Bračni par Rostuhar o filmu: „Prelepo je za promenu pričati malo o ljubavi“

 

KULTURA Autor:N1 Beograd01. nov. 202115:34

 

"Putovali smo godinu dana kroz 30 država na svim kontinentima, intervjuisali 120 parova koji žive u najrazličitijim vrstama odnosa. Pokušali smo i objektivno da sagledamo šta je ljubav, je li ona univerzalna širom svih kultura. To je bilo i naše putovanje, naš medeni mesec na kome smo i mi učili o ljubavi, i sigurno je sve to što smo radili uticalo i na nas da preispitamo svoje sopstvene stavove, da učimo od svih tih ljudi, da dobijemo neke nove alate, mehanizme za rešavanje izazova sa kojima se susrećemo. U svakom slučaju bilo i uzbudljivo, i zanimljivo i poučno”, kaže Davor Rastuhar, najpoznatiji hrvatski putopisac koji trenutno sa suprugom Anđelom promoviše knjigu i film "Ljubav oko sveta" u Beogradu i regionu.

Fascinantna – takva je ljubav, takva je i priča koju nam donose Anđela i Davor Rostuhar. Posle svog venčanja otišli su na, po mnogima, neuobičajen medeni mesec. Godinu dana su putovali su po svetu i istraživali ljubav kroz različite kulture. Šest kontinenata, 30 zemalja – od Bušmana iz afričke pustinje do urbanih parova najvećih svetskih metropola, od tradicionalnih poligamskih harema do modernih poliamornih zajednica, od lovaca i sakupljača iz amazonske prašume do plemena sa dalekih rajskih obala Pacifika – ljudi koje teško da ćemo imati priliku da sretnemo uživo da bi nam preneli svoja iskustva, ali možemo ih sresti zahvaljujući knjizi i filmu “Ljubav oko sveta”.

„Naučili smo mnogo i o ljubavi i o sebi“, kaže Anđela Rostuhar. „Ovo putovanje bilo jako bitno za nas jer smo rekonstruisali neke svoje ideje o ljubavi. I mi smo krenuli sa predstavom o romantičnoj ljubavi – medeni mesec, nas dvoje, niko nam ništa ne može – međutim kroz razgovore sa ljudima smo shvatili šta se sve može dogoditi u jednom odnosu. Ponekad je to izazov u počecima – u Kirgistanu je i dalje praksa da se otimaju žene za venčanje, u Saudijskoj Arabiji smo intervjuisali par koji pokušava da prevaziđe tradiciju sopstvene kulture kada nam je sagovornik rekao – ja nisam imao odakle da naučim šta je to ljubav, nikada nam niko nije o tome pričao. Mene su samo stavili – evo sad živi sa ovom ženom. Imao sam 20 godina, ništa nisam razumeo, morao sam sam da naučim kako da se uopšte ponašam. Ali on sad recimo svoju decu, tri ćerke, pokušava da nauči kako da prepoznaju šta je ljubav, kako da odaberu. Upoznali smo i par takođe u Saudijskoj Arabiji – roditelji su se u ovom slučaju odrekli svoje ćerke jer se udala za muškarca iz drugog plemena ali ona je rekla – briga me, mene to ne zanima. Saznali i da je brak između kasta još uvek zabranjen u Indiji a pogotovo mešanje najviše i najniže kaste, pa je jedan par morao da pobegne i živi u suštini izvan zajednice.“

„Pronaći sagovornike i najupečatljivije parove i priče je veliki posao i rad i mi smo se godinu dana bavili time, radili smo zapravo sve sami ali jako puno i intenzivno“, objašnjava Davor. „U neke zemlje smo išli ciljano sa namerom da pronađemo određeni tip odnosa koji tamo postoji i možda nigde drugde. Na Himalaje smo putovali zbog poliandrije – običaja da žena ima više muškaraca, koji je gotovo izumro svuda gde je nekada postojao, i to je možda poslednje mesto na svetu gde postoji. Bilo nam je potrebno nedelju dana da tu zajednicu pronađemo. U svim zemljama smo tražili parove koji odgovaraju nekim društvenim konvencijama i one koji su protiv njih, ili parove koji imaju razne izazove od početaka do završetaka veze. Tražili smo ih na sve moguće načine, putem mreža, prijatelja, poznanstava putem interneta, pomoću nekih profesionalnih “fiksera” koji traže priče i stvarno među ovih 120 koje smo pronašli nisu svi “top top” ali bar 30, 40 priča su vrlo, vrlo zanimljive. Svaka priča nešto priča.“

Davor je i objasnio da je Anđela radila film, a on se posvetio knjizi. „Zajedno smo, naravno, snimali i onda je ona kasnije, kad smo se vratili, vodila ceo proces – tim, postprodukciju, režiju, montažu. Ja sam se posvetio knjizi s obzirom da sam već napisao 7 knjiga pre ove. Knjiga je bogata i fotografijama i u nju je ušlo stotinak parova, što kroz tekst što kroz fotografije i priče uz njih, a u samoj knjizi ima i drugih dimenzija kojih nema u filmu, na primer naučnika koji su nam u raznim poljima, od antropologije, sociologije, neuronauka objašnjavali šta je to ljubav, do ove naše lične priče – kako smo mi sve doživeli, šta je to nama značilo. Ni knjiga ni film sami nisu celina, ali zajedno pričaju jednu lepu multimedijalnu priču i sve ono što smo hteli da kažemo tim projektom.“

