Decenija od smrti Konstantinovića: Veliki pisci rastu i nakon smrti

 

KULTURA Autor:Danas27. okt. 202113:319 komentara Izvor: Foto / Danas

 

“Radomir Konstantinović stoji, po mom dubokom uverenju, a istraživanja to i pokazuju, u onoj brazdi koju je u našoj kulturi započeo Dositej Obradović, a preko Vuka do Svetozara Markovića i Jovana Skerlića, ta se brazda prepoznaje doista kao kod u kulturi po principu vrednovanja i prevrednovanja. U tom smislu, Konstantinovićevo delo je doista, i mislim da se ta teza ne može osporiti, duhovna vertikala u srpskoj kulturi i šire”, govorio je Mirko Đorđević, sociolog religije, potpredsednik pokreta "Novi Optimizam" koji je 2012. godine podržao inicijativu Pokreta da se godišnjica smrti primereno obeleži i to u tri grada, rodnoj Subotici, Novom Sadu i Beogradu, prenosi Danas.

Govoreći o Srbiji devedesetih godina u jednom od retkih intervjua koji je dao srpskim medijima Konstantinović kaže: “Da vam kažem: borba protiv nacionalizma jeste borba protiv samoće. Zašto? Zato što je samoća egzistencijska forma totalitarizma, svakog, pa i ovoga nacionalističkog s početka devedesetih godina. Ovo što vam sad kažem rekao sam pre deset godina, na početku Druge Srbije, na dan 11. aprila 1992. godine. Beogradski krug bio je krug spasonosnog prijateljstva, pa je zato, uistinu, bila privilegija naći se u njemu. Mislim na prijateljstvo, kao na privilegiju – valjda najveću od svih privilegija. Ali, ne manje, mislim i na privilegiju manjine, neodvojivu od privilegije prijateljstva. Ili, ako hoćete, na privilegiju marginalca. Zato što je marginalnost duša istorije. Druga Srbija, dakle Srbija evropska, jeste marginalna Srbija, i dan-danas, i upravo kao takva, kao marginalna, jedina moguća budućnost Srbije.”

Svojim delom „Filozofija palanke“ i esejističkim aneksima u njoj, Konstantinović je započeo jedan veliki posao koji se zove fenomenologija palanke. Njegovo obimno delo u osam tomova „Biće i jezik“ primer je da se iz jezika i iz pesničkih vrednosti izvlači zdravi duh srpske kulture koja se opire palanačkoj učmalosti koja počinje i završava se organskom kulturom, smatra Mirko Đorđević: „U tom smislu, on je redak sa svojim delom ne samo u srpskoj književnosti nego i u književnostima drugih naroda sa kojima je naš jezik blizak. Konstantinovićevo delo izrasta, i uvek se čita, jer velikim piscima je i posle smrti suđeno da rastu. Uvek smo ga oslovljavali sa Učitelju, a on bi na to samo odmahivao rukom”, seća se Đorđević koji je u ime Novog Optimizma predložio i da jedna ulica u Subotici ponese ime velikog esejiste i polihistora naše kulture, kao i to da se njegova obimna ostavština objavi.

Godinu i po dana od formiranja, a skoro tri godine od smrti uglednog pisca i filozofa, 2014. godine je u Subotici održana prva, konstitutivna sednica Saveta za očuvanje intelektualnog nasleđa Radomira Konstantinovića. Jedna od odluka Saveta jeste organizovanje manifestacije „Dani Radomira Konstantinovića“ u oktobru te iste godine, i to upravo u Subotici, gradu u kojem je ovaj veliki evropski intelektualac rođen, a predviđeno je da time ubuduće budu obeležavane godišnjice njegove smrti, 27. oktobra. Do danas, od planiranih svih 30 sabranih knjiga, objavljeno je ukupno 15 tomova što predstavlja izdavački podvig i ispunjenje misije koju je Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića zacrtao sebi kao najvažniji cilj još u danima kada je osnovan.

Tada je istoričarka Latinka Perović izabrana za predsednicu Saveta, a jedan od članova, Živan Berisavljević, najavio da će program obeležavanja i negovanja nasleđa Radomira Konstantinovića obuhvatati i kulturne manifestacije, okrugle stolove, ali i dodeljivanje nagrade sa njegovim imenom i istakao da će se “nagrade dodeljivati laureatima sa celog prostora druge Jugoslavije i onih zemalja u kojima je njegovo delo očevidno imalo odgovarajuće interakcije“.

Za članove Saveta izabrani su tada književnici, kulturni radnici i javne ličnosti koje su bile Konstantinovićevi bliski saradnici, ili su se pak profesionalno bavili njegovim radom: Latinka Perović, Živan Berisavljević, Gojko Tešić, Radivoj Cvetićanin, Ivan Milenković, Laslo Vegel, Boško Krstić, Oto Tolnai, Boško Kovačević i drugi.

Na dan kada je navršeno šest godina od kada nas je napustio Radomir Konstantinović, u Subotici i u Novom Sadu je održana promocija knjige „Konstantinović. Hronika“ Radivoja Cvetićanina, a reč je o do sada najopsežnijoj biografiji Radomira Konstantinovića.

