"Otimanje oko Hegela"

Stanislav Vinaver "Politika" 1931.

 

*

Hegel je bio najteži i najnerazumljiviji filozof. On je sav u intelektualizmu, u pojmovima, u stručnim duhovnim izrazima. Ali taj nerazumljivi pisac pripovedao je kult duboke razumnosti. Taj metafizičar propovedao je jevanđelje stvarnosti. „Sve što je stvarno – razumno je...“

Poznata je anegdota o umirućem Hegelu. „Jedan me je učenik samo razumeo“, rekao je Hegel, na samrti. Svi su strasno očekivali da čuju ime naslednika... „Ali me ni on nije razumeo kako treba...“, dodade filozof u ropcu, šapatom...

Hegel je imao neverovatni uticaj na svoje vreme. Sve nauke bile su pod njegovom diktaturom. Škole istoričara orijentisale su se prema njegovim idejama. Mislilo se da je u Hegelu poslednji izraz duhovne istine. Taj uticaj osvojio je sve kulturne zemlje. Nosioci velikih ideja pojedinih država bili su Hegelovi đaci.

U svojoj otadžbini, u Nemačkoj, Hegel je postao „državni filozof Pruske“. On je veličao suštinu pruske države, ono što je oličavao još Fridrih Veliki: apsolutnu odanost državi, kao nečem višem, božanstvenom. Međutim, Hegel (poreklom južni Nemac) nije uvek tako mislio o severnonemačkoj Pruskoj. Ranije je imao druge nazore, slične onima Getea, i drugih za koje je Pruska duhovno uboga tvorevina. Postepeno, on se opredelio za prusku ideologiju, našao njene dubine, otkrio njeno skriveno zračenje, i sav se založio za državu stroge organizacije i oštre dužnosti. Postao je profesor univerziteta u Berlinu i njegovim duhom zapajao se svaki pruski činovnik, birokrata, oficir, profesor i intelektualac. On je stvorio stalni kadar pruskog duha.

Među građanskim misliocima Hegel je, posle velikoga cvetanja, pao najzad u potpuni zaborav. Nazvat je opskurantom, filozofom najcrnje reakcije, braničem pruske restauracije, popovskom kulom svetiljom – kulom mraka – najzad, nerazumljivim filozofom golih i pukih reči. Građansko društvo usvojilo je argumente najljućeg Hegelovog protivnika Šopenhauera, koji je Hegela prezirao kao tvorca jedne metafizike koja počiva na velikim rečima, koja hoće da sebe nametne stvarnosti i životu a nema u sebi ničega stvarnog, ničega dublje životnog, uopšte ničega osim velikih i nerazumljivih reči

Istina je, postojale su dve škole, ne samo desni hegelovci, nego i levi hegelovci. Levica je tumačila Hegela liberalno. Ali je preko Hegela pao bio – prividno bar – duboki zaborav. I najviše u njegovoj rođenoj otadžbini

O stogodišnjici od smrti Hegela sazvat je u Berlinu kongres filozofa da istakne današnji značaj Hegelovog učenja. I taj kongres, odjednom, postao je duhovni događaj prvoga reda. Videlo se da je jedan dobar deo današnjih društvenih sukoba u stvari duhovne vrste. I da počiva na Hegelu, na Hegelovom učenju, na Hegelovom idealu

Sazivači i predavači su nesumnjivo desničari. Duša kongresa i njegov predsednik drevni Georg Lason, štaviše, potpuno je religiozan, uglasti protestant najodređenije, stroge i krute vrste.

Profesor Đentile, iz Rima, nama je dobro poznat kao ministar prosvete fašizma. On je izradio reformu škola koja je imala da uguši manjine. On je danas na vrhuncu slave i aktivnosti u Italiji. U udžbenicima se u Italiji danas uče dužnosti građanina, kako ih je on formulisao. Profesor Đentile je čist hegelovac. Na kongresu je držao, zvučno i retorski, predavanje: „Hegel i država“. Veličao je državu kao pravi i konačni izraz čovečanske svesti, kao dublju i stvarniju slobodu no što je slučajna i ćudljiva proizvoljna nazovisloboda pojedinca. U jasnim aluzijama branio je Đentile fašizam od „blagih kritika“, slavio ideju porodice, države i otadžbine kako ih Hegel vidi i, najzad, veličao u plamenim apoteozama – rat, kao poslednje sredstvo, kad otkažu druga. Čudno je da su u prikazima sa kongresa u nemačkim listovima – tirade Đentilea o ratu ispale. To dolazi možda otud što je senator Đentile govorio na italijanskom, pa su ga učesnici kongresa razumeli samo ovlaš. Kada je Lason predstavio Đentilea slušaocima i spomenuo da on dolazi direktno od Musolinija, sa kojim je imao važne konferencije, auditorijum se orio od pljeska. Ogromna većina slušalaca nesumnjivo je u duhu autoritativne države, smatrajući da se ova direktno naslanja na Hegela... Musolini ih raduje kao novi dokaz istine kod Hegela.

Ministar prosvete u Pruskoj je – socijaldemokrata Grime. On je otvorio kongres, sazvat u čast pruskog državnog filozofa. I rekao je stvari koje nisu bile prijatne. Istakao je da su na predavanjima kongresa zaboravljeni oni učenici Hegela koji su nastavili Hegelovu nauku i živeli o Hegelovim idejama onda kada se smatralo da je Hegel definitivno prohujao. Ne govori se o Marksu, Engelsu i Lasalu, koji su uneli živi duh Hegela u radničke mase onda kada je građansko društvo palo u najplići materijalizam, a Hegela zvalo „brbljačem besmislica i budalaština“.

