Italija, strip i književnost: Umberto Eko - pisac koji je verovao u moć stripova

 

Dela Umberta Eka smatraju se visokom književnošću, a ugled koji je imao među akademicima koristio je da skrene pažnju na vrednost stripova - mnogim čitaocima omiljene, a u kritičarskim krugovima i danas potcenjene forme.

 

IZVOR: BBC SUBOTA, 19.02.2022. | 09:46 Umberto Eko 1993. godine/BBC

 

"Ne postoji ništa smislenije od teksta koji se izdaje za besmislen", smatrao je italijanski pisac, kritičar i filozof kulture Umberto Eko, jedan od najznačajnijih intelektualaca savremenog doba. Po obrazovanju je bio stručnjak za filozofiju srednjeg veka i među publikom važi za "teškog" pisca, čiji postmodernistički romani liče na zamršene lavirinte simbola. "Eko je stvarao novog čitaoca, ne povodeći se za trenutnim ukusima publike, i uspeo je da oblikuje kritičku svest miliona ljudi različitih vera i nacija", kaže dr Dušan Živković, redovni profesor Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, za BBC na srpskom.

Dela Umberta Eka smatraju se visokom književnošću, a ugled koji je imao među akademicima koristio je da skrene pažnju na vrednost stripova - mnogima omiljene, a među kritičarima i danas potcenjene forme. Preminuo je 19. februara 2016. u Milanu, u 84. godini.

Kako je Eko stvorio novog čitaoca

&Ime ruže& je Ekov prvi i najpoznatiji roman/BBC

Umberto Eko je rođen 1932. u Aleksandriji, glavnom gradu regije Pijemont na severu Italije. Spisak njegovih zanimanja je dugačak - bio je romanopisac, esejista, filozof kulture i teoretičar književnosti. Na Univerzitetu u Bolonji radio je kao profesor semiotike, nauke o znakovima. Posebno ga je zanimala srednjovekovna estetika, objašnjava profesor Živković.

"U delu Estetički problem u delu Tome Akvinskog iz 1956. godine, Eko je uspostavio je novo poimanje filozofije ovog srednjovekovnog mislioca", navodi. Živković dodaje da je pisac "pre svega, uticao na savremenu teoriju umetnosti" i to studijama Otvoreno delo (1962), Odsutna lektura (1968), Semiotika i filozofija jezika (1984) i Granice tumačenja (1990). Šezdesetih godina 20. veka, Eko razvija Teoriju otvorenog dela i pažnju sa književnih ostvarenja preusmerava na čitaoce.

"Smatrao je da čitalac ima aktivnu ulogu i da nije samo primalac poruke, nego koautor u ostvarivanju značenja književnog dela. "Drugim rečima, težio je da izgradi slobodoumnog čitaoca koji bi istraživao uzroke, procese i ishode civilizacijskih tokova", kaže Živković. Profesor dodaje da je Eko time stvorio novog čitaoca, koji ima veći stepen kritičke svesti.

"Knjigama ne služi da joj se veruje, već da se preispituje", govorio je Eko, a citira ga Gardijan. "Kada razmišljamo o knjizi, ne treba da se pitamo šta nam poručuje, nego kakvo joj je značenje". Teorijska načela koja je razvio Eko je primenio u knjigama, od kojih je najpoznatija Ime ruže iz 1980. godine. "Čitalac koji želi da da upozna lavirinte Ekovog romakesnog sveta, trebalo bi da započne putovanje ovim romanom", smatra profesor Živković.

Po knjizi je 1986. godine snimljen i istoimeni film u režiji Žan-Žaka Anoa, sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi. To je priča o "traganju za istinama o grotesknim životima i smrtima u srednjovekovoj opatiji", ali i o poređenju srednjeg veka i savremenog doba, kaže Živković. Profesor preporučuje i druga Ekova dela, koja su "širom sveta doživela milionske tiraže i postala uzor postmodernog pisanja". Svetski poznata dela Umberta Eka koja vredi pročitati

Fukoovo klatno (1988)

Ostrvo dana pređašnjeg (1994)

Baudolino (2000)

Tajanstveni plamen kraljice Loane (2004)

Praško groblje (2010)

Nulti broj (2015)

