Staljin je imao 25.000 knjiga po kojima je pisao uvrede i psovke - samo jednog pisca je poštedeo

 

U istoriju je ušao kao strašni diktator odgovoran za smrt miliona ljudi. No, pre nego je postao boljševik i monstruozni tiranin, sovetski vođa Josif Visarionovič Džugašvili Staljin (1878.-1953.) bio je pesnik koji je na svom materinjem gruzijskom jeziku pisao domoljubne i nežne romantične pesme.

 

IZVOR: JUTARNJI.HR NEDELJA, 6.02.2022. | 12:12 -> 12:59 Foto: Profimedia

 

Čini se da ga je ljubav prema knjigama držala ceo život jer posedovao je biblioteku s oko 25.000 knjiga, časopisa, rukopisa i pamfleta za koju se saznalo tek krajem 1980-ih kad su tokom Perestrojke otvoreni arhivi iz Staljinovog doba.

 

Ogromna zbirka

 

"Staljin je bio strastveni čitatelj - kaže britanski istoričar Džofri Roberts koji je istražio rusku arhivsku građu te nedavno objavio knjigu "Stalin's Library: A Dictator and his Books" (Staljinova biblioteka: Diktator i njegove knjige).

Staljinova biblioteka nalazila se u Kuntsevu blizu Moskve. Biblioteka je prema pričama svedoka bila jedina ugodna prostorija u kući. Imala je četiri velike i duboke police za knjige. Kako je Staljinova zbirka bila toliko velika, mnoge knjige bile su pohranjene u zasebnoj zgradi i donošene mu prema potrebi.

Sovjetski diktator svom je osoblju naredio da klasifikuje knjige pa su one raspoređene u više od 40 kategorija: od filozofije i psihologije do sindikata, umetničke kritike i lepe književnosti. Staljin nije imao vremena da pročita sve što je posedovao, ali je puno toga mu je ipak pošlo za rukom. Od lepe književnosti najviše je volio Balzaka i Servantesa, Šekspirove drame. Staljin je imao i svoj privatni bioskop, uživao je u vesternima i čitao filmske scenarije, često je zahtevao da vidi pisce i reditelje kako bi im prigovorio o političkoj neadekvatnosti njihovog rada pre snimanja bilo kakvog filma.

Nije bio pažljiv i uredan bibliofil, nego je ostavljao masne tragove svojih prstiju za što se saznalo kad je Maksimu Gorkom vratio neke od pozajmljenih knjiga. Upravo su ti masni tragovi nadahnuli pesmu Osipa Mandeljštama o "debelim prstima", "kremaljskog planinara" s "brkovima pacova" što je pesniku osiguralo smrt u Gulagu. Kao svemoćni vladar, Staljin je bio je zastrašujuće arbitraran u svom ophođenju prema piscima: nagađa se da je odgovoran za smrt Maksima Gorkog i samoubistvo Vladimira Majakovskog. No, s druge strane branio je od progona antikomuniste poput Mihaila Bulgakova i Borisa Pasternaka, kojega je zaštitio od progona riječima: "Pustite toga stanovnika oblaka na miru".

Staljin je u knjigama često crvenom, plavom i zelenom olovkom ispisivao izraze prezira ili neslaganja: "ha ha", "besmislica", "glupost", "smeće", "budala", "gadovi", "ološ", "svinja", "lažljivac", "podlac" i "odjebati". Ipak, u Lenjinovim knjigama, koje je najčešće čitao, nije ostavio tragove neslaganja ili kritike.

 

***

Komentar

***

 

Dok je Hitler bio nekrofil, Staljin je bio - „neseksualni sadista – nepredvidivog  ponašanja“ (za razliku od, na primer, Markiza de Sada „seksualnog sadiste“ ) - život i smrt, podanika, zavise od njegovog  hira. Istoričar Medvedev je naveo  puno primera. Kada ga je posetila jermenska delegacija, Staljin je pitao za zdravelje pesnika Šarenca i rekao da „da nesme da mu  fali ni dlaka sa glave“ - ali je nekoliko meseci kasnije, po Staljinovom naređenju, Šarenc bio uhapšen i ubijen. Slavni istoričar I. Steklov, uznemiren brojnim hapšenjima NKVD, telefonirao je Staljinu i tražio sastanak. „Naravno, samo dođi“, rekao je Staljin, i razuverio ga kad su se sreli: „Što je tebi? Partija te poznaje i veruje ti; ništa ne brini.“ Steklov se vratio kući svojim prijateljima i porodici, a iste večeri NKVD je došao po njega. Prirodno da je prva misao njegovih prijatelja i porodice  bila da zovu Staljina za koga je izgledalo da nije u toku događaja. Bilo je mnogo lakše verovati u Staljinovo neznanje nego u njegovu suptilnu perfidnu igru mačke i miša. Rafiniran oblik sadizma bio je Staljinov običaj da hapsi žene (na pr, Molotova, Kalinjina...) i decu - funkcionera i da ih drži u logorima za prisilni rad dok su njihovi muževi morali raditi svoj posao, klanjati se i cviliti pred Staljinom, a da se većina od njih nije nikada usudila čak ni da pita za svoje najbliže!

