Putinov hibridni rat
protiv Evrope
OLEKSAND
ALEKSANDROVIĆ
"Danas"
28.04. 2016. LIČNI STAV AUTOR: OLEKSAND ALEKSANDROVIĆ
Godine 1970. bivši saradnik KGB-a koji predstavlja sebe kao
novinar, Jurij Bezmenov opisao je kako bi Sovjetski Savez mogao da uništi bilo
koji narod u 15 do 20 godina, baš koliko je potrebno da se nauči nova
generacija. On pominje četiri etape uništavanja ili - kako bismo to rekli danas
- "hibridnog rata": demoralizacija (12-15 godina), destabilizacija
(2-3 godine), kriza (1 godina) i normalizacija (0,5 -1 godina).
Današnja Rusija (kao pravonaslednica Sovjetskog Saveza) i
njene bezbednosne snage (pravonaslednici KGB-a) uspešno su završili tri od
četiri etape uništavanja u Ukrajini. Oni se nalaze takođe na drugoj etapi
hibridnog rata protiv Evrope, kao i na etapi prelaska od demoralizacije ka
destabilizaciji na Balkanu, posebno u Srbiji.
Ako pričamo o tipičnim metodama hibridnog rata, tu su, na
primer: mešanje istine i laži, falsifikovanje istorije, podrška korupciji na
svim nivoima, političko i ekonomsko potcenjivanje, finansiranje ekstremnih
levičarskih i desničarskih političkih pokreta, formiranje nepostojećih
realnosti. Oblasti primene hibridnog rata uključuju istoriju i religiju,
kulturu i jezik, radne odnose, medije, ekonomske aktivnosti, politički život,
vojne, policijske i bezbednosne snage.
Ključni cilj takve destruktivne aktivnosti jeste formiranje
masovnog antagonizma, haosa i polarizovanog društva nezavisno od teme ili
oblasti života. Radi se uz pomoć govora mržnje i promovisanja netolerancije,
širenja iracionalnog straha i osećaja nezaštićenosti, igranje na idejama
patriotizma ili ideji žrtve, zbunjivanje naroda do te mere da on više ne može
da se opredeli gde je tu laž a gde je istina. Bitan faktor u ovoj igri je,
nažalost, kratko sećanje naroda, čime je lako manipulisati.
Evo kako je to bilo u Ukrajini:
Kad je Putin došao na vlast, on je odlučio da vrati Ukrajinu
u zonu uticaja Rusije, pošto su Rusiji više nego potrebni ljudski i prirodni
resursi radi opstanka ove imperije. Uništavanje je išlo lako, pošto su
Ukrajinci stradali od postsovjetskog sindroma. Kremlj je održavao mit o
"dva slovenska bratska naroda" (istorija); podržavao je moskovski
patrijarhat kao "jedinu pravu crkvu" u Ukrajini (religija);
prikazivao je ukrajinski jezik kao dijalekat ruskog (jezik); napunio je
ukrajinsko tržište medijima, radio i televizijskim programima na ruskom jeziku
ili ruskog vlasništva (mediji i kultura); kupio je ukrajinske fabrike, banke i
čitavu industriju, i promovisao korupciju u energetskoj oblasti (ekonomija);
finansirao je ekstremne levičarske i desničarske političke stranke, NVO
(politički život); uveo svoje agente u vojsku, bezbednosne i policijske snage
zahvaljujući sistemu koji je tamo ostao još iz sovjetskih vremena (bezbednost).
Zatim, sve ukrajinske vlade su od strane Moskve proglašene za korumpirane,
nesposobne, prozapadne i antiruske, a samim tim i "fašističke", dok
su Putinovu vladu Ukrajinci doživljavali pozitivno zbog većih plata i većih
penzija, što je bilo moguće zahvaljujući ogromnim prihodima od prodaje gasa i
nafte. Tako se završila etapa demoralizacije u Ukrajini.
