Povodom teksta "Najviši stepen znanja" Veselina Markovića
Traganje za greškama

Način na koji g. Veselin Marković shvata odnos između nauke i religije ne odudara od mog shvatanja. Zato sam se, u njegovoj polemici sa gđom Stojanović, začudio kada sam pročitao da je "opšta teorija relativnosti dokazana". Dokazana? Purizam je opasna stvar. A ovaj primer dobro pokazuje kako ne treba ni u čemu preterivati, čak ni u zahtevu za jasnoćom.Započnimo Poperovim zapažanjem da je ljudima vrlo teško "da prihvate da su teorije, logički posmatrano, isto što i hipoteze. Preovlađujuće stanovište je da su hipoteze još nedokazane teorije, a da su teorije dokazane..." Nova nauka koja je započela sa Njutnovim "Principima" oslobodila se epistemološkog, ontološkog pritiska magova i sveštenika po kojima je i ona trebalo da bude nepogrešivo znanje, znanje iznad svake sumnje. Naprotiv, ona više nije bila stvarana po modelu religijskih istina, koje su smatrane večnim, nečim što nije od ovog sveta, nečim što ne podleže raspravi - nečim što se ne može ničim opovrgnuti. Nove empirijske teorije su naši hipotetički izumi, pomoću kojih mi stvaramo svet - ne stvarni svet, već "mreže" u koje pokušavamo da "ulovimo" stvarni svet.

Ono zbog čega je empirijsko naučno znanje danas najpoštovanija vrsta znanja proizlazi iz njegovih pouzdanih predviđanja budućih događaja. Magija, astrologija, religije, marksizam... pokazali su se potpuno nepouzdani u predviđanju budućih događaja - i tu je kraj priče. Nauka je tu pouzdanost postigla zahvaljujući svom nedogmatskom metodu - kritičkom metodu: metodu traganja za greškama i eliminacije grešaka u službi traganja za istinom. Neopovrgljivost nije vrlina naučnih teorija, kako to, izgleda, misli g. Marković, već mana. Lako je obezbediti verifikaciju za svaku teoriju (naučnu ili nenaučnu) - teško je rešavati naše brojne probleme i davati pouzdana predviđanja.

Za razliku od nenaučnih teorija, empirijske se testiraju u svetlu našeg objektivnog saznanja i naše pameti. Sve dok empirijska teorija izdržava najstrože provere koje možemo konstruisati, ona je prihvaćena, a kada to više nije u stanju, zamenjuje se novim, boljim teorijama. Međutim, bez obzira na to koliko je uspešna, ona nikada nije dokazana u bilo kom smislu iz empirijskih svedočanstava. Ne postoji ni logička ni psihološka indukcija. Iz empirijskih svedočanstava se može izvesti samo neistinitost neke teorije. Metod pokušaja i pogreške, koji pri tome koristimo, metod eliminacije neuspešnih naučnih teorija pomoću opservacionih stavova, temelji se na čisto logičkoj relaciji dedukcije, koja nam dopušta da tvrdimo lažnost univerzalnih stavova, ako prihvatimo istinitost singularnih stavova.

Dr Zoran Stokić, Beograd ("Danas", 13 decembar 2004.)