„Vizantiski pokretni presto“

„Domicijanov mrtvački banket“

Crtice iz života apsolutnih vladara

 

*

 

Nagli  rast  uvek  je ostavljao  snažan  utisak. Ljudi  se  nisu  toliko  čudili  nečijoj  stalnoj  telesnoj veličini koliko tome kad bi neki -  mali lik - ustao  sa  stolca  i  pred očima  posmatrača  - narastao  do divovskih  razmera. Takvi  su  likovi  dobro  poznati  iz  mitova  i  bajki  mnogih naroda.  Svesno korišćenje  tog  preobražaja  lika  u  - svrhu  moći  - nalazimo  u  Vizantiji, dugom Rimu, kao i u carskoj, komunističkoj i Putinovoj Rusiji, trećem Rimu.   Liudprand  iz  Kremone, poslanik Otta I, ostavio nam  je  sledeći  opis, iz 10 veka,   svog  prijema  kod  vizantiskog  cara. „Pred carski  je prestolom  stajalo  medeno  ali  i pozlaćeno drvo, čije su grane bile pune različitih ptica, koje su sve zajedno pevale,  svaka  na  svoj  način. Carski  je  presto  bilo  tako  vešto  napravljen  da  se  čas  činilo  da  je  kralj  niže, čas  više  a  čas  visoko  uzdignut. Ogromni  lavovi, ne znam da li od metala ili drveta, ali pozlaćeni, stajali  su u neku  ruku  kao  čuvari  prestola  te su repom udarali o pod i rikali  otvarajući  čeljusti  i palacajući  jezikom. Dakle, u  toj  su  me  dvorani  dva  eunuha  izvela  pred cara. Kad sam ušao, lavovi  su  zarikali, a  svaka  ptica  je zacvrkutala  na  svoj  način, ali ja se nisam ni čudio ni plašio, zato  što  sam  se  pre  toga  o svemu  raspitao kod ljudi kojima je sve to bilo doro poznato. Kad  sam  treći  put  pao  ničice  i  onda  podigao  glavu, vidio sam cara, koji  je  pre  sedeo  na  relativno povišenom  položaju, uzdignutog  sada  gotovo  do  plafona  dvorane  i  u  drugoj odeći. Ne  shvatam  kako  se  to dogodilo, osam  ako  ga  nisu  podigli  na  isti  način  kao  što  se  podiže  presa. Tom prilikom  car  nije  sam  izgovorio  nijednu  jedinu reč, jer čak  da  je  to  i  želeo, to  se  ne  bi  ništa čulo  na  ovako  velikoj  udaljenosti. Međutim, preko  svog  potičenog  - kancelara - raspitivao  se  o  životu  i  zdravlju  mog  gospodara. Kad  sam  mu  na  to  odgovorio  na doličan  način, udaljio  sam  se na  mig  svog  tumača  pa  su  me  odveli  u  odaje  koje  su  mi  bile dodijeljene...“ Obratite  pažnju  dok  poslanik  iz Kremone  pada  ničice  pred  carem  i  glavom  dodiruje  pod,  carev  presto  „rast“  u  visinu.  Poniženje  jednoga  koristi  se  za  uzdizanje  drugoga. Taj  rast  sugeriše  povećanje  moći;  čak i prema  poslanicma  koji su tu u prijateljskoj  poseti, a moežete misliti  te „odnose“  prema  podanicima i nepijateljima.

 

 

*

 

 

„Domicijanov mrtvački banket“

 

Opis tog banketa nalazimo kod Kasija Dija: „Jednom je drugom prilikom Domicijan ugostio najuglednije senatore i patricije na slijedeći način. Uredio je jednu prostoriju u kojoj je sve, plafon, zidovi i pod, bili  crni  kao smola, i pripremio je gole ležajeve u istoj boji, koji su se nalazili na golom podu. Svoje je goste pozvao noću i bez pratnje. Zapovedio  je  da  se  pokraj  svakog  gosta  stavi  ploča koja je imala oblik nadgrobnog  spomenika i na njemu je bilo uklesano ime gosta; tu su još bile i male svjetiljke kakve vise na grobovima. Onda su u tu prostoriju ušli lijepo građeni goli mladići, isto tako crno obojeni, kao duhovi. Otplesali su jedan jezivi ples oko gostiju i onda stali  pored  njihovih nogu. Onda je  gostima doneseno  jelo  koje se obično  donosi  za  duhove  mrtvih, i to je sve bilo crne boje i u crnim posudama. Svi su gosti počeli drhtati i kolebati se, očekujući da će im svakog trenutka neko prerezati vrat. Zanemeli su svi osim Domicijana. Vladala je grobna tišina, kao da se svi već nalaze  u carstvu  mrtvih. Sam je pak, car glasno nadugačko i naširoko pričao o smrti i pokolju. Konačno  ih  je  otpustio. No, pre  toga je udaljio njihove robove, koji su ih čekali u predsoblju. Predao je goste drugim robovima, koje oni nisu poznavali, i zapovedio da ih odvezu kolima ili odnesu u nosiljkama. Tako je u njima stvorio još veći strah. Tek što su gosti stigli svojim kućama i malo odahnuli, najavljen je kod svakog od njih carev glasnik. I dok je svaki od njih predosećao da mu je sada  kucnuo poslednji čas, počeli su dobijati različite careve skupocene poklone od srebra, zlata, svile. Na kraju se kod svakog gosta pojavio i mladić koji mu je služio kao njegov duh, no sada su oni bili oprani i lepo obučeni. Nakon  što  su cielu  noć  proveli  u  smrtnom  strahu, sada su dobili poklone.“

Znači  kao i kod  mnogi  psihotičnih  apsolutnih  vladara  – ponašanje  i  u ovom slučaju jasno pokazuje jedan element u njihovim  karakterima - želju da pokažu  ljudima da imaju  apsolutnu moć  i  vlast nad njima. Samo jednom svojom rečju mogu ih  ubiti, mučiti, ponovo ih spasiti, nagraditi ih; imaju moć Boga nad životom i smrću!

 

Zoran Stokić

1.03.2022.