Preporuka: profesor dr Dušan Živković, Filološko-umetnički fakultet u Kragujevcu

Pisac koji je verovao u moć stripova

Američki crtač Čarls M. Šulc je pedesetih godina stvorio lik Snupija, po uzoru na psa Spajka kojeg je imao u detinjstvu, a Eko je skrenuo pažnju kritičara i teoretičara na ovaj planetarno popularan strip/Getty Images. Američki crtač Čarls M. Šulc je pedesetih godina stvorio lik Snupija, po uzoru na psa Spajka kojeg je imao u detinjstvu, a Eko je skrenuo pažnju kritičara i teoretičara na ovaj planetarno popularan strip/Getty Image Proučavajući savremenu kulturu, Eko se zainteresovao za jedan popularni fenomen, koji književni kritičari 20. veka nisu smatrali vrednim pažnje.

Počeo je da se bavi teorijom stripa.

Početkom pedesetih godina 20. veka u Americi, crtač Čarls M. Šulc objavljuje prva izdanja stripa Kikiriki (Peanuts), koji je postao jedan od najuticajnih i najpopularnijih stripova svih vremena. U njemu se pojavljuje grupa dece koju predvodi čupavi, plavokosi dečak Čarli Braun, koji ima psa rase bigl, po imenu Snupi. Iako se za stripove dugo verovalo da su tričava, novinska forma namenjena isključivo deci, Snupi i Čarli Braun osvojili su srca odraslih.

Umberto Eko je pokušao da objasni zašto su ljudi širom sveta toliko očarani Kikirikijem, koji je u drugoj polovini prošlog veka štampan u 75 zemalja, u više od 2.600 različitih novinskih izdanja, na 21 jeziku. Procenjuje se da ga je čitalo oko 355 miliona ljudi sa svih krajeva planete. "Poetičnost ove dece proizilazi iz činjenice da kroz njih vidimo sve probleme i patnje odraslih, koje inače ostaju skrivene ispod površine", napisao je Eko za američki magazin Njujorker 1985.

"Oni bude osećanja u nama zato što su, u izvesnom smislu, čudovišta - oni su monstruozne, infantilne sublimacije svih neuroza modernog čoveka koji živi u industrijskoj civilizaciji", naveo je. Eko je o stripu napisao nekoliko teorijskih radova i postao jedan od evropskih pionira u proučavanju devete umetnosti, kako se strip još naziva. Najpoznatiji je Mit o Supermenu (1962), koji se smatra jednom od najvažnijih teorijskih studija posvećenih stripovima o superherojima. Pisao je i knjige za decu, kao što su Bomba i general (1966) i Tri astronauta (1989).

Pesnik Ljubivoje Ršumović savetuje mlade roditelje - "Ne budite dosadni"

Bunt i prezir prema religiji - crtice iz Ekove biografije

Otac Umberta Eka bio je računovođa, koji je imao ambiciju da mu sin postane pravnik, piše Gardijan. Budući pisac odrastao je u konzervativnoj porodici i pohađao je rimokatoličku školu. Uprkos želji svog oca, Eko je na kraju odlučio da studira srednjovekovnu filozofiju i umetnost na Univerzitetu u Torinu. Tu je i doktorirao, baveći se delima Tome Akvinskog, srednjovekovnog italijanskog teologa i filozofa.

Pedesetih godina, Eko je iskusio krizu vere.

"Prva odlika poštenog čoveka je prezir prema religiji, koja nas tera da se plašimo najprirodnije stvari na svetu, a to je smrt, i da mrzimo ono lepo što nam je sudbina dala, a to je život", zabeležio je. Posle doktorata, otišao je u novinarske vode i postao urednik kulture na italijanskom javnom servisu RAI, gde je radio od 1956. do 1964.

Paralelno je predavao na matičnom fakultetu. Eko se u to vreme se oženio Renatom Ramž, profesorkom nemačke umetnosti, sa kojom je dobio sina i ćerku. Šezdesetih je postao član avangardnog pokreta Grupa 63 (Gruppo 63), gde su se okupljali umetnici, muzičari i pisci koji su težili pronalaženju novih oblika književnog i estetskog izraza. Bio je počasni doktor na više od 30 svetskih univerziteta, kao i počasni član Međunarodnog foruma Uneska, organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu.