Na promociji u Novom Sadu govorili su brojni intelektualci, poznavaoci Konstantinovićevog dela. Novinar i pisac, Teofil Pančić, je tom prilikom izjavio: “Iako autor i izdavači insistiraju na tome da je knjiga hronika, radi se o biografiji, a da to ne znači da se ne radi i o hronici. Ovo jeste jedna biografija utoliko što istinski, znalački, posvećeno, temeljito, studiozno, lucidno i pametno govori o životu i radu Radeta Konstantinovića, a jeste hronika u jednom drugom smislu jer predstavlja hroniku društva u kojem je Konstantinović živeo i radio. Što je to hronika vremena, epohe, naravi, hronika kulture, politike, mentaliteta, običaja, kontinuiteta i diskontinuiteta kroz koja prolazimo. To su za mene kao čitaoca ove knjige i jedni od najfascinantnijih njenih momenata.”

Nagrada „Radomir Konstantinović“ 2019. godine pripala je ravnopravno novosadskom književniku Laslu Vegelu za roman „Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile“, i Radivoju Cvetićaninu, novinaru i piscu iz Beograda, za knjigu „Konstantinović. Hronika“.

„Danas je jasno da je propao pokušaj da se Konstantinović proglasi strancem u srpskoj kulturi – obrnuto, sve je čvršće uverenje da je Konstantinović jedan njen stub, i pitanje je vremena kad će stati uz rame Crnjanskom i Andriću“, rekao je na dodeli nagrade Radivoje Cvetićanin podsetivši da je Konstantinović u književnosti bio „šampion modernizma“, i da je na toj liniji uvek bio „čovek subverzije i pobune“.

Žiri je doneo jednoglasnu odluku da se izuzetno ove godine, povodom desetogodišnjice smrti Radomira Konstantinovića, dodeli deset Povelja „Radomir Konstantinović“ sledećim stvaraocima:

Oto Tolnai: „Skandal: izbor pesama 2001-2017“, KOV, Vršac, 2020.

Bora Ćosić: „Dnevnik 2013-2020“. Lom, Beograd, 2020.

Filip David: „Jesmo li čudovišta“, Službeni glasnik, Beograd, 2019.

Slavoj Žižek: „Kao lopov u noći“, Novi Sad, Akademska knjiga, 2020.

Dragan Prole: „Jednakost nejednakog“, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2019.

Ivan Lovrenović: „Putovi su, snovi li su“, Fraktura, Zagreb, 2020.

Ješa Denegri: „Jedna moguća istorija umetnosti XX veka“, Službeni glasnik, Beograd, 2020.

Božo Koprivica: „Vježbanka Danilo Kiš“, Karioke, Beograd, 2020.

Vlaho Bogišić: „Nedovršeni Bogišićev Ustav i druga međuplemenska razmatranja“, Službeni glasnik, Beograd, 2020.

Tomislav Brlek: „Tvrdi tekst – Uvid i nevid moderne hrvatske književnosti“, Fraktura, Zagreb, 2020.

Takođe, Žiri deli jednoglasno uverenje da je ovaj izbor i autora i dela antologijski po svemu, a ono što je svakako najvažnije – ova ostvarenja su, nesporno, deo konstantinovićevske tradicije modernosti na bivšim jugoslovenskim prostorima.

Nepodeljeno je mišljenje članova Saveta, nekadašnjih saradnika i prijatelja Radomira Konstantinovića, da je njegovo delo ostavilo značajan trag u kulturnom i javnom životu ovih prostora, te da je njihova obaveza da to delo promovišu, dalje izučavaju i stvaraju prostor za nove autore koji će te ideje dalje razvijati.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Konstatinović je bio veliki umetnik i filozof ali kao sociolog ne, zašto? „Drugu Srbiju“ su sačinjavali „kosmopolitski komunisti“, u praksi ih je porazila „prva staljinistička Srbija“ a porazila ih je samo zato što „druga Srbija“ iz ideoloških razloga nikada nije htela da prizna empirijsku činjenicu da je komunizam samo forma despotske političko kulturne matrice vladanja. Za našu levičare iz „druge Srbije“  glavni problem je u „nacionalističkom“ a ne u „totalitarnoj“ praksi; a zapravo je obrnuto - totalitarna praksa -  je podloga na kojoj se uspešno održava "nacionalizam".Tito je umro 1980. a mi još nismo napravili prvi korak u istinsku tranziciju; za tih 41 g uspeli smo da „izgubimo“ i ono malo građana i građanske kulture koje smo stvarili za 200 god nove državnosti koja nas je „povezivala“ sa Evropom. I na našem primeru pokazalo se da je Karl Poper bio u pravu: "nije marksizam samo loš vodič u budućnost nego svoje sledbenike čini nesposobnim da vide šta se događa pred njihovim očima u njihovom sopstvenom istorijskom periodu i ponekad, uz njihovo sopstveno učešće". Sa pogrešnim dijagnozama nije moguće izlečiti bolesnika. Nema „evropske Srbije“ ber kritičkog mišljenja i  intelektalnog poštenja bez sistema nezavisnih institucija (a mediji su u ovako zapuštenom društvu od prvorazrednog značaja) koje bi omogućuju slobone rasprave u svim segmentima društva (politici,...,nauci).

 

Zoran Stokić

28.10.2021.