Zašto narodi propadaju: Daron Ačemoglu, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju

 

 

EKONOMIJA Autor: Danas 14. okt 202415:11 FRANK MOLTER / AFP / Profimedia

 

 

Zašto nacije propadaju, koji faktori utiču na to da neka zemlja bude prosperitetna, a druga siromašna, da li demokratija doprinosi bruto domaćem proizvodu? Ovo su pitanja na koja Daron Ačemoglu pokušava da odgovori već 30 godina koliko traje njegova akademska karijera i za šta je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, zajedno sa dvojicom saradnika britanskim profesorima Džejmsom Robinsonom i Sajmonom Džonsonom, piše Danas.

 

Ačemoglu je rođen 1967. godine u Istanbulu od jermenskih roditelja, ali je visoko školovanje završio u Velikoj Britaniji i SAD i danas je naturalizovani Amerikanac.

 

Osnovne studije ekonomije završio je na Univerzitetu Jork, dok je magistarski i doktorski rad odbranio na Londonskoj školi ekonomije (LSE). Sa doktoratom u 25 godini proglašavan je za vunderkinda, navodi Danas.

 

I kasnije je to mišljenje i opravdao. Prema istraživanju među američkim ekonomistima iz 2011. godine iza Gregorija Menkjua i Pola Krugmana rangiran je na trećem mestu najvećih živih ekonomista mlađih od 60 godina.

 

Nakon godinu dana predavanja na LSE, 1993. godine prelazi u MIT (Masačusets institut tehnologije), gde postepeno dolazi do najviše titule na ovoj obrazovnoj ustanovi – profesora instituta 2019. godine.

 

Dobitnik je Džon Bejts Klark medalje 2005. godine za najboljeg američkog ekonimostu mlađeg od 40 godina.

 

Većina njegovih istraživanja je pokušala da dokuči šta su izvori siromaštva. Ovaj put ga je vodio kroz političku ekonomiju, ekonomiju rada, inovacije, ekonomski razvoj, nejednakost… Sam je ocenio da je većina njegovih radova na polju političke ekonomije.

 

Ačemoglu se smatra pripadnikom škole Nove institucionalne ekonomije.

 

Upravo radovi i knjige na temu uticaja institucija, političkih i ekonomskih, na razvoj i prosperitet društava, donele su mu status, slavu i na kraju i Nobelovu nagradu.

 

Najpoznatija knjiga je „Zašto narodi propadaju“ koju je napisao sa Džejmsom Robinsonom gde upoređuju uspešne i siromašne nacije i pokušavaju da odrede faktore koji su ih dotle doveli.

 

Oni putuju u istoriju od Rima preko Maja i Asteka, preko srednjevekovnih gradova država, američkih i afričkih kolonija, preko Sovjetskog saveza do Evrope i SAD i zaključuju da, osim geografije i klime, da li će neki narod biti bogat ili siromašan zavisi i od postojanja i kvaliteta političkih i ekonomskih institucija, slobode pojedinca i demokratije.

 

Ačemoglu dokazuje kroz svoju karijeru da demokratija direktno doprinosi rastu BDP-a, a zbog toga je i kritikovan od Džefrija Saksa, da ima agendu da dokaže da je zapadni sistem bolji ne samo politički već i ekonomski.

 

Ačemoglu je bio jedan od potpisnika peticije koja je 2008. godine osudila plan Bušove administracije za spasavanje velikih banaka.

 

Pišući o Velikoj recesiji istakao je da „kada se kanališe u maksimiziranje profita, kompetitivnost i inovacije, pod kontrolom zakona i institucija, pohlepa može da pokreće inovacije i ekonomski rast. Ali kada je bez kontrole, degenerisaće se u traženje rente, korupciju i kriminal“, oštro kritikujući deregulaciju finansijskog sektora.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Ortega i Gaset bio je "veliki kapetan" Španije i "fakultet kulture" 20. veka i jedan od najlucidnijih umova koje je Španija proizvela, tvorac brojnih intelektualnih projekata, pokretač političkih ideja svog vremena (koje su kasnije ušle u ustav Španije) rekao je 1910., "Evropa = nauka" a Španija se udaljila od Evrope jer se odrekla moderne nauke koja je započela sa Galilejem i Njutnom, a bez nauke i kulture bez građanina, kritičkog mišljenja, opovrgavanja, nema ni ekonomskog napretka Španije – a bez toga nije moguće "jednakost" sa Evropom. Slobode nema bez kulture i zato je u potpunosti bio uronjen u prosvetiteljski projekat i verovao je da će proširenje znanja omogućiti humanizaciju čoveka, mada nije bio naivan i jasno je video zlo koje ih je okruživalo. Ortega, posebno nakon građanskog rata, neće prestati da insistira da je Društvo uvek projekat koji nikada nije u potpunosti zadovoljen, uvek je pokušaj, stalna borba društvenih snaga protiv asocijalnih sila koje proizvode loše ljude.