Eko u njegovom domu u Milanu/Andrea Zanni

'Zašto volim maglu koja štiti od sveta'

Tatjana Đorđević Simić, BBC novinarka-saradnica, Milano

Iz njegovog stana, koji se nalazi preko puta milanske tvrđave iz 15. veka, Kastelo Sforcesko (Castello Sforzesco), Umberto Eko često nije mogao da vidi najviši toranj ove velelepne građevine. Kula je posvećena italijanskom kralju Umbertu I, a vazdušnom linijom od terase pisca, koja se nalazi na trećem spratu, do nje nema ni nekoliko stotina metara. Zbog guste i česte magle, karakteristične za grad Milano, posebno u zimskim danima, ni T od tornja nije moglo da se vidi.,Eko je milansku maglu voleo i često je o njoj pisao.

"Ne samo da je Milano maglovit, nego je sačinjen od velikih, uspavanih i praznih prostora, nepodnošljivih na avgustovskom suncu, kada se svet skriva od te usijane praznine", piše Umberto Eko u članku "Zašto volim maglu koja štiti od sveta" , koji je 2009. izašao u dnevnom listu La Republika (La Repubblica).,"Ponekad, u jesenje ili zimske večeri, kada je grad potopljen maglom, te praznine nestaju, i moj grad postaje lep.","Ponekad, u jesenje ili zimske večeri, kada je grad potopljen maglom, te praznine nestaju, i moj grad postaje lep.",Eko dodaje da se u magli hoda polako i da čovek mora dobro da poznaje grad, kako se ne bi izgubio.

U kolumni Minimalni dnevnik (Diario minimo), koju je pisao za magazin Veri (Veri) od 1959. do 1961. godine, Eko opisuje magični prostor njegovog kraja, u kojem ne postoje napred-nazad i desno-levo. Zato je malo verovatno da će neko, ko taj prostor ne poznaje, uspeti da se orijentiše, tvrdio je Eko. Krećući od trga Sforcesko​​, koja se nalazi ispred njegovog stana, u pravcu jednih od vrata grada Milana - Porta Ludovika, Eko opisuje šetnju od oko tri kilometra kao snalaženje u lavirintu. Uske, krivudave, kaldrmisane i dugačke ulice, koje presecaju trgove i raskrsnice, zbunjivale su ponekad i njega. U tom lavirintu odvijala se piščeva svakodnevnica.

Tu se nalazi Ekova izdavačka kuća Tezejev brod (La Nave di Teseo), gde je objavio mnoge knjige, pa i poslednju - Pape Satan Aleppe: Hronike fluidnog društva iz 2016. U izdavačkoj kući je provodio veliki deo svog vremena kada nije pisao, jer je stvarao kod kuće. Mada, njegov prijatelj i bibliotekar Mario Skonamiljo, izjavio je za dnevni list Sole 24 Ore da je Eko najviše voleo da dolazi u antičku biblioteku i knjižaru, koja je zatvorena 2012.

Odatle, dvojica prijatelja bi prošetala nekoliko stotina metara do bara Caffè Sforzesco, u kojem bi poznati gost uvek pio aperol-špric ili šejk Zucca shakerato od kafe, bundevinog likera, vanile i leda. Izvesni Đanluiđi, koji je tih godina radio u poznatom baru, ispričao je za list Korijere dela sera (Corriere della Sera), kako je Umberto Eko tamo proslavio osamdeset treći rođendan, 2015, godinu dana pre nego što je umro.

Posle aperitiva, pisac bi odlazio u obližnji restoran u kojem je uvek večerao Četiri Mauritanca (Quattro Mori). Nekada bi tamo otišao i sa suprugom, esejistkinjom Renatom Ramž, a uvek bi sedeo za istim stolom, u levom uglu verande ovog restorana. Imao je i omiljenog berberina i frizera u salonu La barberija (La Barberia), koji se nalazi na samo tri minuta pešaka od Ekove kuće.

Priča se da je bio redovan klijent od 1965, sve do poslednjih dana.

Jednom prilikom, u svojoj kolumni Kutija šibica (La bustine di Minevra), koju je pisao od 1985. za časopis Espreso (L'Espresso), Eko kaže da je oduvek sanjao da postane pijanista nekog poznatog milanskog restorana.

Međutim, sudbina se poigrala njegovim snovima, ipak je postao jedan od najpoznatijih italijanskih pisaca i intelektualaca. U jednom drugom tekstu, opet iste te kolumne, piše kako je "bolestan od knjiga", a imao ih je preko 30 hiljada u svom stanu.

