Посете легату Јосипа Славенског

"Политика", Петак, 24.09.2021. у 09:58

К. Р.

Меморијална музичка соба Јосипа Славенског (Фото: Orange studio

У оквиру манифестације „Дани европске баштине ’Наслеђе за све’”, Легат Јосипа Славенског биће отворен за посете сутра и 30. септембра од 11 до 13 часова (а због ограниченог броја посетилаца обавезна је најава доласка посредством елекреронске поште: pr@sokoj.rs).

Највећи део заоставштине овог југословенског композитора званично је поверен на бригу и чување Сокоју. Захваљујући залагању породице композитора, сачувана је његова радна соба и пресељена из Светосавске улице број 33 где је композитор живео и радио до смрти 1955. године. У овом простору, као стална поставка, чува се библиотека, нототека, клавир, лични предмети, писма, успомене.

Меморијална музичка соба, Легат Јосипа Славенског свечано је отворена 8. децембра 1983. године на тадашњем тргу Маркса и Енгелса а данашњем Николе Пашића на петом спрату зграде број 1. У години када се обележава 125. година од рођења овог композитора, ове јесени, планирани су концертни програми, предавања и презентације у концертној сали која се налази у простору легата.

***

Komentar

***

Josip Štolcer-Slavenski

Muzički tumač Kant-Laplasove teorije o postanku svemira

(kroz tri dela: Haos, Heliofoniju, Religiofonije.)

Josip Štolcer-Slavenski (Čakovec, 11. maj 1896. – Beograd 30. novembar 1955.) nije imao ni prethodnike ni sledbenike, za života, u YU. Komponovao je simfonije, simfonijske poeme, koncert za violinu, igre sa Balkana za gudački orkestar, dela kamerne muzike, kantate, horska dela, pesme, dramsku i filmsku muziku. Rodio se 11. maja 1896. godine u Čakovcu, kao najstarije dete seoskog citraša Josipa Štolcera (poreklom iz Frankfurta na Majni) i Julije Novak, rođake muzičara Marka Novaka i prave "enciklopedije" međumurskih i hrvatskih napeva. Vođen idejama panslovenstva svom je prezimenu 1918.g. dodao ‘Slavenski’, a 1939. zvanišno je promenio prezime u Slavenski.

Studirao kompoziciju kod Zoltana Kodalja u Budimpešti(1913-1915), gde je savladao Bartokov stil, a usavršavao se u Pragu (1920-1923) kod Višeslava Novaka, Dvoržakovog učenika; Prašku diplomu iz 1923. potpisuju, izmedu ostalih, Viceslav Novak, Jozef Suk i Leoš Janacek. Jedna slučajnost trajno će obeležiti njegovu buduću muziku – baš u vreme koje je proveo u Budimpešti - Bartok je započeo svoje intenzivno istraživanje muzičkog folklora, što na Josipa ostavilo dubok trag. Politonalnost, disonance u kombinaciji sa kontrapunktom, elektronskom muzikom u Beogradu - sredini gde se nije odmaklo od romantizma - nije imao podršku kod naše kritike iako je stekao međunarodu reputaciju (izvodili su ga dirigenti poput: Klajbera, Valtera, Stokovskog, Kusevickog, Matačića, Malkoa...). A reputaciju je započeo na festivalu moderne muzike u Donauešingenu 1924. svojim „Prvim gudačkim kvartetom“, op. 3 (1923.) u kome organski povezuje Betovenova fuga op.133, i naše narodno muzičko stvaralaštvo; u žiriju se nalazio i Arnol Šenberg, a muzikolog Ajnštajn međumurskog kompozitora je smatrao otkrovenjem; laskave kritike mu otvaraju vrata evropskih koncertnih podijuma (Zimu 1924/25. godine provodi u Parizu tu upoznaje d'Endija, Mijoa i Pulanka) kao i vrata muzičke izdavačke kuće Šot i sinovi iz Majnca. Tako se i desilo to da njegovu "Balkanofoniju" u Berlinu 1927. diriguje Erich Kleiber (1890-1956) dirigent, poznat po interpretacijama klasike ali istovremeno i kao veliki zagovornik savremene muzike.

Kleiber je 1924., na primer, dirigovao Janačekovu "Jenufu" u produkciji koja se smatrala odlučujućom za širi uspeh Janačeka; a 1925. premijerno je izveo Bergovog "Vozzecka". Franca Šrekerov "Der singende Teufel" izveo je 1928.; kao i Darijusa Mijoa "Christophe Colomb" 1930, Stravinskig i &.

Inače Kleiber napustio Hitlerovu Nemačku baš zbog nacističkog pristupa savremenoj muzici. Kleiberovo vreme u Berlinu završilo se 1934., godinu dana nakon što je NSDAP (nacistička partija) došla na vlast u Nemačkoj. Kleiber, koji nije bio Jevrejin, politički aktivan protiv NSDAP ili na neki drugi način osoba "non grata" za naciste, mogao je nastaviti karijeru pod njihovim režimom, ali nije hteo da prihvati njihovu rasnu politiku kao ni gušenje umetničkih sloboda. Kada je Bergova nova opera "Lulu" zabranjena kao – "Entartete Musik" (degenerisana muzika) - Kleiber je podneo ostavku na mesto u Državnoj operi. Bio je ogorčen kada je Berg – inače njegov blizak prijatelj - pretpostavio da se Kleiber pridružio nacističkoj stranci kako bi zaštitio svoju karijeru; u pismu mu Kleiber odgovara: "Nikada nisam bio član NSDAP-a - i nikada nisam imao nameru da to postanem !!! Uprkos nekoliko zahteva od strane NSDAP!" Sprečen da izvede „Lulu“, Kleiber je učinio gest prkosa Hitlerovom režimu stavljajući svetsku premijeru svita iz opere Berga u program poslednjeg koncerta koji je održao u nacističkoj Nemačkoj. Događaj je privukao međunarodnu pažnju. Izveštaj "The New York Times" je tada glasio:

„Skoro petnaest minuta ogromna publika gde smo prepoznali i brojne članove diplomatskog kora, bila je u transu, bodrila je, tapšala i aplaudirala, vraćajući na pozornicu puno puta Eriha Kleibera, koji je pripremio i dirigovao uzbudljivom predstavom, orkestrom Državne opere i bečkim sopranom Lillie Claus.“

Kleiber je izveo poslednju opersku predstavu po ugovoru, a zatim je sa suprugom i decom napustio Nemačku u januaru 1935.

https://www.youtube.com/watch?v=GJocMeXyxsM