Udar asteroida koji je izbrisao dinosauruse imao još jednu posledicu: Prašina ostala u atmosferi 15 godina

 

SCITECH Autor: Hina/Reuters 31. okt 202314:39 5 komentara Pixabay

 

Bio je, blago rečeno, loš dan za Zemlju kad je asteroid pogodio meksičko poluostrvo Jukatan pre 66 miliona godina i uzrokovao globalnu katastrofu koja je izbrisala oko tri četvrtine zemljinih vrsta i okončala doba dinosaurusa.

Neposredne posledice bili su šumski požari, zemljotresi, ogromni udarni talasi u vazduhu i morima. Ali, smrtni udarac mnogim vrstama potencijalno je bila klimatska katastrofa idućih godina kad su nebo zamračili oblaci krhotina, a temperature su pale.

Naučnici su u ponedeljak otkrili moćnu ulogu koju je prašina izbačena u atmosferu s mesta udara asteroida mogla odigrati u pokretanju izumiranja, gušenju atmosfere i blokiranju procesa fotosinteze.

Izračunali su da je ukupna količina prašine iznosila oko 2000 gigatona, što je 11 puta teže od Mont Everesta.

Naučnici su sproveli paleoklimatske simulacije na osnovu sedimenta iskopanog na paleontološkom nalazištu Tanis u Severnoj Dakoti koje je sačuvalo dokaze o uslovima nakon kobnog udara, uključujući neverovatnu količinu prašine.

Simulacije su pokazale da je ta sitnozrnasta prašina mogla da blokira fotosintezu do dve godine i da ostane u atmosferi 15 godina, rekao je naučnik Cem Berk Senel s Kraljevske opservatorije Belgije, glavni autor studije objavljene u časopisu Nature Geoscience.

Ranija istraživanja istakla su druga dva činioca – sumpor oslobođen nakon udara i čađ od šumskih požara. Ali, ova studija je pokazala da je prašina imala veću ulogu nego što se ranije otkrilo.

 

Prašina, odnosno silikatne čestice veličine oko 0,8-8,0 mikrometara koje su činile globalni sloj oblaka nastale su iz granita i gnajsa odlomljenih u silovitom udaru kojim je nastao krater Čiksulub na Jukatanu, 180 kilometara širok i 20 kilometara dubok.

Zemlja je nakon toga pretrpela pad površinske temperature za oko 15 Celzijusovih stepeni.

„Bilo je hladno i mračno godinama“, rekao je naučnik i koautor studije Filip Klajs.

Zemlja je zapala u zimu, s globalnim padom temperatura i kolapsom primarne produktivnosti – procesa koji kopnene i vodene biljke i drugi organizmi koriste za proizvodnju hrane iz anorganskih izvora – što je dovelo do lančane reakcije izumiranja. Kako su biljke umirale, biljojedi su gladovali. Mesojedi su ostali bez plena i nestajali. U morskim područjima, nestanak sićušnog fitoplanktona uzrokovao je kolaps lanaca ishrane.

„Dok se sumpor zadržao oko osam do devet godina, čađa i silikatna prašina u atmosferi su bile oko 15 godina nakon udara. Potpuni oporavak od duge zime trajao je čak i duže, a temperaturni uslovi vratili su se na nivo pre udara nakon otprilike 20 godina“, rekao je Ozgur Karatekin, naučnik i koautor studije Kraljevske opservatorije Belgije.

Asteroid, procenjene širine 10 do 15 kilometara, doveo je do kataklizmičkog kraja razdoblja krede.

Dinosaurusi, osim njihovih ptičjih potomaka, izumrli su, kao i morski gmizavci koji su dominirali morima i brojne druge grupe. Veliku korist imali su sisari koji su dobili priliku da postanu glavni likovi u životnoj drami.

„Grupe koje nisu bile prilagođene za preživljavanje u mračnim, hladnim uslovima bez hrane gotovo dve godine doživele bi masovno izumiranje“, rekao je Karatekin.

„Fauna i flora koje su mogle u fazu mirovanja, na primer, putem semena, cista ili hibernacije u jazbinama, mogle su se prilagoditi kao i one koje nisu zavisile od jednog određenog izvora hrane – uopšteno govoreći su bolje preživjele, poput malih sisara“, dodao je.

Bez te katastrofe, dinosaurusi bi verovatno i danas dominirali.

„Dinosauruisi su dominirali Zemljom i bilo im je sasvim dobro kad je meteorit udario“, rekao je Klajs.

„Bez udara, pretpostavljam da bi sisari, uključujući i nas, imali male šanse da postanu dominantni organizmi na ovoj planeti“, dodao je.

 

***

Komentar

***

 

Da! Slučajnosti mogu da vam podare/unište život. Uništili su život dinosaurusima i & ali je Homo sapijens tako dobio šansu da se pojavi. Za mene je metafora života "cvetni sat" 1751., Carla Linnaeusa; može da se shvati kao: život - je proizvod sinhroniciteta spoljašnjeg i unutrašnjeg časovnika. Praideja "biološkog autonomnog sata" koju su počeli da razvijaju: Jean-Jacques d'Ortous de Mairan, Carl Linnaeus, Julien-Joseph Virey i &. De Marijan je bio na korak do toga da otkrije cirkadijalni ciklus, vršeći eksperimente na biljci "Mimosa pudica". Zato se "dedom" cirkadijalnih unutrašnjih ritmova može smatrati Virey, on 1814., u svojoj doktorskoj tezi uvodi ideju - "živog sata" (proces je endogen - unutrašnji) - govoreći o ritmičkim fluktuacijama kod biljaka – razvio je teoriju, nakon čega je usledio eksperiment, ma koliko primitivan, iz kojeg je izveo zaključke i postulirao mehanizam (živi sat) koji će se kasnije pokazati tačnim; rumunski prof Franc Halberg, na primer, je jedan od "očeva" hronobiologije 1960 (skovao pojam – "cirkadijan"). 1970., je otkriven - centralni sat (na maloj površini hipotalamusa) - kod sisara i prvi "gen" za sat (u Drosophila). Svaki biološki proces u telu koji se ponavlja u periodu od približno 24h i održava ovaj ritam u odsustvu spoljašnjih stimulansa smatra se - cirkadijalnim ritmom. Veruje se da je suprahijazmatsko jezgro mozga ili unutrašnji pejsmejker, odgovorno za regulisanje bioloških ritmova tela, pod uticajem kombinacije unutrašnjih i spoljašnjih znakova. Da bi se održala sinhronizacija sat-okruženje – "zeitgebers" (termin iskovao jedan od osnivača hronobiologije Jürgen Aschoff) - indukuju promene u koncentracijama molekularnih komponenti sata do nivoa koji je u skladu sa odgovarajućom fazom u 24-časovnom ciklusu. Nizvodno od satova su njihovi „izlazi“: biološki procesi čiju periodičnost i vremenski poredak kontrolišu, sve do nivoa ponašanja. Na molekularnom nivou, generalno uključuje dva tipa mehanizama: transkripcioni (regulacija transkripcije gena, na nivou DNK, odnosno njihova kopija u obliku RNK glasnika) i post-transkripcioni (regulacija koraka koji se nalaze nizvodno od transkripcije).

 

Zoran Stokić

3.11.2023.