Godine 2013, kada je postalo očigledno da je bivši
predsednik Ukrajine V. Janukovič bio spreman da potpiše Sporazum o asocijaciji
između Ukrajine i Evropske unije, Kremlj je počeo etapu destabilizacije
situacije, koja je brzo prešla u krizu. Aneksija Krima i oružani sukobi na Donbasu
nisu bili spontani, nego jasno pripremljeni akti agresije. Ovog puta hibridni
rat je po prvi put uključio i snažnu vojnu komponentu: regularnu rusku vojsku.
Na Krimu je Rusija uspela da završi pun ciklus uništavanja:
"normalizacija" na poluostrvu je predstavljala polako smanjivanje
etape krize i uvođenje ruskih institucija uz snažnu podršku vojnika i oružja.
Na istoku Ukrajine četvrta etapa ruske politike nije uspela: imamo rat koji
traje, ništa od "normalizacije". Zato što je cilj Moskve na Donbasu
potpuno drugačiji: očuvanje stalnog krvoprolića na teritoriji Ukrajine kako bi
bila sprečena da sprovodi reforme za ulazak u EU.
Kako se to dešava u Evropi?
Metode i oblasti primene ruskog hibridnog rata protiv Evrope
umnogome su slični sa onima za Ukrajinu, samo sa naglaskom na antagonistički
prelazak sa radikalnog levog i desnog ugla (nema veze u kojoj je to oblasti),
zavisnost od energenata, političku i ekonomsku korupciju (na primer, Šreder,
Berluskoni, Le Pen) i uticaj na medije (Raša Tudej, Sputnik, lokalne medije sa
ruskim finansiranjem). Zanimljiva je metoda informacionog uništavanja, u kojoj
su pomenuti ruski mediji lagali Zapadnom kontinentu o događajima u Ukrajini,
Gruziji ili Siriji (lako je verovati njima pošto su te teritorije daleko i
ljudi prosto ne dobijaju proverenu informaciju); ali sada, naprotiv, ovi mediji
pokušavaju da šire fejk saopštenja radi diskreditiranja evropske vlade (kao što
su na primer fejk priče o silovanoj ruskoj devojci u Nemačkoj ili ukrajinskim
"nacistima" koji prete Holandiji). Kao novi instrument koristilo se
pitanje migranata koje je usmereno na pojačanje političkih tenzija i formiranje
unutrašnjih oružanih sukoba između lokalnog stanovništva i migranata. Taj
instrument se koristi istovremeno sa izveštajima o tome da je navodno Zapad
kriv za migrante, što je samo delimično istina. Treba da se podsetimo i da su
ratovi u Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji trajali dugi niz godina, ali naglo
povećan broj migranata se desio samo prethodne godine, kada je Rusija počela da
bombarduje Siriju, i da su većina tih migranata mladi agresivni momci.
I poslednji instrument koji je koristila Rusija u hibridnom
ratu protiv Evrope jeste terorizam. Naravno da je teško dokazati sa
stopostotnom sigurnošću da su teroristički napadi u Francuskoj i Belgiji
planirani u Moskvi, posebno kad imate tu muslimanske ekstremiste kao počinioce
zločina. Međutim, treba da se podsetimo na par stvari: Sovjetski Savez i
njegove bezbednosne snage su finansirale i naoružavale ekstremističke grupe
širom sveta, uključujući i Bliski istok, i te stare konekcije i veze i metode
se nisu promenile. Neki od rukovodilaca Al kaide su trenirani na teritoriji
Ruske Federacije. Postoji oko 3.500 Rusa koji sa bore na strani ISIS, a
današnji Kremlj je reagovao na događaje u Briselu tako što je širio dvosmislene
izjave kako će još više biti terorističkih napada ako Zapad ne bude sarađivao
sa Rusijom (zvuči više kao pretnja). Glavni cilj Putina u hibridnom ratu protiv
Evrope je ne da okupira njenu teritoriju (mada ne bi bilo loše), nego da
formira jednu antagonističku, slabu, nestabilnu, korumpiranu Evropu, tako što
će pomagati ekstremnim strankama da dođu na vlast uz legitimni izborni proces.
Želi Evropu sa kojom bi bilo mnogo lakše pričati o razdvajanju zona uticaja na
kontinentu. Što više haosa, to je bolje za Kremlj.
Zoran Stokić
27.02.2022.
Нема коментара:
Постави коментар