Anđela kaže da se nada da će biti nastavka filma, jer ukupno je snimljeno oko 50 sati materijala, film traje 75 minuta „i ovaj ostali materijal koji imamo je vrhunski, bila bi stvarno šteta da ostane negde na hard diskovima. Hoće li taj nastavak biti u obliku nekog serijala ili onlajn distribucije ne znamo ali nadamo se da ćemo ga realizovati.“

Slično razmišlja i Davor: „Mi smo proveli celu 2019. godinu u putovanjima i prvo smo išli na daleke kontinente, a našu regiju i Evropu smo ostavili za kraj, međutim kad smo se vratili krenula je pandemija i to nismo stigli da obradimo koliko smo hteli, pa sada imamo svojevrsni nastavak projekta pod radnim nazivom “Ljubav na Balkanu”. I ove susrete sa publikom i medijske nastupe širom regije koristimo da pozovemo ljude da, ako znaju neke zanimljive priče iz svog okruženja, ili možda oni imaju neku zanimljivu priču, je podele sa nama. Sada prikupljamo te priče, pa ćemo ih analizirati, istraživati, javiti se ljudima i možda neke od tih priča snimiti za novi film.“

Putovanja su postala deo njihovih života, ali samo jedan deo onoga što rade – stvaranje, istraživanje i formulisanje u neki oblik poput knjige i filma. Drugi deo je kada se ta priča ispriča ljudima širom sveta. Prvo smo u Hrvatskoj bili na turneji sa knjigom i filmom 3 – 4 meseca i to veoma uspešno jer je film najgledaniji film u domaćim bioskopima a knjiga najprodavanija knjiga ove godine u Hrvatskoj“, kaže Davor.

„Ove godine smo uložili u jedan kombi kamper kojim putujemo već četiri meseca, u njemu skoro i živimo, to je mali prostor – par kvadrata – u kome imamo sve što nam treba, putujemo, promovišemo ovaj film širimo ovu priču, širimo ljubav – prelepo je za promenu pričati malo o ljubavi i to je stil života u kom se nas dvoje najbolje snalazimo“, smatra Anđela. „Putovali smo sa dva ranca i u njima smo imali stvari za godinu dana, svu odeću, kozmetiku stvari i za zimu i za leto, opremu za snimanje – kameru, rasvetu, bubice, dron – tako da nismo imali mnogo opreme, iako film izgleda kao da ga je snimao tim od desetak ljudi, kako nam često kažu.“

„Danas je tehnologija već dovoljno razvijena tako da se i sa malim kamerama i sa malo opreme može snimiti vrhunski materijal“, slaže se Davor.

Film je trenutno na regionalnoj turneji, a beogradske projekcije rasprodaju se jedna za drugom. Svetsku premijeru film je imao na francusko-nemačkoj televiziji ARTE, a festivalsku na festivalu „ZG-DOX“, gde je osvojio nagradu publike za najbolji film. Ovenčan je priznanjem i na septembarskom „Beldoksu“ u Beogradu, uz konstataciju žirija da je „nosilac univerzalne teme sa kojom je svako od nas u nekom trenutku mogao da se poistoveti i da osećaj katarze koji je u njima probudio oslikava veliku vrednost ovog dela“.

 

***

Komentar

***

 

 

Čovjek u svim kulturama mora rešavati jedno te isto pitanje: kako da prevlada odvojenost, kako da postigne sjedinjenje sa drugima. Mnogi rituali primitivnih plemena pružaju živu sliku rešenja odvojenosti pomoću “transa”  (različite vrste orgijastičnih stanja) - u kratkotrajnom stanju uzbuđenja spoljni svet iščezava, a s njim i osjećaj odvojenosti. Sjedinjenje sa drugima se može postići i posredstvom “konformizma”; ali raširenost alhoholizma, uživanja droga, prinudne seksualnosti i samoubistva simptomi su relativnog neuspjeha konformizma gomile. Treći način postizavanja sjedinjenja leži u “stvaralačkoj aktivnosti”, bila ona aktivnost umetnika, ili majstora. U svakoj vrsti stvaralačke aktivnosti kreativna se ličnost sjedinjuje s materijalom. Sjedinjenje postignuto u stvaralačkom radu nije interpersonalno; sjedinjenje postignuto u orgijastičkom spajanju je kratkotrajno; sjedinjenje postignuto konformizmom samo je pseudosjedinjenje. Stoga su ovo samo parcijalna rešenja problema “odvojenosti”. Pravo celovito rešenje problema je - u spajanju s drugom osobom - u ljubavi. Iako su ljudi  gladni  ljubavi oni smatraju da ne treba ništa “da nauče o ljubavi” – o “ljubavi” ipak može što šta da se naučiti u knjizi Eriha Froma “Umeće ljubavi”(!)

Zoran Stokić

2.11.2021.