Vanzemaljski kamen iz Egipta - prvi dokaz supernove na Zemlji?

 

Supernova tipa 1a je jedan od najeksplozivnijih događaja u svemiru, a dešava se u dvojnom sistemu belog patuljka i druge zvezde koja u svojoj završnoj - fazi crvenog džina. Naučnici misle da su na Zemlji otkrili ostatak jedne takve supernove.

IZVOR: RTS PETAK, 20.05.2022. | 10:43 -> 17:50

Pažljivo proučavanje vanzemaljskog kamena Hipatija, koji je otkriven u Egiptu 1996. godine. Naučnici su na osnovu njegove strukture znali da je vanzemljskog porekla, sumnjajući da delići unutar njega zapravo potiču od oblaka gasa i prašine koji su ostali od drevne supernove.

Tokom milijardi godina, mešavina prašine formirala je čvrstu stenu koja je zarobila gas unutar sebe. "U neku ruku, mogli bismo da kažemo da smo uhvatili supernovu 1a u trenutku kada se desila, jer su se atomi gasa iz eksplozije zarobili u oblaku prašine, koji je vremenom formirao kamen", kaže geohemičar Jan Kramers sa Univerziteta u Johanesburgu.

Koristeći veoma osetljive i nedestruktivne tehnike hemijske analize, tim naučnika proučavao je sićušan uzorak Hipatije. Otkrili su nizak postotak silicijuma, hroma i mangana što je značilo da kamen nije formiran u našem solarnom sistemu. Utvrdili su visok nivo gvožđa, sumpora, fosfora, bakra i vanadijuma, što takođe nije nešto uobičajeno za naš deo svemira.

Naučnici su takođe došli do zaključka da Hipatija nije potekla od supernove tipa 2 (uobičajene eksplozije masivne zvezde), jer ima previše gvožđa u odnosu na silicijum i kalcijum, što znači da to ostavlja mogućnost da je zapravo nastala iz supernove 1a. "Ukoliko je naša hipoteza tačna, Hipatija bi bio prvi opipljivi dokaz i ostatak supernove tipa 1a na Zemlji", istakao je Kramers.

 

***

Komentar

***

 

Nije lako doći do empirijskih činjenica. Stanje u kosmologiji i astrofizici me podseća na Borovu „hibridnu verziju kvantene mehanike“! Kosmologija čeka svoje de Brolje i Šredingere i & (1920. L. de Brolje i Šredinger da bi objasnili energije stabilnih stanja atoma, odustali od Borove ideje da su elektroni u atomima nalik malim njutnovskim  planetama koje kruže po orbiti oko atomskog  jezgra. Elektrone u atomima je bolje opisati kao talase koji se raspoređuju oko jezgra kao što se zvučni talasi raspoređuju u cevima orgulja. Zatim slede talasi verovatnoće...).

Iz istorije: Zakonima klasične fizike nije se mogla objasniti stabilnost putanja elektrona. U atomu elektron  rotira oko jezgra, u skladu sa zakonima klasične mehanike, on bi gubio energiju i pao bi na jezgo, sistem je nestabilan! Zato je Bor protivno hipotezama klasične fizike - postulirao - da je orbita elektrona stacinarna, da elektron ne emituje zračenje dok se kreće po orbiti; drugim postulatom je ograničio broj orbita. Jedino kad je atom pobuđen elektron može biti izbačen iz svoje orbite – i upravo u trenutku kada prelazi sa orbite na drugu orbitu on oslobađa foton (ili apsorbuje), čija frekfencija odgovara razlici energija na orbitama. Svaki tip atoma ima svoj spektroskopski „potpis“ - čitamo ga iz spekralnih linija. Kada je u orbiti elektron ne emituje energiju, ne proizvodi ništa što je merljivo - ne nalazi se ni u kakvoj interakciji sa spoljnim svetom; tek u trenutku njegovog - skoka - iz jedne u drugu orbitu (stazu) proces je merljiv; možemo odrediti razlike u energijama između dve orbite. Možemo  rekonstruisati samo energetske nivoe orbita, dok nam kretanje po orbitama, položaj i brzina elektorna u bilo kom trenutku ostaje nepoznato! Bor je predložio jednostavan model atoma - hibrid (jezik klasične dinamike i „paradoksalne postulate“, zračenje u „trenutku skoka“) – intuicija ga je odvela, ka principski novoj teoriji -  „prvoj  verziji kvantene mehanike“!

Zoran Stokić

Za: 21.05.2022.