Da li će asteroid od 30 tona udariti Zemlju?

 

Asteroid Apofis će proleteti kroz orbitu geostacionarnih satelita u proleće 2029. godine, ali se neće sudariti sa zemljom, rekao je za rusku televiziju Zvezda Denis Denisenko iz Odeljenja za proučavanje galaksija i promenljivih zvezda Državnog astronomskog instituta P. K. Šternberga.

 

IZVOR: NOVOSTI NEDELJA, 2.01.2022. | 11:48 -> 16:29 Foto: Profimedia

 

Prema rečima astronoma, nebesko telo je otkriveno 2004. godine i već tada je isključena mogućnost njegovog sudara sa Zemljom, barem u 21. veku.

"Ni 2029. ni 2036. godine on se sigurno neće sudariti sa planetom", objasnio je stručnjak.

Plaši čak i naučnike koji su ga napravili: Robot koji gotovo savršeno oponaša čoveka VIDEO

On je takođe pozvao da se podaci o razornim posledicama pada asteroida sagledaju kao projektivni scenario razvoja događaja.

"Potencijalno je moguće da će se jednog dana, možda, sudariti sa Zemljom, ali ne u ovom životu, kako se kaže. U 21. veku sigurno neće doći do pada Apofisa na zemlju", zaključio je Denisenko.

Ranije je rusko Ministarstvo za vanredne situacije upozorilo da će se asteroid Apofis, prečnika skoro 400 metara i težine oko 30 tona, u proleće 2029. godine približiti Zemlji.

Kako je saopštilo ministarstvo, u slučaju sudara sa planetom, oslobođena energija iznosiće 1.717 megatona, što je 30 puta više nego u eksploziji "Car bombe", najmoćnije sovjetske termonuklearne bombe na svetu, testirane 1961. godine.

 

***

Komentar

***

 

 

 

Mi smo već sami "udarili" Zemlju i bez asteroida. Koliko se sve - ubrzalo - najbolje pokazuje činjenica da je 1950. u gradovima na Zemlji živelo manje od 1 milijarde stanovnika a da 2020. živi 4.5 milijardi (1800. nas je bilo 1 milijarda a sada 7.9). Za samo 70 g - šta mislite koliko je eko sistema uništeno - potpuni poremećaj života vrsta na Zemlji. A to nam se sve događa i zato što više nema ljudi „sinteze“, „imaginacije“ – koji činjenice slažu u nove sadržaje, koji kada se nađemo u ćorsokaku (u skupu gde nema rešenja) „skoče“ u neki drugi viši skup gde ima rešenja. Nema više umova kao što je bio Karl fon Line, Thomas Malthus, Maks Veber, Ernst Mach i &. Line jedan od „očeva moderne ekologije“ koji nas je ratosiljao bezbrojnih naziva (koji sprečavaju mogućnost sinteze) i u biologiju  je uveo binomnu nomenklaturu (tražeći srodnost) „Systema Naturae“ (1735.), po kojoj se naziv svake vrste sastoji iz dve reči - naziva roda i opisa vrste - pa smo mi ljudi postali „Homo sapijens“ /"čovek" iz roda primata/homoida, obdareni (raz)umom/; nema ko da napiše, na vreme, kao Maltus „Essay on the principle of population" (1826.) da pokaže posledice nesrazmere rasta ljudske populacije i tehnologije proizvodnje hrane. Slično: Maks Veber đak prava/istirije/ekonomije u Getingenu/Hajdelbergu/Berlinu; slično Ernst Mach profesor: matematike u Grazu, fizike u Pragu i filozofije u Beču; Dijema fizičar/istoričar/epistemolog.

*

Život je stalno savladavanje slučajnost – naša "sudbina" je vezana za našu sposobnost izgradnje novih ekoloških niša koje će biti u stanju da - kompenzuju - klimatske, biološke, udar asteroida i tsl. Ali konformističko i tradicionalno animističko  ponašanja u 20 veku snizilo je intelektualne i moralne kvalitete Homo sapijensa i dovelo nas na Kasandrin most; građanske vrline - samodisciplina, tolerancija, spremnost na dijalog uz poštovanje empirijiske argumentacije, ravnoteža između ličnih i opštih interesa i tsl postoje tek kod 10% svetske populacije. Opšti interes a tu spada i stanje u kome se nalazi planeta Zemlja ne zanima 90% populacije. Homo sapijens je jedina vrsta koja je nizom slučajnosti (prenosi se znanje sa jedne na drugu generaciju, neprestalna akomulacija znanja) u prilici da odgovri na pitanje o tome kako funkcioniše Univerzum – to bi nam omogućilo preživljavanje čak i kada se naše Sunce ugasi. Naša budućnost, kao i naš jezik je otvoren sistem - pomoću ograničenog broja simbola možemo proizvesti beskonačan broj znančenja – jedno od tih značenja nam govori da naša "sudbina" nigde nije zapisana, mi je stvaramo svojim činjenjem ili ne-činjenjem. Moramo "čovekovu prirodu" prilagoditi znanjima koja smo stvorili. U korenu same evolucije Homo sapijensa nalazi se  stalno prožimanje između dve „promenljive“ kategorije - „kulturne matrice“ - i „čovekove prirode“; čovekova proroda nije konstanta, kako se mnogima čini, podložna je promenama.

Zoran Stokić

2.01.2022.