Kako je pisala Ugrešić: „Sve što se dogodilo u bivšoj Jugoslaviji je sramno“

 

KULTURA Autor:N1 Beograd17. mar 202316:0717 komentara PIXSELL/Tomislav Miletic

 

Poznata hrvatska književnica Dubravka Ugrešić preminula je u petak u Amsterdamu u 73. godini. Bila je cenjena i nagrađivana književnica, naučnica i publicistkinja koja je devedesetih godina prošlog veka pisala protiv rata, nacionalizma i etničke mržnje.

Kasnije je te tekstove sakupila i objavila u zbirci „Kultura laži“, zbog čega je u javnosti i medijima proglašena narodnim neprijateljem.

Tih godina, bila je primorana da napusti Hrvatsku, nakon čega nekoliko godina provodi u Nemačkoj, potom u SAD-u, a od 2001. u živi u Amsterdamu.

Dobitnica je nekoliko međunarodnih književnih nagrada među kojima je tzv. američki Nobel – Međunarodna nagrada za književnost „Neustadt“, Austrijska nagrada za evropsku književnost, nagrade za eseje „Jean Améry“.

Prošle godine bila je među nominovanim kandidatima za Nobelovu nagradu.

Nagradu koju je u Srbiji osvojila je „Meša Selimović“, a izdvaja se i kao prva žena koja je dobitnica Ninove nagrade za roman godine 1988. godine.

U intervjuu nedeljniku Vreme 2003. godine, na pitanje o romanu „Muzej bezuvjetne predaje“ govorila je o izbeglištvu.

„Emotivni prtljag izbeglica iz bivše Jugoslavije je ogroman. Nema većeg tereta od stida. Sve što se dogodilo u bivšoj Jugoslaviji je sramno. Čak i ako ste neposredna žrtva, to ne znači da vas nije stid. Stidite se zbog onih koji su vas doveli u situaciju da bežite, zbog onih koji su do juče bili vaši dobri susedi, a onda su krenuli da vas kolju. Taj ceo emotivni prtljag teško je bilo s kim iskomunicirati. Jer, slušalac traži jednostavno objašnjenje. Što se bivše Jugoslavije tiče, objašnjenje nije jednostavno. Zato je prtljaga eks-jugoslovenskog izbeglice puno teža od samog vlasnika prtljage“, govorila je.

O sebi je pisala da „nije emigrant“.

„Sama nisam ni emigrant, ni begunac, ni politički azilant. Spisateljica sam, koja je u jednom trenutku odlučila da više ne živi u svojoj državi jer njena država više nije bila njena“, navela je u jednom svom tekstu o tome „kako je pisati u egzilu“.

Svako od nas, govorila je, sam bira svoj put.

„Izgnanstvo samo po sebi nije moralna kategorija, kao što ni ostanak sam po sebi nije moralna kategorija. Što se književnosti tiče, svako od nas bira svoj put i svaki je rizičan. Što se mojih eseja tiče, oni su bili moj način da se konfrontiram s realnošću oko sebe. Vreme će pokazati da li će moji eseji za nekih desetak godina ostati tek loši pamfleti ili će se, kao svaka prava književnost, moći čitati i tada kada više neće biti stvarnosti na koju se moji eseji odnose“, rekla je te 2003. godine.

U tom egzilu, koji je vremenom postao emigracija, njene knjige prevedene su na više od 20 jezika.

Po njenom romanu „Štefica Cvek u raljama života“ Rajko Grlić režirao je 1984. film „U raljama života“ s Dubravkom Ugrešić kao scenaristicom i Batom Živojinovićem i Vitomirom Lončar u glavnim ulogama.

Ugrešić je predavala na više američkih i evropskih univerziteta, uključujući Harvard, UCLA, Kolumbija i Slobodni univerzitet u Berlinu.

Preminula je u Amsterdamu u 73. godini.

 

***

Komentar

***

 

Dubravka Ugrešić: "U svim svojim knjigama pišem o ruševinama, ili sećanju, ličnom i kolektivnom, kao i o zvaničnim istorijskim izmišljotinama koje su pisali pobednici koji su uvršteni u udžbenike kako bi postali neupitni kanon. Sve što pišem traži odgovore na pitanje „ko sam, gde sam i čiji sam? Za sebe danas mogu reći da sam postjugoslovenski, transnacionalan, ili, još preciznije, postnacionalan (termin koji je uveo Eliot Vajnberger),...,U emigraciju me je odvela gorčina; Nisam mogao da razumem kako su moji sunarodnici, ljudi koji su odrasli tokom i posle II sv rata, ljudi koji su naučili koordinate za dobro i loše, odjednom prizivali duhove svoje prošlosti i oružjem pozdravljali svoje mrtve fašističke vođe visoko podignuta. Pitala sam se kako je moguće da od svih dostupnih identiteta ljudi u određenoj konstelaciji biraju najgoru moguću krvnu grupu, etničku pripadnost, nacionalnost, državu. Pisao sam o tome i odmah sam u očima svojih poremećenih sunarodnika posatla „neprijatelj“ i „izdajnik“. U zemljama krvnih grupa, potpuno opsednutih uništenjem, nisam više imao pravo na glas,..., I nastavila sam da pišem na svom maternjem jeziku, koji se od tada razdvojio na četiri jezika, a u međuvremenu je ostao isti jezik uprkos svim ozbiljnim naporima nacionalističkih lingvističkih ideologa. Niko od krvavog i brutalnog raspada YU nije zbog toga postao pametniji, jači, razumniji, bogatiji, progresivniji ili srećniji. Narod je siromašniji, njegove slobode i prava su manje nego ranije. Danas su više porobljeni i korumpiraniji nego ikada ranije. Ne postoji, međutim, samo demokratski princip potrage za srećom, već i potrage za nesrećom, što potvrđuje nesrećni primer YU".

"Studirala sam komparativnu književnost i ruski jezik i književnost, a posle studija sam ostala da radim na fakultetu. Bila sam potpuno posvećena književnosti, ne samo kao pisac, već i kao naučnik, istoričar književnosti, prevodilac i urednik. Ko želi da postane "majstor" u nečemu mora prvo da prođe kroz šegrtovanje. To je tema za neki drugi dan i ima veze sa etikom poziva pisca. Zaista verujem da se mora steći pravo na sopstveni književni glas kroz šegrtovanje".

 

Zoran Stokić

19.03.2023.