Srbija u mrežama komunizma i fašizma

Naša istorijska amnezija spečava nas da shvatimo da je Srbija žrtva konceptualnih varki koje oko sebe šire „dve“ Srbije - jedna je ona koja baštini tradiciju komunizma, a druga tradiciju fašizma. Već preko 65 godina te dve neuspešne Srbije žrtvovale su čitave generacije u ime svojih podjednako nedostižnih ciljeva. Kako je sve to počelo?
Tokom vekova u kojima smo tavorili u despotijama nije moglo biti ni govora o razvijanju građanskih vrlina i institucija, naprotiv, sav naš život natkriljivao je demon straha, teskobe, nepoverenja i mržnje; u takvim okolnostima emocionalno uzbuđenje sputavalo je racionalnu delatnost, jer hipotalamus blokira korteks. Pa i onih godina kada je Ilarion Ruvarac uspeo da sakupi relevantne istorijske činjenice i njima razotkrije svu pogubnost koju su sobom doneli egalitarizam i emocije kolektivne mržnje, etničke mržnje, nacionalističke mržnje - inercija despotske svesti očuvala je i u mit pretvorila tu našu nesrećnu tradiciju. I još jednom se pokazalo da mržnja one koji mrze ne samo da čini slepim i gluvim, već ide još dalje: ona ih zaglupljuje. Mržnja koju su komunisti (u zemlji u kojoj nije bilo ni industrije ni buržuja) i malograđanski fašisti pokazivali prema - demokratiji, građanskom društvu, individualnosti i vrednostima - bila je tolika da su oni, tako zaslepljeni, zgazili i ono malo zasada građanskog morala koji je počeo da raste u Srbiji od vremena kneza Mihajla i tako širom otvorili vrata ciničnom nihilizmu, koji je poslednjih 20 godina doveo do razaranja gotovo svih ljudskih vrednosti.
Kvalitet političara i ljudi koji se bave društvenim naukama pre svega se ocenjuje njihovom sposobnošću da procene „nenameravane posledice“ nameravanih političkih i individualnih akcija. Istorijske činjenice pokazuju upadljiv nedostatak te sposobnosti kod fašista i komunista. Kad god su oni hteli da na zemlji naprave raj, nastajao je pakao. Otkuda ta pojava? - Otuda što njihova teorija saznanja počiva na radikalnom redukcionizmu i na teoriji zavere. „Klasa“, „nacija“, „grupa“, „civilizacija“ i tsl. jesu termini pomoću kojih oni objašnjavaju sve događaje. Iskustvo pokazuje da se „sociološkim mrežama“ sačinjenim od takvih termina ne može efikasno „uloviti stvarnost“, pa je samim tim stepen verovatnoće svih njihovih procena „nenameravanih posledica“ jednak kockarskoj verovatnoći tipa „glava-pismo“. Za fašiste i komuniste ti termini su empirijski na isti onaj način na koji su to biljke i životinje za biologe! Upravo je to ona principska greška koja im onemogućava da uspostave bilo kakve stabilne prognoze i politike. „Klasa“ ili „nacija“, recimo jednom to za svagda, nisu „empirijski objekti“ i na tim terminima se ne može graditi i sagraditi ni država ni društvo.
Koja je to politika uspešna, koje su to društvene nauke u stanju da pouzdano predvide „nenameravane posledice“? - One koje društvene fenomene, uključujući i kolektive, analiziraju u smislu individua i njihovih delatnosti i odnosa. Tu se pretpostavlja da društvene akcije pojedinaca mogu biti regularne iako nisu deterministički vođene pravilima „velikog vođe“. Možemo ustanoviti da zapadna građanska društva vekovima primenjuju društvene modele koji su „kontekstualno regularni“: ona nikada nisu kompletno vođena pravilima, ali su uvek uređena onoliko koliko je potrebno - poput regulacije saobraćaja na ulicama i putevima: ona se sprovodi kroz dozvole i zabrane izvesnih radnji vozača i pešaka, a ne kroz pokušaj da se upravlja sveukupnošću njihovog kretanja.
Komunisti i fašisti (koji u svoj konceptualni aparat nisu bili u stanju da uključe slobodnu volju ljudi i slučajnost) društvu, s druge strane, pristupaju na strogo deterministički način: tu je sve moralo biti određeno konačnim pravilima, u njihovom saobraćaju je svakim korakom pešaka i svakim manevrom automobila uvek morala upravljati „ruka velikog vođe“! - Ali, da bi se tako šta sprovelo u realnom svetu, broj „relevantnih činjenica“ neophodnih za regulaciju postajao bi beskonačan i to društvo bi, umesto u očekivanu regularnost „raja na zemlji“, ubrzano počelo da se kreće ka haosu „pakla“.
Umesto ponavljanja naše jalove prošlosti, koja nije ni za divljenje ni za poštovanje, krajnje je vreme da makar od 2010. godine konstitutivnu ulogu u našoj politici i kulturi odigra empirijska nauka, jer nas samo ona može naučiti nečem bez čega nema civilizovanog življenja, a to je metod saznanja koji nam jasno govori da se prvo mora nešto „misliti“, pa da se onda to mišljenje mora „porediti“ sa empirijom, da bi se potom iz podudaranja ili nepodudaranja zaključilo o tačnosti ili netačnosti onoga što mislimo.
Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 11. januar 2010.)