Sociološki gen "primitivne zajednice"

 

 

3 miliona god Homo sapijensa u sociološkoj formi "plemenske zajednice" je (zaboravljeni) - sociološki gen - koji se ipak povremeno "vraća". Kada se pojavi neka "ideja", na pr, kod Hitlera, Staljina i & koja pobudi rezonaciju gena "plemenske zajednice" – on trenutno oživi – postaje stvaran – postaje regulatorni princip koji dejstvuje – iza njega uvek ostaju nepregledna groblja. U kriznim vremenima, mnogi od nas, kada se slučajno - iracionalnim idejama - aktivira sociološki rezonator, vraćaju formama ponašanja koje su bile karakretistične za tribalne zajednice – nepikosnoveni autoritet - starešina uvek "zna" više od drugih i njegove odluke su tabu, ksenofobija, isticanje plemenske kolektivne simbolike i pripadnosti, put je to logorima, gasnim komorama, gulazima, genocidima! Kod čovjeka postoje dve različite vrste agresije. Prva - benigna -  koju delimo sa životinjama, filogenetski je programiran impuls za napad (ili beg) kada su jedinki ugroženi vitalni životni interesi; ona je nužna za opstanak jedinke i vrste, nestaje kada i njen uzrok. Druga vrsta je - maligna – okrutna, destruktivna, karakteriše Homo sapijens, nije filogenetski programirana; nastala je u periodu „primitivne zajednice“ i nije biološki ili psihološki fenomen već sociološki.

 

 

 

*

 

 

U otvorenim društvima fenomeni poput tradicije, pogleda na svet, pravila, institucije, navike...nisu sakrosanti - to su hipoteze koje, da bi opstale, moraju biti delotvorne u održavanju društva, pa shodno tome moraju neprestano prolaziti kroz empirijske prover. U zatvorenim društvima poput našeg - primarni elementi kulture su sakrosanti, nešto vanvremeno, apsolutno i zauvek dato, nešto nepromenljivo. Geneza? "Moralne norme" koje smo razvijali preko 3 miliona god - kada smo živeli u formi plemenske zajedice - ugrađena su u nas i danas; tako se može objasniti zašto se mnogi među nama u kriznim vremenima vraćaju formama ponašanja koje su bile karakretistične za tribalne zajednice – nepikosnoveni autoritet - starešina uvek "zna" više od drugih i njegove odluke su tabu, ksenofobija, isticanje plemenske kolektivne simbolike i pripadnosti. A kao deo slovenskih plemena u socijalnoj evoluciji prošli smo i kroz period seoske kulture i kao takvi doselili smo se u Evropu, u doba Otona III su nas centrifugalne sile Vizantije i Rima pokušavale da "pripitome" tj. hrišćanizuju po svojim kanonima. Slučajnost da smo potpali pod Vizantiski krug, ima dalekosežne posledice do danas. Sudar naše "plemenske zajednice", seoske i Vizantiske matrice stvorio je našu tradiciju zatvorenog društva, gde je kritičko mišljenje i učenje na greškama jeres.

 

 

Zoran Stokić

1.09.2021.