Jedan drugi oblik Staljinovog  sadizma bila je nepredvidljivost njegovog ponašanja. Postoje ljudi za koje je naredio da budu uhapšeni, ali koji su nakon mučenja i strogih osuda bili oslobođeni nakon nekoliko meseci ili godina i imenovani na visoke dužnosti, često bez objašnjenja. Dobar primer je Staljinovo ponašanje prema svom starom prijatelju Sergeju Ivanoviču Kavtaradzeu, koji mu je pomogao da se sakrije od agenata u Petrogradu. Tokom dvadesetih godina Kavtaradze se pridružio trockističkoj opoziciji i napustio ju je tek kada je trockistički centar pozvao svoje pristalice  da prestanu s opozicionim aktivnostima. Posle ubistva Kirova, Kavtaradze je, kao bivši trockist prognan u Kazan, odatle je pisao Stalijnu pismo, navodeći da nije radio protiv Partije. Staljin je odmah vratio Kavtaradzea iz progonstva. Uskoro su mnoge centralne novine donele  članake o Kavtaradzeu, detaljno  iznoseći zgode  iz njegovog  ilegalnog rada  sa Staljinom. Staljinu su se članci  dopali. Pred kraj 1936. g. Kavtaradze i njegova žena iznenada su uhapšeni i, nakon mučenja, osuđeni na smrt streljanjem. On je bio optužen da je zajedno s Budu Mdivanijem planirao ubistvo  Staljina. Uskoro nakon suđenja Mdivani je bio strijeljan. Kavtaradze je, međutim, dugo vremena bio u ćeliji smrti. Jednom je iznenada odveden u Berijin  biro  gde  je  sreo svoju ženu koja je toliko propala da ju je jedva prepoznao. Oboje su izneneada bili  oslobođeni. Isprva je živeo u hotelu; zatim je dobio dve sobe u opštinskom stanu i počeo je raditi. Staljin mu je iskazivao razne znake sklonosti, pozivajući ga na večeru; jednom ga je iznenadio posetivši ga zajedno sa Berijom. Ta poseta je izazvala veliko uzbuđenje u opšinskom stanu. Jedna od Kavtaradzeovih komšinica se onesvestila kada se, prema njenim rečima, „portret druga Staljina“ pojavio na ulazu stana. Kada je večerao s Kavtaradzeom, Staljin bi mu servirao jela, zbijao šale i obnavljao uspomene. Ali za vreme jedne od tih večera Staljin je iznenada ustao pred svojim gostom i rekao: „I još si me želeo ubiti“! Staljinovo ponašanje u ovom slučaju jasno pokazuje jedan element u njegovom karakteru - želju da pokaže ljudima da ima apsolutnu moć i vlast nad njima. Samo jednom svojom rečju mogao ih je ubiti, mučiti, ponovo ih spasiti, nagraditi ih; imao je moć Boga nad životom i smrću, moć prirode da uzrokuje napredak i destrukciju, da nanosi bol i da leči. Život i smrt zavisila su od njegovog  hira. To također može objasniti zašto nije dao pogubiti neke ljude kao što su Litvinov (nakon neuspeha njegove politike sporazumevanja sa Zapadom), ili Erenburga koji je istrajavao na svemu što je Staljin mrzeo, ili Pasternaka  koji je skrenuo u suprotnom pravcu od Erenburga. Istoričar Medvedev objašnjava da je u nekim slučajevima morao neke stare boljševike ostaviti u životu kako bi stvarao privid da nastavlja Lenjinov put. Ali se to nikako ne bi moglo reći za slučaj Erenburga. Naslućujem da se i ovde radilo o motivu Staljinovog uživanja u vlasti hirom i raspoloženjem koje ne ograničava nikakav - čak ni najpakosniji — princip.

 

 

Zoran Stokić

6.02.2022.