Dan čuda: Sveti Vasilije Ostroški, svetac kome se klanjaju svi, nezavisno od vere i nacije

 

Manastir Ostrog danas obilaze horde vernika. Ne samo pravoslavnih. U dugim kolonoma ima katolika, muslimana, Jevreja i svima je zajednička jedino vera u snagu i moć Svetog Vasilija.

 

IZVOR: ISTORIJSKI ZABAVNIK ČETVRTAK, 12.05.2022. | 10:48 -> 15:44 Foto: Profimedia

 

Danas je dan velikih čuda… ili tako bar narod kaže. Mnogi veruju da će, ako se zavetuju na Svetog Vasilija da će na Duhove otići u manastir Ostrog, njihova, ili bolest nekog njima bližnjeg, nestati “kao rukom odnešena”. Ako rešite da potražite pomoć ovog sveca, od sutra treba da počnete strogi post koji će trajati dok na Trojice (Duhove) ne odete na Ostrog i tamo se pričestite. Ako poznajete osobu koja se sprema na ovakvo putovanje, trebalo bi da joj odnesete ulja, tamjana i pamuka da sa sobom ponese i da to ostavi kod sveca “da prenoći”. Često se događa da se zavetuju i katolici i muslimani, jer su na ovim prostorima svi uvereni u velike čudotvorne moći Svetog Vasilija, pa se tako veruje da stvari koje prenoće kod njegovih moštiju leče sve bolesti. Zbog toga pamuk, ulje i tamjan koji su nošeni na Ostrog treba čuvati za “ne daj Bože”.

Proganjan i klevetan

O čudima Svetog Vasilija postoji mnogo legendi zabeleženih u kolektivnoj svesti naroda. Predanje ga pamti kao surovog, ali pravednog bogougodnika, a o njegovoj čudesnoj moći izlečenja govori i ova priča: Jedna bolesna devojka, katolkinja, godinama nije nalazila lek za svoju boljku. Kada više nije znala šta da proba, zaputila se na Ostrog gde je, drugog dana molitve, prođe svaka bolest. Presrećna, devojka izvadi sav novac, dukate i na kraju i svoj đerdan sa vrata kako bi se zahvalila svecu. Međutim, kada se vratila kući, otac i majka je izgrdiše što je toliko blaga ostavila “vlaškom svecu”. Devojka tada reče da joj ničega nije žao osim onog đerdana. Sutradan, kada se probudila, na jastuku je zatekla ogrlicu, ali joj se tog jutra i bolest vratila.

Sveti Vasilije Ostroški je rođen kao Stojan Jovanović u selu Mrkonjići, Popovo polje, nadomak Trebinja u Hercegovini po predanju 28. decembra 1610. godine, u bogobojažljivoj porodici hercegovačkih seljaka. U strahu od danka u krvi, roditelji su Stojana već u dvanaestoj godini poslali u manastir Zavalu, u kojem je već tada boravio njegov stric, iguman Serafim. Posle nekoliko godina, Stojan prelazi u trebinjski manastir Tvrdoš, gde nakon pohađanja manastirske škole, najzad prima i monaški postrig i sveštenički čin, postavši paroh popovopoljski.

Godine 1638. arhimandrit Vasilije je rukopoložen u Peć i odlukom Svetog sinoda za mitropolita hercegovačkog, sa obnovljenom svetosavskom titulom – mitropolit Zahumski. Kasnije će dodati i titulu i Skenderijski. Njegov život bio je u stalnoj opasnosti od Turaka. Bio je proganjan i klevetan i od militantnih rimokatoličkih misionara.Bio je svrgavan sa mitropolitskog prestola u Trebinju od strane lažnog episkopa unijate Savatija 1641. godine. Izlagan je bahatostima plemenskih knezova i neposlušnih uskočkih četovođa.

Kao arhijerej živeo je u manastiru Tvrdoš i odatle utvrđivao u pravoslavlju svoje vernike, čuvajući ih “od turskih svireposti i latinskog lukavstva”. Kada su Turci razorili Tvrdoš, Vasilije se preselio u manastir Ostrog gde je nastavio svoj strogi monaški život. Umro je 1671. godine. Njegove mošti i njegov grob čuvaju se u manastiru u Ostrogu do današnjeg dana. U Ostrogu se svake godine na Trojičine dane održava veliki Narodni sabor.

 

***

Komentar

***

 

Kad se danas kaže „vera“ – prva asocijacija je – „vera u odsustvo dokaza“. Ali i u nauci ljudi „veruju“-  bez neke vrste „vere“ - ne bi bili uspešni, jer u nauci uvek imamo - skok u nepoznato, ekstrapolacija onoga što jeste u ono što može biti. Proboji u nauci se dešavaju „na ivici“ poznatog. Imate brojne nagoveštaje onoga što bi moglo biti,  ali bez  dovoljno  empirijskih činjenica da se stvori teorija. U najmanju ruku, prelaz sa „bez dokaza“ na „dokaze“ leži na kontinuumu. Dok istražuje u nedostatku dobrih dokaza, šta naučnik radi? On „veruje“ da će uspeti. Neki to zovu intuicija (neki šesto čulo) ali je to ipak „verovanje“! Ali između „vere“ naučnika i „verske vere“ postoji principska razika. „Verovanje“ koje naučnik ima je zasnovano na empijskim, a ne natprirodnim dokazima, čak i ako svi dokazi možda još nisu napravljeni. Ono što naučnici nazivaju verom zasniva se na podacima i eksperimentima, a ne na mističnim vizijama i izjavama iz svetih knjiga. I najvažnije, za razliku od religioznog verovanja, naučno verovanje može da raste ali i da nestane – ono je uvek podložno  promenama. Naučnik koji veruje u „x“ biće spreman da napusti svoje verovanje u „x“ ako se pojave čvrsti dokazi o suprotnom. To je zapravo glavna razlika između naučnika s jedne strane i duhovnika i političara s druge strane!

*

Gyula Ferenczy 

Gyula Ferenczy commented on "(Untitled)":

"Još jedna vrlo bitna razlika između naučnika i tzv duhovnika odnosno pastira (podrazumevaju se mnogobrojne '"ovce") je u tome što načnik slobodno može i treba da kaže "ne znam" kada nešto zaista ne razume ili ne zna. Lepo je to Feynman jednom objasnio. Duhovnici, tj. sveštenici, sa druge strane, moraju uvek da budu u pravu i da sve znaju. Inače, će se stado okrenuti nekom drugom "sveznajućem" religijskom mrsomudu i njegovim "istinama". To jest, sličnim stupidnostima koje su, doduše, malo drukčije upakovane."

Zoran Stokić

12.05.2022.