Zarađuju od sviranja na sahranama: "Kada ide po redu, oni od toga naprave veselje"

 

Do sada su u Srbiji viđeni profesionalni fotografi, snimatelji ali i udovice na sahranama koje najbliži krug rodbine unajmi tog tužnog dana. Ali već deceniju unazad širom zapadne Srbije čuju se i profesionalni muzičari koji pokojnike ispraćaju na večni put, sa poslenjom numerom ili željom.

 

IZVOR: RINA UTORAK, 15.03.2022. | 15:03 -> 09:05 Foto: Rina

 

Bez kompromisa, dobili su epitet najtužnijeg orkestra u Srbiji, ali ne zbog načina odevanja ili izgleda, već zbog toga što iz njihovih limenih istrumenata se čuje najtužnija muzika, i to ne na veseljima već na groblju.

"Jednostavno posao je kao i svaki dugi, međutim oni koji se prihvate ovakvog poziva mora da zna, svaki novi član našeg orkestra mora proći obuku, pored sluha i talenta, što podrazumeva poznavanje i numera koje se sviraju u tim prilika, mora naučiti i da se suzdržavaja emocija u takvim trenucima. U početku ovaj bend "Crno Dugme", koje je ogranak KUD-a "Obrašević", brojao preko 30 muzičara, ono sa čim se danas suočavamo jeste da slabo ko hoće da se bavim ovim vidom muzike", kazao je za RINU, kapelnik orkestra "Crno dugme", Boris Vučević.

Svaki pokojnik koji "svoj život poživi", a zatim predoseti svoj poslednji dan u životu, ostavi u amanet spisak želja i pesama, koje želi da mu se tog dana osviraju odsvira.

"Kad se pokojnik iznosi iz kapele obično naručuju "Nebo je tako vedro", do sahranjivanja mi sviramo "Tiho noći" ili "Nizamski rastanak". Što kažu, kad ljudima ide onako po redu kako treba, oni od toga naprave i veselje, sa spiskom svih obaveza koje treba na sahrani da obave, spreme prase i listu od deset numera, narodno kolo pa čak i verovali ili ne, ostave novac za naš aganžman. Trudimo se da svakom izađemo u susret i cenovnik ne postoji, pa već se gleda po džepu desilo se dosta puta kada smo i svirali besplatno jer su to ipak delikatne situacije", dodao je Boris.

Ovaj orkestar nećete naći pod šatrom ili u kafanskoj atmosveri, njihova pozornica grovlje gde nema bakšiša, pevaljki i pijanih gostiju, već tužne rodbine i uplakahnih udovica i gde se čuju zvuci iz prošlog vremea, a iz orkestra poručuju da od kako je počela pandemija izazvana korona virusom, posla ima i ne žale se.

 

 

***

Komentar

***

 

 

To je stara tradicija! J.S.Bah orguljaš iz Vajmara, kapelmajstor suda u Kentenu, je zbog loših finasija, potražio spas u trgovački bogatom Lajpcig. 1722. slučajno je dobio posao u crvi Svetog Tome (posle smrti katora J.Kunau) jer je prvih 6 kandidata (Teleman...) odustalo  zbog loših uslova i tsl; pa su dve komisije (gradska, crkvena) primile na mesto kantora - sedmog  kandidata - “osrednjeg” muzičara J.S.Baha. Posao se sastojao od komponovanja misa za 5 crkava u Lajpcigu, vođenje hora i orkestra te držanje nastave. Plata je bila mala, Bah je školovao na Univerzitetu u Lajpcigu svoje brojne sinove, morao je da plaća od svoje plate i neke članove orkestra (profesinalne muzičare), pa je da bi popravio svoje finsije on sa horom i orkestrom crkve nastupao na sahranama, venčanjima, proslavama (za praznike). Iz pisama J.S.Baha smo saznali da je 1724, 1725, bilo  - “blago” vreme - bez velikih ekstema i bolesti pa se broj sahrana tih godina znatno smanjio, bio je kako sam kaže “frustriran” -  nedostatkom takvih ceremnoja i novca koji mu je to donosilo. Ali je ta slučanost - mali broj sahrana – imala i dobru stranu jer je Johan imao višak vremena koji je posvetio komponovanju brojnih (danas rado sušanih) kantata, te je da bi doškolovao svoje sinove (tada nije bilo udzbenika za komponovanje) za njih stigao da napiše “Dobro temperovan klavir” (temperovano sazvučje odgovara usrednjavanju intervala tonova i polutonova), temperovana muzika otvara nove mogućnost za kompozitore.

Ps. Prva knjiga "Das Wohltemperirte Clavier" je nastala u Ketenu 1722. BWV 846–869; drugu knjigu je napisao tada u Lajpcigu, ali je publikovana tek 1744., BWV 870–893.

 

Zoran Stokić

15.03.2022.