 

 

***

 

Između ostalog, čime se sve bavio Ortega:

 

"Meditacije Don Kihota" nije bila samo filozofska knjiga bila je to istovremeno i politička knjiga. Filozof je želeo da poboljša stvarnost svoje otadžbine, upijajući evropsku nauku kako bi je učinio svojom i razvio je na novi način. Ova transformacija je bila najvažnija za čitavu generaciju mladih Španaca koji su se okupili u Španskoj ligi za političko obrazovanje, koju je Ortega predstavio društvu marta 1914, u madridskom pozorištu Komedija, na konferenciji pod nazivom „Stara i nova politika“.

 

*

 

1906. pokušava da okupi tri najvažnija madridska lista i nekoliko provincijskih u želji da osnuje "Biblioteku kulture" u kojoj bi bile objavljene glavne studije tog vremena. Ideju je pratila namera da se paralelno konstituiše neka vrsta konferencijskog društva, koje bi bilo zaduženo za širenje najaktuelnijih misli širom Španije posredstvom najprestižnijih španskih naučnika. Među njima bi po Ortegi, na primer, bili Santiago Ramon i Cajal, Marcelino Menendez Pelaio, Benito Perez Galdos, Francisco Giner de los Rios, Gumersindo de Azcarate, Miguel de Unamuno, Eduardo de Hinojosa i Ramon Menendez Pidal. Insistirao je na potrebi za ovom naučnom bibliotekom 1908., rekavši da njeno vođenje treba poveriti istoričaru Eduardu de Hinojosi. Prošlo je mnogo godina pre nego što je Ortega uspeo da pokrene ove ideje, ali malo po malo, sve su se na ovaj ili onaj način spojile. Počev od 1917., novine El Sol, čiji je Ortega bio duhovni direktor, sadržaće specijalizovane odeljke iz kojih je prikazan napredak različitih nauka. Dve godine kasnije osnovana je izdavačka kuća Calpe, nedugo zatim pridružena Espasi, u kojoj će Ortega imati puno ruku u preporučivanju autora i prevoda. Sam će uređivati "Biblioteku ideja 20. veka", u kojoj će se pojaviti neke od najvažnijih knjiga prve polovine veka. Espasa-Calpe je uspeo da objavi veoma dobre knjige po jeftinim cenama, tako da je kultura postala dostupna mnogo većem broju ljudi. Nekoliko godina kasnije, 1923., Ortega je osnovao Revista de Occidente, a sledeće godine istoimenu izdavačku kuću. U obe će se pojaviti mnogi glavni španski i međunarodni autori ovog trenutka. Samo pogledajte bilo koje izdanje časopisa Revista de Occidente pre građanskog rata i shvatićete supstancu koja se mogla naći na njegovim stranicama, a čiji predmet su bile najrazličitije teme iz umetnosti, književnosti i raznih nauka. To je bio časopis uporediv sa bilo kojim od najboljih na svetu, napravljen sa vrlo malo sredstava, ali sa velikim intelektualnim i formalnim kvalitetom.

 

Ortega, međutim, nije bio usamljen u ovom kulturnom poduhvatu. U mnogim inicijativama njegove ideje bile su direktno povezane sa ljudima koji su proizašli iz Besplatne institucije obrazovanja. Na primer, od svog osnivanja, 1910., Ortega je bio član upravnog odbora u Residencia de Estudiantes, pravno povezanim sa drugom institucijom sa kojom je Ortega blisko sarađivao, Odborom za proširenje naučnih studija i istraživanja. Iz ovih institucija promovisani su neki od najvećih intelektualnih projekata u Španiji. Na primer, kao realizacija ideje koju je Ortega iznosio u mladosti, 1924., je osnovano Društvo kurseva i konferencija Studentske rezidencije, što je omogućilo pozivanje nekih od najvažnijih naučnika tog vremena poput Alberta Ajnštajna, Marije Kiri, Pola Valerija...

 

*

 