Danas, neke od tih knjiga se nalaze u čuvenoj milanskoj biblioteci Ambrozijana, iz 17. veka, a ostatak Ekove kućne biblioteke je od prošle godine na Univerzitetu u Bolonji. Tu je Eko 1975. osnovao prvu katedru u svetu za izučavanje semiotike, nauke o znakovima i simbolima, a bio je i jedan od omiljenih profesora.

Umberto Eko je svedočio pojavi i razvoju interneta, kao i promeni koju je doneo u svetu.

Razmišljajući na ovu temu, napisao je pedagodški esej Pismo unuku, u kojem izražava "zabrinutost za budućnost unuka, kao i civilizacije uopšte", kaže profesor Dušan Živković. "Delo je posvećeno srednjoškolcu, pripadniku otuđene generacije koja boluje od gubitka istorijskog pamćenja, a istovremeno je preplavljena različitim informacijama sa interneta.

"Eko savetuje unuka da virtuelni svet ne smatra gospodarem, koji će ga instrumentalizovati i izbrisati mu identitet, već oruđem za stvaranje sopstvene mape uma", navodi profesor. Pisac smatra da su "pamćenje i povezivanje podataka osnovni preduslovi ljudske slobode i kreativnosti", dodaje Živković. "Vežbaj memoriju, uči napamet", poručuje Eko svom nasledniku, ali i svim milenijalcima i zumerima.

 

 

*********

 

 

 

Arsenijević o nagrađenom filmu „Strahinja Banović“: Neophodno raditi na ljubavi

 

 

KULTURA Autor:N1 Beograd19. feb. 202210:29 > 10:422 komentara Stefan ArsenijevićIzvor: N1

 

 

Reditelj Stefan Arsenijević za N1 kaže da je njegov film "Strahinja Banović" izdvojio pesmu koja je pozitivan primer iz naše kulturne baštine, na koju treba da budemo ponosni i da ona nosi poruku da je važno da imamo moralni ideal..."Čini mi se da se dosta toga izgubilo, da živimo u vremenu okrenutom idealizmu i konforu - da kada veza dvoje ljudi ne funkcioniše, svi dižu ruke i traže idealnu osobu. Idealna osoba ne postoji čak ni na filmu, neophodno je raditi na ljubavi", kaže Arsenijević.

Na 55. Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima, film „Strahinja Banović“ reditelja Stefana Arsenijevića osvojio je čak pet nagrada, uključujući i glavnu nagradu, Gran-pri Kristalni globus za najbolji film. Nakon što je prvi put u ovom veku jedan srpski film trijumfovao u glavnom takmičarskom programu na nekom od svetskih festivala najvažnije A kategorije, očekuje se i srpska premijera „Strahinje Banovića“ sledećeg petka, kojom će zvanično biti otvoren 50. jubilarni Fest. U Novom danu N1 Arsenijević je, predstavljajući film, rekao da od osnovne škole doživljava pesmu o Banović Strahinji kao nešto veoma posebno i neverovatno jer je u pitanju pesma o praštanju i „pokazuje da se bitka ne bije mačem i konjem“. Ona se, kako dodaje, bavi empatijom i razumevanjem drugoga što je za vreme u kojem je nastala potpuno neverovatna.

Pokušali smo je transponovati u sadašnjost i razmišljali smo da smestimo tu našu narodnu srednjovekovnu pesmu u savremeni migrantki milje. "U našoj adaptaciji glavni junaci su migranti iz Afrike, bračni par u kampu blizu Beograda, onda se pojavi treći - vlah Alija iz Sirije i kreće ljubavni trougao", kaže Arsenijević. Onda glavni junak prašta supruzi iako ga je izneverila kad shvati da je zaljubljena u Turčina. Spreman je da krene na veliki put da je nađe kad mu porodica njegove žene govori da ne treba da ide za nju... "Ova pesma je pre svega o čovečnosti koja je iznad nečeg što je društvena konvencija", rekao je Arsenijević i dodao da Banović Strahinja prati svoje emocije i da je spreman da rizikuje.

Upitan da li je osuda okoline sudbina i današnjih žena u patrijarhatu, Arsenijević navodi da misli da je i dalje to aktuelna pesma. "Ali zar nije fascinanatno da smo imali takvu pesmu u mračnom srednjem veku i da je i tada bila popularna, da su ljudi mogli da razumeju šta je empatija i oprostiti nekome, živimo u vremenu kada je potrebno podsetiti se na to", kaže reditelj.

