"Kaligula"

Crtice iz života apsolutnih vladara

 

Epilog drame Kaligula:

 „Ne, Kaligula nije mrtav. On je tamo, i tamo. On je u svakom od vas. Kad bi ti moć bila data“

(Zebeležio je Kami u svojim sveskama)

 

Kaligula, pozorišni komad Alberta Kamija, pruža primer ekstremnog tipa sadističke vlasti koja dopire do želje za svemoći. Vidimo kako Kaligula, sticajem slučajnih okolnoti dolazi na položaj neograničene moći, biva sve dublje zahvaćen čežnjom za moći. Spava sa ženama senatora i uživa u njihovom poniženju, jer se oni moraju ponašati prema Kaliguli kao prijatelji koji ga obožavaju i koji mu se ulaguju. On ubija neke od njih, a oni koji ostaju živi još uvek se moraju smejati i šaliti. No ni sva ta moć ga ne zadovoljava; on želi apsolutnu moć, on želi nemoguće - na primer - „Želim Mesec“. Lako je reći da je Kaligula lud, no to ludilo je način života; ono je jedno rešenje problema ljudske egzistencije jer služi iluziji svemoći, transcendiranja granica ljudske egzistencije. U procesu nastojanja apsolutne moći Kaligula gubi svaki kontakt s ljudima. Odbacujući ih, on postaje odbačen; morao je postati lud jer, kada je propao njegov pokušaj da postane svemoćan, ostao je usamljen, nemoćan pojedinac. Slučaj Kaligule je svakako izuzetan. Malo ljudi ima priliku zadobiti toliko moći - da se može obmanjivati - da je moć apsolutna. Ali neki su postojali tokom cele istorije, do danas; kada pobede, slavljeni su kao veliki državnici ili generali; a kada su poraženi, smatrani su ludacima ili kriminalcima. Takvo ekstremno rešenje problema ljudske egzistencije nije dostupno prosečnoj osobi.

Destruktivni vladar želi ukloniti osobu, izvršiti detrukciju samog života. Sadistički vladar želi osjećaj vladanja i gušenja života – gušenja slabih, nikada jakih. Nanošenje rane neprijatelju u borbi jednakih ne uzrokuje, na primjer, nikakvo sadističko zadovoljstvo, jer u toj situaciji nanošenje rane nije izraz vlasti. Za sadistički karakter vlasti postoji samo jedan kvalitet - a to je moć. Šire kazano (ne samo vladara) - sadistički karakter - se divi, on voli i podređuje se onima koji imaju moć, a prezire i želi vladati onima koji su bespomoćni i koji se ne mogu obraniti. Sadistički karakter se boji svega što nije sigurno i predvidivo, onoga što pruža iznenađenja koja bi ga prisilila na spontane i izvorne reakcije. Zbog toga se boji i života. Život ga plaši upravo zato što je, po samoj svojoj prirodi, nepredvidiv. Za njega postoji samo jedna izvjesnost u životu – „svi ljudi umiru“. Kao i život i ljubav je jednako neizvesna. Biti voljen zahteva od subjekta da sam voli, da pobuđuje ljubav, a to uvek donosi rizik odbacivanja i neuspeha. Zbog toga sadistički karakter može „voleti“ samo kada vlada, tj. kada ima moć nad predmetom svoje ljubavi. Sadistički karakter je obično ksenofobičan i neofobičan — ima strah od „novog“, jer novo  traži spontane, žive i nerutinske reakcije; drugi element je pokornost i kukavičluk sadista. Može izgledati kontradiktorna tvrdnja da je sadist pokorna osoba, no to ne samo da nije kontradikcija nego je nužnost. Neka osoba je sadista jer se osjeća nemoćnom, neživom i bespomoćnom. Ona taj nedostatak pokušava kompenzovati moći nad drugima, transformacijom gusenice kakvom se osjeća, u Boga. Ali čak i sadista koji ima moć pati od svoje ljudske nemoći. On može ubijati i mučiti, ali ostaje nevoljena, izolovana, uplašena osoba kojoj je potrebna viša sila kojoj se može podrediti. Za one koji su bili jedan korak niže od Hitlera, Fuhrer je bio najviša sila; za samog Hitlera to je bila Sudbina - zakoni Evolucije.

U američkom izdanju Kaligule 1957. Kami je u predgovoru izneo temu drame: „Kaligula, do tada relativno ljubazan princ, u trenutku smrti Druzile, njegove sestre i ljubavnice, shvata da svet kakav jeste nije zadovoljavajući. Od tada, opsednut nemogućim, zatrovan prezirom i užasom, pokušava da kroz ubistvo i sistematsko izopačavanje svih vrednosti ostvari slobodu za koju će na kraju otkriti da nije prava. Odbacuje prijateljstvo i ljubav, prostu ljudsku solidarnost, dobro i zlo. Veruje onima oko sebe na reč, tera ih na logiku, sve oko sebe niveliše silinom svog odbijanja i besom uništenja u koji ga vodi strast za životom. Ali, ako je njegova istina da se pobuni protiv sudbine, njena greška je da negira ljude. Ne možemo sve uništiti, a da ne uništimo sebe. Zato Kaligula depopulira svet oko sebe i, veran svojoj logici, čini sve što je potrebno da naoruža protiv njega one koji će ga na kraju ubiti. Kaligula je priča o superiornom samoubistvu. To je priča o najljudskijoj i najtragičnijoj grešci. Neveran čoveku, iz vernosti sebi, Kaligula pristaje da umre jer je shvatio da nijedno biće ne može samo sebe da spase i da se ne može biti slobodno protiv drugih ljudi.“

Na ideju da napiše tu dramu Kami je dobio čitajući Svetonija. U četvrtoj knjizi „Život dvanaest Cezara“, latinski istoričar Svetonije ponavlja život i godine vladavine Kaja Cezara, zbog vojne šale nazvanog „Kaligula”. On je sin Germanika i Agripine Starije, praunuk cara Avgusta i pranećak cara Tiberija, koga je nasledio, možda nakon što je učestvovao u njegovom ubistvu. Čini se da je cara Kaligulu u početku voleo njegov narod, pre nego što je postao tiranin i ćudljiv, i ubijen nakon tri godine, deset meseci i osam dana. Svetonije piše: „Neko bi s razlogom mogao pripisati mentalnoj bolesti najsuprotnije poroke Kaligulinog lika“, ali izgleda da ovu verziju „ludog cara“ poništava nekoliko savremenih autora koji prizivaju moguće trovanje, jer mnogi otrovi su imali dejstvo poremećaja ličnosti.

Prvi nacrt Kaligule datira iz 1938, nakon što je Kami pročitao Svetonijevo delo, svoju dramu gradi na istorijskim činjenicama koje je evocirao Svetonije: Kaligula beži iz Rima nakon smrti svoje sestre i ljubavnice Druzile (čin I, scena 1), Kaligula pravi dvor do Meseca (čin I, scena 4), Kaligula se prerušava u Veneru (čin III, scena 1), Kaligula nije svestan zapleta čiji je objekat (čin III, scena 6) Kaligula umire, vičući da je još uvek živ ( čin IV, scena 14).

Kaligula je imao premjeru 26. septembra 1945. u pozorištu Eberto u Parizu, sa Žerarom Filipom (Kaligula; ovaj izbor glumca omogućio je da se održi Kamijeva dvosmislenost lika Kaligule, između mladosti i surovosti), Mišelom Bukeom i Žoržom Vitalijem u glavnim ulogama, a režirao ga je Pol Toli.

 

Zoran Stokić

2.03.2022.