U časopisu Faro, u čijem je osnivanju učestvovao, Ortega je u novinarskoj raspravi sa sinom konzervativnog vođe Antonija Maure, Gabrijelom, predložio liberalizam transformisan u socijalističkom smislu. Ortega je tvrdio da, poštujući suštinske principe liberalizma devetnaestog veka - osnovna prava i slobode - država treba da deluje kao redistributer bogatstva u korist najsiromašnijih slojeva, kako u pogledu ekonomskih i radnih pitanja, tako i u pogledu pristupa svih građana kulturi. Ovi predlozi bili su u orbiti engleskog liberalizma Lojda Džordža i bliski nemačkom Fabijanovom socijalizmu, ali sudarili su se sa starim izvorima Liberalne stranke, ne zato što mnogi od njih, poput Josea Canalejasa, nisu bili svesni neophodnosti transformacije liberalne ideologije devetnaestog veka, već zato što je bila faktor destabilizacije za režim dok je Ortega nameravao da čvrsto uđe u Socijalističku partiju. Mladi filozof govorio je tada o socijalističkom liberalizmu ili etičkom socijalizmu, koji je uspostavio sistem revolucija za transformaciju društva bez revolucionarstva. Zbog toga su mu stranke mirnog preokreta Canovasa i Sagaste, koje su tada predvodile nove generacije, izgledale stagnirajuća krila, a posebno Liberalna stranka, "nacionalna smetnja". Takve Ortegine ideje 1913. više nisu dobrodošle na stranicama El Imparciala, pa je prešao u  druge novine. Već je sarađivao, od 1908. godine i u časopisima poput pomenutog Faro (1908) i Europa (1910), oboje kratkotrajnog života, i u nekim novinama povezanim sa Radikalnom republikanskom strankom Alehandra Lerrouka, iz koje je pokrenuo svoje najheterodoksne članke protiv režima restauracije.

 

*

 

Ortegina blizina Lerrouk-a bila je više posredna nego iskrena. Duboko u sebi, Lerrouk mu se činio neophodnim elementom za slom kanoističkog režima, ali ne i tvorcem nove politike. Socijalistička partija, iako je o njoj prvo razmišljala kao o evropeizmu u Španiji i kao kulturnoj stranci, nije mogla biti okosnica; i zato se Ortega opredelio za srednji put, nakon što je neuspehom razmatrao mogućnost da se Liberalna partija reformiše u socijalističkom smislu. Nova ruta bila je Reformistička partija Melkuiades Alvareza, kojoj se pridružio 1914. godine, postavši deo njenog upravnog odbora, iako se konačno nije kandidovao ni za jedan izbor. Ortega je bio intelektualac ​​i kao takav bio je neprijatan u redovima stranke, jer je njegova želja bila da traži istinu, a ne da se drži doktrine.

 

 

 

Reformizam koji je branio Ortega, zajednički mnogim pripadnicima njegove generacije u Španiji i Evropi, naći će svoj izraz u časopisu Espana, koji je uređivao 1915, i, pre svega, na stranicama lista El Sol, rođenog 1917. godine iz napora biznismena Nikolas Marija de Urgoitija, sa kojim je Ortega bio povezan u neuspelom pokušaju da preuzme El Imparcial u proleće 1917. Stranice El Sol-a do 1931. godine sakupljaće gotovo sav Ortegin književni rad, koji takođe radi kao urednik između decembra 1917. i 1920. godine, kada je umoran od političke vreve da bude u svakodnevnoj evoluciji štampe, napustio ovaj zadatak.

 

*

 

Tokom ovih godina Ortega će izliti svoje političke ideje i svoj projekat transformacije liberalizma u socijalnom smislu pretočiti u brojne članke. Njihovi predlozi bili su usredsređeni na garantovanje osiguranja koje će pomoći radnicima u vreme kriza; da promoviše aktivnije prisustvo radnika u upravljanju preduzećem, čak i predlažući učešće u dobiti koja bi omogućila postepenu transformaciju kapitalizma u socijalizam; i na finansiranje ovih mera putem jakog poreza na nasledstvo i progresivnog poreza na dohodak građana. Ali pre svega, Ortega je smatrao da je neophodno povećati kulturni nivo ljudi, jer je, poput Unamuna, bio uveren da je sloboda koja je narodu bila potrebna kultura. U tome su obojica bili potpuno uronjeni u prosvetljeni projekat i verovali su da će proširenje znanja omogućiti humanizaciju čoveka, mada nijedan od njih nije bio naivan i jasno su videli zlo koje ih je okruživalo. Ortega, posebno nakon građanskog rata, neće prestati da insistira da je Društvo uvek projekat koji nikada nije u potpunosti zadovoljen, to je pokušaj, stalna borba društvenih snaga protiv asocijalnih sila koje proizvode loše ljude.

 

 

*

 

Ortega je mislio da učitelj najviše što može jeste da "zarazi" svoje učenike ljubavlju prema filozofiji, nauci - ljubavi prema znanju, užitkom za postizanje istine stvari i njeno razumevanje. Ortega je ovo nazvao pedagogijom kontaminacije. U meditacijama Don Kihota rekao je da ko zaista želi da nas nauči istini on nam o njoj ne govori već nam pokazuje put ka njoj. Jedna od fraza koju je Ortega najviše voleo da ponavlja bila je ona Don Kihota: "više volimo put od svratišta"; a često je citirao i neke Geteove stihove: "mi smo od onih koji teže od mraka ka svetlosti".