Na pitanje da li je došlo vreme da se klasična dela čitaju tako da su upućena manjinama i da li je svet našao način da se otvori prema drugom i drugačijem, Arsenijević navodi da prisustvujemo pokušaju da manjine dođu u prvi plan. "Hiljade godina u fokusu je bio beli muškarac, sigurno je da živimo u revolucionarnom trenutku posle kog stvari neće biti iste", naveo je on. Arsenijević navodi i da ima puno jakih i protivrečnih emocija i da je jako uzbuđen pred projekciju filma na Festu koji je važna kulturna manifestacija na kojoj je odrastao i formirao filmski ukus. Kaže i da se budi u strahu kako će domaća publika reagovati na film.

 

"Nije patriotizam da lažete"

Upitan da prokomentariše izjavu u štampi dr Zorana Radovanovića nije partriotizam da lažete, rekao je da se apsolutno slaže i dodao da se mnoge stvari postavljaju kao patrotizam a on to nije. "Često se on postavlja na takav način da budete zatvoreni u neki svoj narod i nešto što vam vladajuća struktura govori. Banović Strahinja je junak koji ide protiv tpoga, njemu u pesmi ne pomažu Jugovići, porodica žene, već pijani Turčin koji se zove Derviš...Mislim da patriotizam znači voleti svoj narod ali ne po cenu da ugrožavaš nekog drugoh i biti iskren prema sebi gde smo mi u kontekstu sveta", rekao je Arsenijević.

 

"Protesti protiv Rio Tinta - stvar koja nas može ujediniti"

Arsenijević navodi i da su ekološki protetsi apsolutno stvar koja nas može ujediniti a malo je takvih stvari. "Čini mi se da je to neka borba koju ćemo svi morati da izborimo, pitanje vazduha nije apstraktno pitanje - izađete napolje, udahnete pa vazduh i vidite. Kao roditelj imam obavezu da nešto uradim po tom pitanju nadam se da ćenas cela stvar sve ujediniti", kaže.

 

"Uvek ću navijati za opoziciju"

Arsenijević navodi da ne očekuje da će ova kampanja za izbore u Srbiji biti različita u odnosu na one ranije, ali dodaje da je od onih ljudi koji ne prate intenzivno polirtičke kampanje jer ima osećaj da je "sve video do 90-tih na ovamo".

Kada sam pratio kampanje velika energija mi je odlazila na to, a shvatio sam da ne mogu bogzna šta da promenim. Da, na izborima ću glasati i na taj način se boriti, ali u životu pokušavam da svet učinim boljim kroz neke ličnije i drugačije stvari umesto da pomno pratim izbornu kampanju", rekao je Arsenijević i dodao da konstantno žali zbog toga što opozicija nikako da se "prizove i ujedini". "Ali naravno, navijam za opoziciju, uvek ću navijati za opoziciju jer je važno za svaku vlast da ima osećaj da je smenjiva", kaže.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Bravo!  Stevan Sremac:  "u našim nazovi gradovima, u tim vulgarnim varošicama, podjednako nema ni tradicionalne ni gradske evropske kulture". Pošto je put Dositeja Obradovića i Ilariona Ruvarca porazio Pantelija Srećković  i epigoni  isto je i danas! Umesto da postane građanin, radan, tolerantan, koji se sa drugima udružuje oko zajedničkih projekata, naš čovek je ostao, nesocijalizovan,  lukav podanik, dovitljiv, sav usmeren na sopstveno preživljavanje, kakav je bio i u doba Osmanskog Carstva i komunizma.  Oni koji veruju u neposrednu vladavinu ljubavi, moraju shvatiti da ljubav kao takva sigurno ne podstiče nepristrasnost. Niti može da otkloni konflikt. Emocije, čak ni ljubav, ne mogu zameniti  vladavinu  institucija koje kontroliše razum (brak je jedna od tih "institucija").  Zato naš oslonac u budućnosti, ono što treba da nam bude vodič i putokaz u društvu, ne mogu biti, kao do sada, osećanja, već to moraju biti kritički građanski empirijski racionalizam (gde argumenti obavezuju!), nepistrasnost i razumni kompromis.

 

 

Zoran Stokić

19.02.2022.