Apsolutna nepogrešivost: vere-nacije-revolucije

Obostrano jednoznačno preslikavanje iz jednog skupa u drugi:  verske države u nacionalnu državu ili verske države u komunističku državu

Uvek aktuelne ideje Denis de Ružmona - Denis de Rougemont (1906-1985) - “Zapadna avantura čoveka “(1957.)

 

*

 

Trivijalno preslikavanje u ime “apsolutne nepogrešivosti”: zajednica vezana verom  postaje zajednica vezana nacijom, zajednica vezana nacističlkom ili komunisičkom ideologijom. Ono što je ranije bilo u ime religije sada je u ime nacije ili u ime nacjialsocijalističke ili komunističke partije! Nacija - princip nove zajednice – stvarala  je “nacionalna” elita (partija). Unutar zemlje, prvi zadatak “nacionalne” države biće slamanje protivnika, jer nacija je kopirala religiju (ne prave kompromise); država je stoga prinuđena da ojača policiju, centralizuje sve elemente moći i transformiše pravdu u instrument ideologije - sve u ime nacije, slično - sve u ime Hitlera ili sve u ime Staljina. Svi zanamo da su nacizam i staljinizam imali svog Papu i svoju nepogrešivost, svoje hijerarhije, svoje poretke, svoje kultove i svoje dogme, i svoju inkviziciju, efikasniju od drugih u pročišćenju jeresi do poslednjih nabora malog mozga.

 

*

 

 

Gete je, svedok bitke kod Valmija, povikao: „Sa ovog mesta, od ovog dana, datiraćemo novu eru”. Zaista, na poklič "Vive la Nation". Ali kako će se ponašati u svetu ova nacionalna država? Primitivni ideal nacije, koji je konfiskovao francusu državu, doveo je do agresorskih ratova. Ovo je dovelo do drugih nacionalizama, koji su zauzvrat tražili pravo da dominiraju tom erom. U tom cilju, svaki će tvrditi da otelotvoruje „najviši koncept Duha“. Za Francusku, to će biti „besmrtni principi“. Za Prusku, ideja države. Za Englesku, ovladavanje morima. Za Rusiju, despotski mesijanizam. Male zemlje će se ograničiti na pozivanje na svoju tradiciju, svoj folklor, pa čak i svoj jezik: ovako smo videli u našem veku Norvešku, Tursku, Irsku i Izrael da veštački obnavljaju „nacionalni jezik“, savršeno zaboravljen ili sintetički, kako bi bolje dokazati svoj raison d'etre. Nacionalizam promišljanja, imitacije, ponekad bliži pravom patriotizmu, ali jednako ljubomoran i čak mrzovoljan kao kod velikih suseda. Nijedan od ovih „koncepta Duha“ ne uspeva da se afirmiše, nijedna nacija neće dugo dominirati, ali niko neće izvući zaključak, jednom poražen, „da nema više nikakve veze sa svetom“. Svaki će sebe nazivati „suverenom“, imitirajući apsolutne kraljeve koji su bili odgovorni samo Bogu – ali više nema Boga iznad naroda. Božanski zakon dakle prevodi u pravo najjače države. Ova druga ne zna više za obaveze od ugovora zaključenih sa svojim konkurentima, saveza ili komercijalnih ugovora koji se opozivaju čim više ne plaćaju. Ovako će pola tuceta gangsterskih država, sumanuto podložnih, lišenih bilo kakvih komunalnih skrupula, ruku u džepu, spremnih da pucaju, pokušati da naprave zakon u Evropi. Mnogo ćemo pričati o „koncertu nacija“ i „međunarodnom pravu“, ali je jasno da te pojedinačne nacionalne države onemogućavaju svaki međunarodni poredak u principu i po definiciji, pošto ne prihvataju nikakav autoritet viši od svog „ prava“ i ograničavanje njihovog „apsolutnog suvereniteta“. Sto godina će Evropa koja veruje da je racionalna živeti na ovom fundamentalnom apsurdu. Godine 1914. umrla je od toga.

Ali kako je ovaj apsurd trijumfovao vek ili više? Oponašajući religiju i njeno učenje, postajući i sama izvor svetog. Orao, Tri boje i Šešir u početku igraju ulogu labaruma, raspeća i mitre. Svečanosti će uslediti kasnije, sa spomenicima mrtvima i kultom Neznanog vojnika. Za pobožnost i novi moral, narodni pesnici i obavezna narodna prosveta će se pobrinuti za pisanje himni i katihizisa. Ova nacionalna religija, koja je s pravom upoređivana sa šintoizmom, neće ni napasti hrišćanstvo, nego će se zadovoljiti da ga pripoji u odlučujućim prilikama. Svakako, nacionalni duh je bog  veoma stvaran i istinski verovan, jer može zahtevati žrtvovanje samih života građana. Ali šta nam nudi u zamenu za naše živote? Izvesno nejasno i snažno zajedništvo, koje omogućava pojedincu da izađe izvan svog ograničenog horizonta, da se oslobodi svojih privatnih briga (u vreme rata), da se oseća kao da je prenet u neku vrstu transcendencije. Istini za volju, to je i dalje sebičnost, ali toliko proširena da postaje njena vrlina. U školama se predaje pod nazivom „patriotizam“. Prihvaćeno je da svaka gordost, svaka sujeta, pa i najgluplje hvalisanje postaje zakonito i časno, čim se pripiše narodu u kome se čovek potrudio da se rodi. Ono što se niko ne bi usudio reći o svom egu, on ima svetu dužnost da kaže o svima nama.

 

Zoran Stokić

9.11.2021.