 

 

 

Ortega je uvek bio na putu istine i izgradio je filozofiju koja nam omogućava da mnogo bolje shvatimo šta je čovek i koja je njegova uloga u svetu. Moguće da nije uspeo da zaokruži svoju metafiziku i ozbiljno je sumnjao u istinitost svoje filozofije - možda zato nije završio nijednu od sjajnih knjiga na kojima je radio nakon građanskog rata. Ortega je bio opijen esencijama - na neka pitanja bacio je mlaz svetlosti.

 

 

 

Jedno od tih pitanja je njegova meditacija o misiji koju je univerzitet morao da ispuni, što je on predstavio u konferenciji, nekoliko članaka i knjizi 1930. godine sa naslovom "Misija univerziteta". Univerzitet je za Ortegu bio važan element modernog društva i trebalo bi da bude moćna duhovna sila. Reforma univerziteta, poput politike, nije se mogla ograničiti na ispravljanje zloupotreba. Prvo nam mora biti jasno šta je univerzitet. Prema Ortegi, ispunjavao je dve funkcije: 1) predavanja - koje su zahtevale intelektualni napor i 2) da razvija istraživanje i priprema nove istraživače. Ova poslednja funkcija - u suprotnosti sa analizom koju je izvršio u mladosti nemačkog univerziteta - sada mu se nije činila centralnom tačkom univerziteta i, prema tome, nije bila njegova misija. Misija univerziteta je kaže nam Ortega da nauči prosečnog studenta da bude kulturan čovek i dobar profesionalac. Da bi prosečni student postao kulturan čovek, morali su ga podučavati velikim disciplinama: fizika - ovde je Ortega obuhvatio matematiku - biologiju, istoriju, sociologiju - ne ono što danas razume ova nauka, već proučavanje čoveka u društvu ili politici i filozofija. Kultura je za Ortegu bila nešto više od gomile eruditnog znanja, to je bio vitalni sistem ideja svakog vremena od kojih čovek živi, a koje nisu pretežno naučne. Ortega je za jezgro univerziteta predložio Fakultet za kulturu na kome bi student naučio one ideje vremena iz kojih bi mogla da se izgradi njegova vizija sveta.

 

 

 

Za prosečnog učenika Ortega je predložio novu sintetičku, sistemsku i celovitu pedagogiju koja je bila sposobna da na razumljiv način prenese naučno znanje. Ova pedagogija bila bi temelj univerziteta i, prema tome, profesori bi bili birani više zbog svojih pedagoških sposobnosti nego zbog naučnog talenta. Naučnici su bili dužni da ulože napore u sintezu ako su želeli da nauka bude kompatibilna sa životom, jer život ne može da čeka objašnjenja nauke, jer je uvek hitna, mora da reši trenutne probleme.

 

 

 

Na univerzitetu koji je Ortega predložio nauku je zamenila kultura, koja je integralni, celovit i jasno strukturiran sistem, sposoban da odgovori čoveku na njegove vitalne potrebe, čak iako njegove istine nisu naučne. Ortega je predložio da nauka ostane u univerzitetskom okruženju. Najpametniji studenti učestvovali bi u laboratorijama, seminarima i diskusionim centrima koji bi bili stvoreni oko univerziteta. Nauka i univerzitet nisu bili dve nepovezane oblasti, ali njihove misije su bile različite i trebalo bi ih jasno razdvojiti, jer je naneta ogromna šteta prilikom pokušaja da se prosečni student pretvori u naučnika.

 

 

 

Ortega je bio svestan da je napredak društva u velikoj meri zavisio od posvećenosti dela njegovih ljudi nauci, i znao je da univerzitet mora biti otvoren za javnost, a ne zatvoren u sebi. Kada je porekao da je nauka jezgro univerziteta, učinio je to jer je shvatio potrebu da se univerzitet “okreće” oko studenta. Morali ste da krenete od učenika, šta je on i šta treba da zna da bi živeo i dobro se bavio svojom profesijom. Većina učenika nije imala naučno zvanje. Univerzitet bi trebalo da ga promoviše, ali ne bi trebalo da smatra sve studente potencijalnim naučnicima. Kao što je već pomenuto, istraživački nastrojeni studenti učestvovali bi na seminarima i laboratorijama, koji bi bili u univerzitetskom okruženju. Ova mesta, gde bi se obavljala nauka, isijavala bi svoje znanje na univerzitet. Mnogi od njegovih istraživača istovremeno bi bili i profesori, ali uzimajući u obzir da bi za svoju nastavnu funkciju bili izabrani u skladu sa njihovom sposobnošću da prenose znanje na način koji bi studenti mogli da razumeju. To je ono što je Ortega nazvao principom ekonomije obrazovanja: poučavati sa svom strogošću ono što dobar prosečan student može ljudski naučiti.

 

 

Zoran Stokić

14.10.2024.