, doneo je odluku da za poster iskoristi motive svoje slike “Sabinjanke” te da ih prikaže u crvenoj boji kao asocijacja za antifašističku borbu.

 

Pablo Pikaso je za ovaj poster odbio honorar, ali je zauzvrat tražio 12 flaša vina iz Jugoslavije. Lično Veljko Bulajić je pripremio kolekciju od 12 flaša vina jer je i on sam bio veliki ljubitelj. Kolekcija vina su iz Dalmacije, Srbije i Makedonije, a Pikasu je upravo Bulajić uručio poklon.

 

Bitka na Neretvi je jugoslovenski partizanski film iz 1969., snimljen u međunarodnoj koprodukciji sa Italijom i Zapadnom Nemačkom.

 

Scenario za film su napisali Stevan i Veljko Bulajić koji ga je i režirao. Glavne uloge tumače Sergej Bondarčuk, Jul BrIner, Entoni Doson, Milena Dravić, Boris Dvornik i Orson Veles. Zasnovan je na istinitim događajima tokom iz Drugog svetskog rata.

 

Često se smatra jednim od najboljih filmova snimljenih u Jugoslaviji, a bio je možda i najskuplji: procene o njegovom budžetu kreću se od najmanje 4,5, pa čak i do 12 miliona dolara( što bi danas iznosilo oko 70 milona dolara). Bio je nominovan za Oskara za najbolji film van engleskog govornog područija.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Prema Davidovoj neoklasicističkoj slici Pikasove "Sabinjanke" više liči na karikaturu. Tema Davidove slike je trenutak kada su se Sabinjanke zajedno sa svojom decom bacile među zaraćene Rimljane, svoje muževe, i Sabinjane, svoju braću, da bi ih rastavile i sprečile krvoproliće - u kojem na kraju i same stradaju. David ja započeo sliku 1795., dok je bio utamničen tokom - revolucionarnog terora jakobinske diktature jer je podržavao Robespijera. Slika je protumačena kao poziv na pomirenje zavađenih revolucionara. Kompozicija se zasniva na dva plana, prvi sa svim figurama organizovane u horizontalnoj traci, poput likova na antičkim grupnim reljefima, te drugim planom s tvrđavom na steni (s koje su Rimljani bacali izdajnike) i tmurnim nebom. Središnja najosvetljenija figura je devojka (ćerka kralja Sabinjana) u belom. Ona stoji raširenih ruku između dva gola ratnika (oca i muža). Figure su napete, u pokretu, odišu ratničkim i herojskim duhom. Ovde bi to bilo pomirenje "zavađenih" komunista i fašista jer oni imaju - istorijski i teorijski – zajedničo polazište, na primer, Sorela!

 

*

 

Sorel: "buržoazija je postala jednako glupa kao i aristokratija u 18. veku; lišena je svakog interesa za proletarijat". Kritikujući Marksov evolucioni pristup i obrušavajući se na sindikate u Engleskoj i skandinavskim zemljama, Sorel razvija svoju viziju revolucionarnih radničkih sindikata u Francuskoj/Italiji. Napadajući ideje socijalne demokratije koja je razvijana u Nemačkoj, radnički sindikati u Italiji/Francuskoj se, pod Sorelovim uplivom, sve više okreću "klasnoj borbi, generalnom štajku, revolucionarnim idejama". Bio je to pokret protiv svakog parlamentarizma, demokratije, pokret odvajanja radničkih sindikata od stranačke parlamentarne borbe, bio je to pokret koji je "pojačavao instinkte rata" sa ciljem da demokratiju smeni "diktatura proletarijata", da "građanski moral" ustukne pred "revolucionarnim moralom". Ukratko, bila je to ideologija zasnovana na "mističkom kultu revolucije", koja se odigrao u Rusiji. Iz "Materijalizma i empiriokriticizma" (1907.) saznajemo da je Lenjin poznavao učenje Sorela. Između Sorelovih revolucionarnih teorijskih i praktičnih ideja i boljševičkih postoji jednoznačno preslikavanje. Pišući Lenjinu knjigu podrške, Sorel proklinje "plutokratske demokratije". U nas se o tome nije govorilo jer je i Musolini govorio da je na njega osim Pereta najviše uticao Sorel. "Ponavljam, ja najviše dugujem Sorelu", grmi Musolini; "za mene je glavno – akcija! Ovaj učitelj sindikalizma i njegova kruta teorija o revolucionarnoj taktici najviše su doprineli oblikovanju discipline, energije i snage fašističkih kohorta!" Istovremeno, sam Sorel poručuje: "Naš Musolini nije običan socijalista. Verujte mi, vi ćete ga po svoj prilici videti jednoga dana kako salutira sabljom na čelu bataljona italijanskoj zastavi!"

 

 

Zoran Stokić

26.10.2024.