Hegel je – rekao je Grime – najživlja sadašnjica. Nije potrebno – kako misli kongres – obnavljati Hegela, ta, on nije ni umirao, on živi u idealima radnika. Radnički sta-lež hoće državu kao najveću naravstvenu silu, kao zajednicu organizovanu na pravoj zadružnoj ideji. Hegel nije mislio radi mišljenja. Smisao njegove dijalektike jeste – svesna promena sveta...

Poznato je da u Nemačkoj socijaldemokratija smatra da je građansko društvo preživelo i da je radnički stalež naslednik najviših vrednosti njegovih. Oni kažu: „Gete, koji je hteo universalnog čoveka, Hegel, koji je hteo visoku svest izraženu preko države – oni pripadaju sada radničkoj klasi, jer samo je ova prožeta tim idealima, dok ih je građanska klasa izneverila.“

Grime je podigao svoj glas pred predstavnicima desničarskog hegelijanstva. Naravno, oni su mu odgovorili posredno, u toku zasedanja. Odgovorio je sâm Lason. On je istakao da Marks uopšte nije shvatio Hegela i da radnička klasa nema nikakve, ama baš nikakve veze sa Hegelovim idealizmom. U ime najsuvoparnije metafizike pak odgovorio je Grimeu profesor Hartman. On je dokazivao da je Hegel mnogo dublji, i da Marksov istorijski materijalizam i dijalektika – nisu došli do prave suštine Hegela. A građanska umerena i neumerena desnica? Ona osniva, na kraju krajeva, svoj nacionalizam takođe na Hegelu. Nacionalni socijalisti hoće „Treće carstvo“ Hegelovo, hoće da prusko shvatanje države prošire na celu zemlju.

U nekima od predavača osećala se veza sa tim strujanjima. Naročito kod jednog mladog hajdelberškog docenta. On je dokazivao da, po Hegelu, svud prava volja treba da pobedi slučajnu volju. Tako zločinac treba da bude kažnjen, da bi se pripomogao da u njemu, zločincu, pobedi saznanje opšte istine nad posebnim, nad proizvoljnošću. On to pravo zahteva od društva. Na taj način nastupa malizam sa katedre, kako ga hoće pristalice Hitlerovog Trećeg carstva. Sve što ide protivu „opštega“ njihovoga moglo bi da se zbriše – jednim filo-zofskim dekretom, jednom Hegelovom odlukom, sa lica zemlje, kao nedoneseno „posebno“, i da se istrgne kao korov u bašti „opštega“ (čiji će smisao oni sami odrediti). Njihovi protivnici kao izraz „ćefa“ i slučajnog hotenja imaju pravo da budu uništeni i radovaće se trijumfu „opštega“.

 Videlo se, i ovaj put, koliko čovečanstvom upravljaju duhovne sile, čak i onda kada se smatra da smo potpuno u vlasti nužde, „nezadovoljstva i neobuzdane sile“, bede i najsurovije stvarnosti

Spomenusmo, dakle: fašizam, nacionalsocijaliste, staru činovničku, strogu Prusku, novi nacionalizam i čiste metafizičare. Oni se otimaju o Hegela. Ne treba zaboraviti na sovjetske hegelijance. Oni smatraju, oni, štaviše, uče to u školi, da je Lenjin, preko Marksa i Engelsa, nastavio Hegela. Lenjin je preporučivao u svima spisima, koliko ih god ima, kao najvažniji zadatak proleterske nauke da – proučava Hegelovu dijalektiku. Javilo se šest teoretičara: Adoracki, Gorohov, Kolman, Mitin i Pašukanis. Njihovi referati načelno nisu primljeni za čitanje na kongresu, još manje se pak htela diskusija na kongresu. Tada su ovi odgovorili strasnim napadom, po boljševički, na priređivače kongresa. Nijedna psovka nije zaboravljena. Nazvali ih reakcionarima, popovskim badavadžijama, šarlatanima, fašistima, mistifikatorima, pijavicama, lažovima i varalicama. U njihovoj izjavi štampi kaže se: da ono što u Hegelu živi – živi u radničkoj klasi, u Lenjinu... A građanski teoretičari – veli se – smatraju Hegela: crknutom psinom!

Tako su ih izgrdili ne samo kao ljude nego i kao hegelijance, pa gde budu osetljiviji! Na taj način kongres, posvećen jednome suvome, knjiškom apstraktnome misliocu za koga se držalo da je odavno sišao sa dnevnoga reda pokazao je: da taj mislilac živi i da se milioni i milioni – preko svojih vođa – otimaju i o njegovo duhovno nasleđe...

Videlo se, i ovaj put, koliko čovečanstvom upravljaju duhovne sile, čak i onda kada se smatra da smo potpuno u vlasti nužde, „nezadovoljstva i neobuzdane sile“, bede i najsurovije stvarnosti... U isti mah videla se i strasna težnja našega doba da svome pojmu o zajednici i državi nađe ili zadrži moćnu filozofsku podlogu... A dok to teško i mučno saznanje dospe do šefova stranke, do velikih, dalekih masa – ono se pretvori u dve-tri najjasnije i najstrasnije samo, krilate reči. Ali da bi se do tih krila došlo – do tih krila kojima mi jedino i letimo – potreban je rad i plemeniti napor najdubljih duhova Tome Akvinskog, Hegela, Kanta, Bergsona, tolikih – onih o kojima niko nikad nije rekao pravu i jedinu životvornu i čudnu istinu istorije: da su samo oni istinski – mada i tajni, skriveni, i neslućeni, i nepriznati – vođi čovečanstva.

 

*

Zoran Stokić

24.04.2022.